Коментар дана

Osećamo dužnost da građani Bujanovca, političke organizacije i najšira javnost Republike Srbije budu tačno informisani o svim mogućnostima najozbiljnije ponude za rešenje statusa i budućnosti Duvanske industrije Bujanovac (DIB), koja već 80 godina predstavlja stub održavanja egzistencije ljudi i društvenog života u Bujanovcu i okolini".

Ovako počinje pismo koje su 15. marta 2017. potpisali „Zabrinuti radnici DIB“, a tiče se privatizacije ove firme koja je neposredno pozom i usledila.

Umesto da budu izabrani na konkursima kako nalaže zakon, više od polovine direktora javnih preduzeća i državnih službenika Vlada Srbije je imenovala kao vršioce dužnosti.

Na ovaj način na najviše pozicije u javnim preduzećima i državnoj upravi dolaze politički birani i lako smenjivi kadrovi, koji neretko ne ispunjavaju ni osnovne uslove predviđene zakonom.

Prema istraživanju Insajdera, direktori javnih preduzeća u v.d. stanju ostaju i duže od godinu dana, što je i maksimalno predviđen zakonski rok, a pojedini čak i osam godina.

Poštovani, obraćamo vam se kao žene prisutne u javnoj sferi koje su u dužem vremenskom periodu izložene proganjanju, nasilju na društvenim mrežama i seksističkim uvredama Zorana Ćirjakovića, predavača na Fakultetu za medije i komunikacije.

Poštovani,

obraćamo vam se usled nemogućnosti da na normalan način obavljamo veliki deo svojih poslova u Centru za nematerijalno kulturno nasleđe (u daljem tekstu: NKN) Srbije.

Pojedini važni radni procesi su već dugi niz godina praktično paralisani (rad na nacionalnoj listi NKN, izdavaštvo, međunarodni projekti i slično).

Jedini svetliji primer našeg timskog rada su pripreme za nominacije za liste UNESKO, ali nam tim pre nije jasno zašto ostale aktivnosti ne funkcionišu.

Tužilaštvo treba da istraži navode nekadašnjeg drugog čoveka policije o tome da su ministar i narodni poslanik povezani sa organizovanim kriminalom.

Objavljena su dva odlična teksta koji savršeno oslikavaju realnost i kontekst u kojima se odvijaju procesi reforme policije u Holandiji i Srbiji.

Da, itekako je drugačije.

Pored upotrebne dimenzije, ideološke optužnice imaju i intel ektualnu ambiciju.

Tako je Peščanik (u tekstu Amfilohije u 36 knjiga) nastupio u odori varšavskog počasnog doktora, viteza Legije časti i viteza poziva: stečene dugotrajnim osporavanjima srpskih nacionalnih prava, ove titule podrazumevaju osobu čiji je akademski status davno obezbeđen analizom savremenih grobljanskih napisa

Viši sud u Beogradu doneo je 20. juna 2019. godine, u ponovljenom postupku, presudu kojom je osmoricu optuženih oglasio krivim za ratni zločin izvršen tokom oktobra meseca 1991. godine u Lovasu (Hrvatska) i osudio ih na kazne zatvora u trajanju od četiri do osam godina.

Petorici optuženih kazne su smanjene u odnosu na one koje su im izrečene u prvom prvostepenom postupku, dok su trojici optuženih kazne ostale iste.

„Poanta 'Černobila' nije u tome da je nuklearna energija opasna, već da su opasni laž, arogancija i odsustvo kritike.“

Tako je scenarist i redatelj Craig Mazin odgovorio na kritike kako se već sad kultnom HBO-ovom serijom uključio u holivudsku industriju antinuklearne paranoje u korist, jasno, fosilnih energetskih lobija.

Ja, recimo, nisam ni shvaćao da se „Černobil“ može čitati ikako drugačije nego kao obdukcija bezumnog totalitarnog sustava koji cijeli počiva na laži.

Ne znam zašto, ali promocija „Izabranih djela“ mitropolita Amfilohija (u 36 knjiga) održana 16. maja u crkvi Svetog Save u Beogradu, ostala je nezapažena.

Mediji u Srbiji, koji inače prate sve što govori i radi ovaj mitropolit, tako da je on odavno postao neka vrsta medijske zvezde, iz nekog razloga nisu posvetili nikakvu pažnju predstavljanju njegovih izabranih dela.

A taj događaj je, reklo bi se, imao sve što treba da bi bio zapažen.

Vest o trostrukom ubistvu u Novom Sadu odjeknula je u svim medijima.

Suprug je ubio ženu i njene roditelje.

Istog dana objavljena je vest o ubistvu još jedne žene od strane supruga u Molu.

Pojedini mediji preneli su da se radi o „nezapamćenom“ zločinu.

Možemo reći da su ti mediji donekle u pravu, ali ne zbog toga što Srbija ovakve zločine prema ženama nije videla, nego zato što očigledno boluje od zaborava.