Šta ćemo sa letnjim semestrom 2020?

Nakon uvođenja „vanrednog stanja“ zbog pandemije virusa Kovid 19 nastava u obrazovnom sistemu Srbije doživela je krupne promene na svim nivoima. Prema preporukama Ministarstva obrazovanja, a u skladu sa onim što se takođe dešavalo u ostalim zapadno-evropskim zemljama, nastavno osoblje se u relativno kratkom roku „prebacilo“ na onlajn-nastavu kako u osnovnim i srednjim školama tako i u visokom obrazovanju. U realizaciji nastave u osnovnim i srednjim školama ubrzo se uključio i madijski javni servis (RTS), ali se nastava na sva tri nivoa obrazovanja pre svega sprovodila preko nekoliko GOOGLE-aplikacija (clasroom, hangout, meet, itd.) odnosno, uz pomoć od ranije poznatih programa koji su služili za neposredno audio-vizuelno komuniciranje u realnom vremenu (skype, zoom, itd).

Koliko je autoru ovih redova poznato u Srbiji se, uprkos mnogobrojnim nastavnim i ostalim problemima koji su proizišli iz ove situacije, nije razvila nikakva diskusija, ili barem ne u javnom prostoru. Štaviše neretko sam u manje ili više formalnim kontekstima, u visokom obrazovanju, kod kolega nailazio na svojevrsno naivno oduševljenje onim što onlajn-nastava nudi. Na osnovu činjenice da u javnom prostoru nije bilo rasprava o ovom problemu, te da se najveći deo nastavnog osoblja u visokom obrazovanju „brzo uklopio“ u novonastalu situaciju, mogao se steći utisak da je sa onlajn-nastavom i sa ovim semestrom sve u redu, te da bitnih razlika u odnosu na „normalnu nastavu“ i „normalni semestar“ zapravo  nema!?

Istovremeno, već negde od druge polovine marta, u štampanim i elektronskim medijima, u nemačkom i anglo-saksonskom govornom pordručju, počeli su da se pojavljuju autorski članci univerzitetskih nastavnika i istraživača koji svedoče o tome da fenomen onlajn-nastave i novi režim rada u ovom semestru generišu mnoštvo različitih problema, koji u didaktičkom, pravnom i moralnom smislu dovode u pitanje regularnost nastave u ovom semestru, te onda pokreću i pitanje njegovog pravnog statusa.

Najpoznatiju debatu ovakve vrste pokrenula je grupa nemačkih profesora: prof. dr Paula-Irena Vila Braslavski (Paula-Irene Villa Braslavsky) sa Ludvig-Maksimilajan Univerziteta u Minhenu, prof. dr Andrea Gajer (Andrea Geier) sa Univerziteta u Triru, i prof.dr Rut Majer (Ruth Mayer) sa Lajbnicovog Univerziteta u Hanoveru. Ovo troje profesora na akciju je „pokrenuo“ prof. dr Ulrih Ratke (Ulrich Radtke), zamenik predsednika Nemačke univerzitetske rektorske konferencije, inače rektor univerziteta „Duizburg-Esen“, koji je, govoreći o najnovijim dešavanjima na nemačkim univerzitetima u jednom intervjuu za Nemački radio (Deutschlandfunk), prvi put upotrebio sintagmu „ne-semestar“ (Nicht-Semester). Troje gore pomenutih profesora je već 22.03. na internetu pokrenulo inicijativu za potpisivanje peticije pod nazivom „Letnji semestar 2020 mora postati ne-semestar“, koju je do danas potpisalo 15.918 profesora i istaživača sa nemačkih univerziteta, što je negde trećina njihovog ukupnog broja. U propratnom tekstu navodi se mnoštvo argumenata za drugačiji pravni i nastavni tretman letnjeg semestra 2020. godine o kojima će ovde detaljno biti reči.

Opšti duh pisma neposredno podstiče razvijanje senzibiliteta akademske zajednice za međusobnu solidarnost. Troje profesora fokus baca na one pripadnike naše zajednice koji su po „svom položaju“ „najslabiji i najranjiviji“, dakle, na studente, odnosno, nastavnike i asistente koji imaju vremenski ograničene ugovore, kakvih je zapravo i u nemačkom visokoobrazovnom sistemu (oko 85%) i u našem većina (za Srbiju ne postoji pouzdan podatak).

