Коментар дана

Država je tri godine najavljivala početak rada posebnih odeljenja za suzbijanje korupcije.

Ređali su se naslovi: „Udar na korupciju“, „50 srpskih nesalomivih“, „Novi udar na korupciju i privredni kriminal na svim nivoima“, „Deset nesalomivih protiv korupcije“, „Pregrupisanje tužilaštva pred napad na korupciju“, „Korupciji u Srbiji bačena rukavica u lice“.

Usvojeni su strategija, nacrt zakona se „kiselio“ dve godine, konačno je usvojen u martu 2017, a primena je počela 1. marta 2018.

Političko nasilje, ono koje političari sprovode jedni nad drugima, u ovdašnjem društvu nije ništa novo.

U današnje vreme se samo poentira. 

Mi ovde odavno imamo kruženje nasilja. 

Verbalno nasilje je, takođe, ekstremno nasilje, odnosno, ono predstavlja samo korak ka fizičkom nasilju. 

A fizičko nasilje je korak ka ubistvu. 

Zapravo, fizičko nasilje jeste ubistvo.

Politička pripadnost daleko je od građanske normalnosti, jer biti pripadnik stranke, pre svih, vladajuće, predstavlja prednost, izuzeće od zakona.

Moram da priznam da se u moru novinarskog sivila odavno nisam smejao zbog jedne vesti.

I da priznam, bez protesta, da se odavno nisam toliko puta zvao međusobno s kolegom da se toliko iskreno „cepamo od smeha“ i doživljavamo upalu trbušnjaka zbog te iste genijalno budalaste vesti.

U mom novinarskom spomenaru ostaće na duže vreme zabeležno, citiram: „Trojica, navodno sportska radnika, kupali su se nagi na bazenu u Vranjskoj Banji, pred nekoliko kupača“.

Nije da imam nihilistički pogled prema sceni, ali kupači su se, paz' sad, „odmah razbežali“.

Hahahah...

U subotu 25. avgusta u Domu kulture u Bosilegradu održan je hardkor pank koncert, na kome su svirali Redound iz Sofije, Blankfile iz Beograda i Mud Factory iz Vranja.

Svirka kao svaka druga, pomisliće neko, ali ipak nije tako.

Prvi razlog je taj što je svirci prisustvovao Vladimir Zaharijev, predsednik opštine Bosilegrad.

To je možda i jedini hardkor koncert ikad na kome je prisustvovao prvi čovek lokalne samouprave, ne samo kod nas već i u svetu.

U Srbiji trenutno postoje tri vrste medija. Prvi koji dobijaju bezobrazno velike pare iz budžeta; Drugi koji su do juče bili na mestu Prvih i dobijali (prošlo vreme) kamare para, takođe iz budžeta; i Treći koji nikad neće dobiti velike novce, pogotovo ne iz budžeta, a po kojima se, Prvi i Drugi, alavi kakvi jesu, besprizorno popišavaju, jer bi da uzmu za sebe i to malo što Treći iskamče od države da prežive.

Nedavna poseta predsednika Bugarske Rumena Radeva Srbiji, završena je postavljanjem dobre osnove za unapređenje naših odnosa.

Predsednik Radev je pružio punu podršku pridruživanju Srbije Evropskoj uniji i istakao da je postavljeni rok (2025. godina) abmiciozan, ali ne i nedostižan cilj Srbije da se pridruži evropskoj porodici.

Što se tiče kosovskog pitanja, Radev je izneo iskren stav Bugarske, a to je da se po pitanju Kosova moraju čuti i argumenti Srbije, što je pozdravljeno od strane predsednika Vučića.

Problemi vezani za natalitet relativno su naglo postali fokus vlasti. „Relativno“ – zato što se to nije baš dogodilo bez ikakvih najava (setimo se samo jezivih slogana…), ali je ipak „naglo“, budući da smo pre godinu i po dana od predsednika čuli dijametralno drugačije stavove o roditeljima, deci i socijalnoj pomoći.

Petnaestak godina radim kao novinar u Vranju i ne mogu da pobrojim slučajeve nesavesnog lečenja kojima sam se bavila.

Nažalost, mnogi od njih imali su smrtni ishod, ali ne i sudski epilog.

Ove godine, što bi se u Vranju reklo, baš nas je „poteralo“. Tri medijski eksponirana slučaja nesavesnog odnosa medicinskih radnika su samo delić onoga što se svakodnevno dešava u ozloglašenom Zdravstvenom centru.

Kažu, ima ih više, sigurna sam da ih ima, ali oni nisu prijavljeni, nisu zavedeni i o njima se nije govorilo.

Na lokaciji u naselju Asambair u Vranju, na kojoj bi trebalo da budu izgrađene zgrade sa jeftinim stanovima za pripadnike snaga bezbednosti, već duže vreme žitelji „Oktobarske revolucije“ muku muče sa tom ulicom koja je u haotičnom stanju.

Ništa ne bi bilo čudno da se upravo ta ulica, prema podacima Komunalnog plana i programa iz 2007. godine, ne vodi kao asfaltirana u dužini od 180 metara, što znači da je na osnovu te dokumentacije spojena asfaltom sa Ulicom Radoja Dakića. 

Do sinoć sam mislio da je Sloba bio gori. A onda.

Lemi Dodik s pasošem u kome je dedinjska adresa. Ćelavi bizgovi iz audija s novosadskim tablicama, takođe uredno "prijavljeni" u Beogradu.

Iste fizionomije, ko zna odakle, u pratnji unezverenih plavuša sa spiskovima sigurnih glasova, koje zvone ljudima po stanovima oko 17 popodne, s jednim jedinim pitanjem: šta čekate, još niste izašli da glasate?