V.d. direktorka Gimnazije "Bora Stanković" Maja Ristić, u skladu sa v.d. tradicijom koju vladajući SNS već neko vreme "baštini" u ovoj školi, nastavlja da donosi odluke koje, prema onome što se može čuti iz kolektiva, dodatno urušavaju temelje ustanove stare skoro vek i po.
*Pročitajte priču našeg sugrađanina, istoričara i književnika Nenada Ž. Petrovića koji živi u Beogradu.
Odavno je u našoj državi "normalno" ono što u normalnoj demokratiji ne bi smelo da bude normalno.
Predsednik Srbije vodi kampanju za vlastitu političku opciju, njegovo ime je na vrhu izbornih lista, njegovo fotošopirano lice i frizura su na plakatima i bilbordima, njegovi govori su centralni događaji kampanja, a država i stranka izgledaju kao jedna te ista politička "mašina".
Sada ima i novo ime: "Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija".
Od prvog bioskopa do novih inicijativa – priča o ljudima koji ne prihvataju da je nešto nemoguće
Pre nego što krenemo u priču o Debarcima i njihovom neobičnom preduzetničkom duhu, treba reći da podaci koje ovde iznosim nisu samo deo porodičnog sećanja ili vranjskih priča koje se prenose s kolena na koleno.
Jedan od važnih izvora za ovu priču jeste obimna knjiga „Stare vranjske porodice“ autora Dušana Đorđevića, objavljena 2017. godine u Vranju, a sufinansirana iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
Penzioneri, koji u najvećem procentu veoma teško žive, pogotovo u Vranju i na jugu Srbije, nisu izborna dekoracija.
Međutim, očito je da ih vlast tako doživljava i da, i ovog puta, želi da sa malo praznih obećanja, o navodno boljem životu koji nikako da dođe, "kupi" još neki glas pred očekivane izbore.
Četiri godine (ili više od 10 godina vlasti ove iste garniture) bilo je dovoljno vremena da se pokaže koliko je rukovodstvu Vranja zaista stalo do penzionera.
Postojalo je neko vreme kada je u Vranju bilo sasvim normalno da dete izađe iz kuće posle ručka i vrati se tek kada ga majka treći put pozove kroz prozor. Nije bilo potrebno praviti plan niti zakazivati druženje. Samo izađeš napolje i uvek se nađe još neko dete.
Ulica, dvorište, prostor između zgrada, parking ili komad asfalta postajali su igralište. Golovi su bile dve cigle, linija nacrtana kredom bila je dovoljna za igru, a najvažnije pravilo jednostavno: igra se dok neko ne pozove na večeru.
Klikeri su bili mali, ali je takmičenje bilo veliko
Jedan SNS političar iz Vranja dugo će, po vlastitom poniženju pred mnogo ljudi koji navodno imaju isto mišljenje, pamtiti sastanak u Leskovcu, održan sa svim značajnim faktorima iz nomenklature SNS-a u dva okruga na početku Vučićeve vikend-posete jugu.
Nekada se u Vranju nije išlo samo po vodu. Odlazak na česmu bio je deo svakodnevnog života, prilika za susret, razgovor i razmenu vesti.
U vremenu kada vodovodna mreža još nije bila dostupna domaćinstvima, javne česme i bunari imali su važnu ulogu u svakodnevnom snabdevanju grada vodom.
Oko pojedinih česama nastajale su priče, legende i pesme koje su se prenosile generacijama.
Danas, kada je dovoljno otvoriti slavinu da bi voda potekla, teško je zamisliti koliko je nekada jedan izvor vode značio za život čitavog kraja.
Zvanična saopštenja Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) decenijama su važila za rigidnu, ali strogo profesionalnu formu.
Iz njih su građani saznavali činjenice, statistike i bezbednosne procene, nervirali se što MUP objavljuje samo inicijale a oni hoće puna imena lokalaca s one strane zakona i sl.
Tako je bilo bez obzira na to ko je u vlasti.
U poslednje vreme stiglo mi je nekoliko komentara koje sam pročitao pažljivo, bez ljutnje: „Lako je tebi da pišeš iz Švedske.“ „Dođi da živiš ovde, pa onda piši.“ „Lepo je pričati o Vranju iz daljine.“ I znate šta? Možda u tome ima i malo istine. Jer čovek koji živi hiljadama kilometara daleko ne oseća svakog dana ono što oseća čovek koji u Vranju čeka autobus, traži parking, odlazi na posao, plaća račune, gleda kako se grad menja i suočava se sa svakodnevnim problemima.