Premijerki Srbije je zasmetalo mišljenje prof. Madžara da su „preduzetnici najkreativniji sloj društva, mnogo važniji nego naučnici ili umetnici“.
Ovo mišljenje je proglasila neverovatnim „zato što konačno ulažemo u nauku i umetnost, u drugačiju viziju razvoja?“ sa slavodobitničkim zaključkom: „Hvala na savetu da batalimo nauku i umetnost koji nećemo prihvatiti“.
Ova 2018. bila je godina velikih očekivanja.
Nakon što je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker obećao moguće članstvo u Evropskoj uniji Srbiji i Crnoj Gori 2025, a njegova komisija je izradila novu strategiju, činilo se da su godine zanemarivanja Zapadnog Balkana od strane EU prošlost.
Bugarsko predsedavanje EU vratilo je proširenje na dnevni red i donelo značajan pomak u odnosima između Makedonije i Grčke, što je dovelo do Prespanskog sporazuma u junu 2018.
Moj drug Teofil Pančić popizdi kad god neko na televizijskom ili kafanskom panelu zaunjka kako se Srbiji nikad nije desio Šesti oktobar.
Taj je mitski datum omiljena mantra opozicijske Srbije, one malo nacionalističke, malo građanske, dakle malograđanske: da se desio taj Šesti oktobar, da je nakon svrgavanja Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine takva Srbija – velegradska, a malograđanska – umela, mogla i htela da se resetuje, sve bi bilo drugačije.
Srbija se u postupku evropskih integracija obavezala na uspostavljanje pravosuđa lišenog političkog uticaja. Krajnji cilj uspostavljanja nezavisnosti pravosuđa je nepristrasno suđenje svakom građaninu, bez izuzetka i razlika.
Domaći i međunarodni stručnjaci saglasni su u oceni da je najveći kočničar oslobođanja pravosuđa od uticaja aktuelne političke vlasti postojeći način izbora sudija i tužilaca.
Stoga, treba da znate da postoje dva načina borbe – jedan je zakonima, drugi je silom; prvim se koriste ljudi, a drugim zveri. Međutim, pošto prvi često nije dovoljan, valja pribeći drugom načinu. Tako vladalac treba da zna da se služi i onim životinjskim i onim ljudskim u sebi… Pošto je, dakle, potrebno, da vladalac ume da se ponaša i kao životinja, od sveg zverinja bi trebalo da izabere lisicu i lava – lav ne ume da izbegne zamke, a lisica ne zna da se odbrani od vuka (Nikolo Makijaveli, Vladalac, 1513).
Koliko god bilo za pohvalu to što jedno javno preduzeće ispituje nepravilnosti u svom radu i kažnjava zaposlene koji ne obavljaju valjano svoje dužnosti, u slučaju „EPS-Kotež-Doing Business lista“ i dalje postoje dve krupne nepoznanice.
Prva je da li bi grešaka u radu bilo manje da ovim i drugim javnim preduzećima u Srbiji ne rukovode politički postavljenici nego profesionalni direktori, kao što je propisano Zakonom o javnim preduzećima još od 2012.
Pre nekoliko dana sa grupom novinara koji izveštavaju na srpskom jeziku obišli smo nekoliko sela i prigradskih naselja na Kosovu.
Cilj nam je bio da steknemo uvid u situaciju nastalu posle uvođenja taksi od sto odsto na robu iz Srbije.
Razgovarali smo sa vlasnicima i zaposlenima u maloprodajnim objektima i razgledali police i magacine.
Polemike su važan segment akademskog diskursa, naročito kada se raspravlja o pitanjima od značaja za standardizaciju srpskog jezika, njegovog naziva ili pisama.
Analiza tog tipa diskursa danas u Srbiji (ostvarenog u pisanoj i govorenoj formi) pokazuje značajnu meru nedovoljnog uvažavanja drugog mišljenja među jezikoslovcima kod nas (najčešće isključivanje po profesionalnom integritetu do stepena mržnje).
Svedoci smo takođe da je brojem polemika i načinom na koji ih vodi, profesor Ranko Bugarski znatno unapredio ovu, kod nas još uvek, zanemarenu jezičku disciplinu.
Ispala je na kraju humoreska Ante Tomića, i to jedna od njegovih boljih. „Ko to tamo peva, zlo ne misli“, ili tako nekako. Uglavnom, vojno hodočašće u Mariju Bistricu.
Uredila se vojska te nedjelje, uglancali regruti čizme i uvukli se u svečane maskirne uniforme, natakarili one zelene beretke i brižno ih pred ogledalom nakrivili zeru udesno, pažljivo onda izvukli krunice ispod potkošulje i poredali se u vrstu pred autobusom.
Spomenik patrijarhu Pavlu otkriven je na devetu godišnjicu od upokojenja ispred crkve Svetog Marka u Beogradu.
Skulptura predstavlja patrijarha u skrušenom sedećem položaju, bez patrijaršijskog trona ili neke druge stolice, tako da, izuzev nogu, patrijarhova pozadina lebdi iznad tla.
Čini se da je vajar inspiraciju pronašao u poznatoj fotografiji srpskog patrijarha iz gradskog prevoza.