Коментар дана

Dok ovih dana razgovaram sa ljudima po Vranju, sve češće čujem iste rečenice: „Opet će nekome pare ići u džep.“ Ili: „Ništa se ovde ne može promeniti.“

Neki idu i korak dalje, pa govore da će, ako ovako nastavimo, „parče po parče juga Srbije otići u tuđe ruke.“

Ne ulazim u to da li su svi ti strahovi opravdani.

Ali jedno znam – narod koji svakog dana živi u strahu, sumnji i beznađu teško može da gradi svoju budućnost.

Po mom dubokom uverenju, Vranjanci se već vekovima bore sa svojim unutrašnjim demonima.

Već više od decenije građani Srbije susreću se sa svojevrsnim političkim paradoksom.

Vlast se u Briselu predstavlja kao posvećeni zagovornik evropskih integracija, dok kod kuće, preko tabloida, televizija sa nacionalnom frekvencijom i armije propagandista svakodnevno ubeđuje građane da je Evropska unija na izdisaju, da nas ne želi i da je budućnost Srbije negde između Moskve, Pekinga i, u poslednje vreme, BRIKS-a.

Šta je najčešći argument vlasti koji se plasira preko već pomenutih kanala kao deo kampanje protiv EU?

Tekst je izvorno objavljen na "Peščaniku"

Poslednjih godina, vozeći ulicama Vranja, stiče se utisak da se nešto promenilo. Nije reč samo o broju automobila, već i o načinu vožnje.

Preticanja tamo gde za njih jedva da ima mesta, nagla ubrzavanja između semafora, prolazak kroz žuto koje je već odavno postalo crveno i sve češće prekoračenje brzine – prizori su koji se danas mogu videti gotovo svakodnevno.
 
Postavlja se pitanje: kuda se toliko žuri?
 
Da li Vranjanci žure na posao? Da li kasne po decu?

Ili ih možda, u duhu stare gradske šale, čeka ljubavnica u drugom kraju grada?

Vranje je oduvek bilo grad duhovitih, snalažljivih i sposobnih ljudi. Vranjanci su umeli da se našale i kada je bilo najteže, ali su istovremeno umeli i da zasuču rukave.

Upravo zato se danas sve češće postavlja pitanje: da li se taj duh polako menja?

Tekst je izvorno objavljen na Peščeniku. 

U prvi mah mi se učinilo da je povezivanje slučaja Aleksandra Radića sa jednim ne tako davnim člankom Latinke Perović o ubistvu hrvatskih političkih prvaka, Stjepana i Pavla Radića, u Skupštini Kraljevine Srba etc, brzopleto i nategnuto.

Kada se pomene Kraljević Marko, gotovo svako će se setiti njegovog vernog konja Šarca. U srpskoj epskoj tradiciji Šarac nije prikazan kao običan konj. On razume svoga gospodara, savladava nepremostive prepreke, preskače litice i ostaje simbol snage, odanosti i slobode.

Postavljanje novih žuto-crnih metalnih stubova u Ulici kralja Aleksandra I Karađorđevića u Vranju predstavlja korak ka uređenijem gradskom prostoru.

Na prvi pogled, reč je o investiciji koja doprinosi većoj bezbednosti pešaka, boljoj organizaciji saobraćaja i lepšem izgledu jedne od najznačajnijih gradskih ulica.

Međutim, upravo zato što je početna ideja dobra, još više dolazi do izražaja jedan propust koji je lako mogao biti izbegnut.

Naime, prilikom postavljanja stubova očigledno se žurilo da se posao što pre završi.

Kako priznati naprednjacima da su vlast, kad oni ništa ne mogu da nauče iz svojih grešaka. Kako da im to priznamo, kad oni nisu vlast koja probleme rešava, već ih uporno razmnožava, kao korov. Šta u vezi s tim vidimo na primeru Gimnazije "Bora Stanković" u Vranju, koja decenijama važi za prestižnu vranjsku školu?

Tekst je izvorno objavljen na "Peščaniku"

Istoga dana kad sam sa zadovoljstvom pročitala presudu Vrhovnog suda u sporu koji je vodio Nebojša Stefanović protiv Vesne Pešić i Peščanika, zamenik urednika N1 Vojislav Stevanović uputio je niz zamerki kolumnisti N1 Ljubodragu Stojadinoviću zbog žestokih i koloritnih epiteta koje koristi u svojim kolumnama.