Коментар дана

Vi što vodite vranjsku gimnaziju, trenutno, niste vi, što bi rekao vaš omiljeni "novinar" DJV,  "propali" teniser Novak Đoković, pa da protivniku prvo uzmete noge, a da mu potom uzmete i "glavu", da ne kažem pamet. Nemate vi tu sposobnost.

A planirate izgleda da tako nešto pokušate sa vašim đacima. Vi ne znate šta je sloboda, da znate ne bi vam tako nešto nikad palo na pamet. Gimnazijalci su hrabri, pametni i slobodni, nisu zarobljeni kao vi... Ne brukajte se više. 

Recenzija predstave rađene po motivima proze Borisava Stankovića "Božji ljudi", dramatizacija Đorđe Kosić, režija Jug Đorđević, uloge: Vanja Ejdus, Iva Milanović, Jelena Blagojević, Aleksandar Vučković, Nedim Nezirović i Novak Radulović. NP Beograd, scena Raša Plaović, predstava održana 18. oktobra 2026. godine.

Priznajem, teško je opisati ovu predstavu, to se mora videti.  

Dojave o bombama u osnovnim školama Pčinjskog okruga, a vidimo danas i širom Srbije, stižu svega nekoliko dana pre parlamentarnih izbora u Srbiji, a činjenica da će se u školskim objektima glasati (po pravilu su to glasačka mesta sa velikim brojem birača), neminovno, otvara pitanje mogućih posledica po organizaciju izbornog procesa.

*Pročitajte priču vranjskog istoričara i književnika Nenada Ž. Petrovića.

Knez se toga jutra po svom običaju rano probudio. On nije bio od onih nezdravih tipova koji bi se još dugo posle buđenja  protezali po krevetu  ne znajući kud bi sa sobom. Međutim, jutros je  posle kašičice meda i jake kafe odstojao još neko vreme pred ogledalom nameštajući svoje fine brkove i tanane zulufe sa istančanim smislom za perfekciju koji ga je krasio. Ipak, nešto je nedostajalo, nešto je falilo, samo nije znao šta?!  

Ko je mogao da pretpostavi tog 27. novembra 1910. godine, kada je Mita Mihajlović zvani Mita Vlašče, lokalni trgovac i radikalski poslanik iz Vranja, rano sabajle brzim vozom pred sutrašnje izbore poterao sa beogradske železničke stanice tri vagona glasača za Vranje, da će taj događaj potpuno da odredi  ne samo našu današnju političku agoniju nego i da identitetski definiše svekoliku političku kulturu u Srba.

Teatar je skupa stvar, to je svima jasno. Jedna predstava teško može da vrati uloženi novac, te je iluzorno tražiti tržišne odnose u pozorištu. Kada bi se to desilo, bila bi to smrt ove umetnosti bar kod nas. Željko Mitrović mogao bi da pokupuje sva pozorišta budzašto, da podeli otkaze, ostavi deset procenata od trenutno zaposlenih glumaca i glumica i natera ih  da „prestavljaju“ vodvilje i komendije po njegovom ukusu. Verovatno bi i zaradio. 

Postoji jedno pitanje koje možda ne volimo da postavimo naglas: šta će ostati od Vranja ako svi koji mogu da odu – odu? Nije ovo pitanje samo za političare, mlade ili one koji su već spakovali kofere. Ovo je pitanje za svakog Vranjanca. Za onoga koji je ostao, ali i za onoga koji danas živi u Beogradu, Nišu, Nemačkoj, Švajcarskoj, Sloveniji ili Švedskoj, a i dalje kaže: „Ja sam iz Vranja.“

Jer Vranje se ne prazni samo kada neko proda kuću ili stan i ode. Prazni se svaki put kada jedno dete kaže: „Ja ovde ne vidim svoju budućnost.“

*Pročitajte priču vranjskog istoričara i književnika Nenada Ž. Petrovića.

Možda je to bilo ovako kako sada zapisujem na golemom svetskom smetlištu. A možda potpuno drugačije, no svejedno na isto je izašlo. Naučnom svetu ali i najširoj javnosti poznato je kako se  Akcident  odigrao 15. oktobra 1958. godine.     

Vranje i Srbija sve više liči na političku arenu u kojoj se, umesto programa i rezultata, proizvode strah, sukobi i priče o nasilju.

Neka se nervoza i panika uvukla među naprednjake, kubure s procentima i matematikom uoči izbora, manje je to od očekivanog, pa su pokrenute izvesne teorije analitičara koje govori o tome da bi "Aca Srbin" mogao i odustati od namere da izađe na megdan na vanrednim parlamentarnim izborima, za šta mu na rasplaganju stoje neke opcije, o kojima ću izbeći da raspravljam jer ne želim njegovu policiju na vratima.

Uvek će biti dovoljno mudraca koji će nam objasniti da je veštačka inteligencija ili spas za čovečanstvo ili njegova propast.

Jedni će reći da AI otvara vrata kakva do sada nismo imali. Drugi će upozoravati da deca više neće učiti, da će učenici prestati da pišu, razmišljaju i istražuju sami. Jedni će u veštačkoj inteligenciji videti priliku za razvoj, drugi pretnju koju treba ograničiti.