Pojedinačni argumenti se mogu razvrstati na didaktičke, pravne i moralne. U tekstu se najpre navodi da u većini slučajeva ni nastavno osoblje ni studenti nisu dovoljno upućeni u metode i alate onlajn-nastave.  Kao što je većina članova naše akademske zajednice to već iskusila u toku ovog semestra, nastava se iz učionice ili amfiteatra ne može tek tako preneti na internet. Zavisno od vrste nauke, discipline, teme i nastavnih ciljeva, onlajn-nastava je zapravo vrlo specifičan fenomen. Uz to, za dobru onlajn-nastavu ne postoje opšta i paušalna rešenja, već svaki nastavnik mora u okviru svojih nastavnih problema da traga za vlastitim. Jasno je da to automatski znači dodatni napor za nastavnike, ali i za ostale prateće unviverzitetske službe. Ovo naročito važi za problem realizacije ispita u letnjem semestru 2020. godine, pri čemu se ovde sem didaktičkog suočavamo i sa pravnim problemom budući da postojeća pravna regulativa na univerzitetu ne predviđa onlajn-polaganje ispita.

Poseban aspekt problema su izmenjene životne obaveze studenata, asistenata, nastavnika i univerzitetske administracije. Mnogi od njih su se u toku pandemeije susreli sa izazovom dodatnih aktivnosti oko brige za decu, starije osobe, ili učenja kod kuće (homeschooling). To je svima njima povećalo uobičajeni opseg svakodnevnih životnih poslova i aktivnosti, a uz sve to su dobili i drugačiji raspored dnevnih obaveza oko univerzitetske nastave.

Mnogi od studenata su takođe izgubili svoje male dodatne poslove na koje u Nemačkoj po zakonu imaju pravo. Studentima slabijeg materijalnog stanja to je uvek bilo od presudnog značaja. Neki od studenata sada prihvataju nove, drugačije poslove (čuvanje dece, transportne usluge, poslovi u supermarketima, itd.), ali oni od njih iziskuju više vremena i drugačiji svakodnevni životni raspored. Strani studenti, kojih je u Nemačkoj ogroman broj, a koji nakon početka pandemije nisu uspeli da se vrate na nemačke univerzitete, nikako zbog toga ne bi smeli da budu kažnjeni.

Studenti slabijeg materijalnog stanja i socijalno ugroženi su takođe dodatno bili pogođeni činjenicom da univerzitetska tehnička infrastruktura i ostali neophodni resursi (računari, biblioteke, pristup internetu, itd.) nisu više bili dostupni za studentsku upotrebu.

Stoga potpisnici ove peticije apeluju na univerzitetske i fakultetske vlasti, i ministarstva obrazovanja, da uzmu u obzir sve ove probleme u realizaciji letnjeg  semestra 2020. Uz to, oni apeluju na odgovorne vlasti da se suzdrže od smanjenja broja nastavnog osoblja, koje se u javnosti već spominje. Za sve one koji imaju vremenski ograničene ugovore, što je kako smo videli velika većina, predlaže se produženje ugovora za jedan semestar, na osnovu modela koji je Nemačko istraživačko društvo (DFG) već napravilo za studente doktorskih studija.

Na kraju pisma se predlaže da letnji semestar treba realizovati u značajno izmenjenom nastavnom formatu, jer nastava, seminari i vežbe su vitalni deo univerzitetskog života i od njih se ne sme odustati. Istovremeno se predlaže da  ovaj semestar ne bi trebalo formalno računati, te da u skladu sa tim svi oni koji u ovom semestru ne završe svoje uobičajene obaveze ne bi trebalo da dođu u nepovoljan položaj. Uz to, svu postojeću zakonsku regulativu treba prilagoditi novonastaloj situaciji, što se pre svega odnosi na produženje raznih rokova, npr. za predaju i odbranu master ili doktorskih teza.

Reakcije vlasti bile su očekivane. Stegnuta okvirima svog budžeta za obrazovanje, npr. Terezija Bauer (Theresia Bauer), ministrica obrazovanja u saveznoj državi Baden-Virtenberg (Baden-Württemberg), na sajtu svog ministarstva u zvaničnoj je izjavi odbacila ideju o tome da se ovaj semestar formalno ne računa, ali je istovremeno dodala sledeće: „Raspravljamo sa univerzitetima o pojedinostima. U ovoj situaciji se zahteva da svi budu fleksibilni. Svi se slažemo oko cilja: želimo da što više izbegnemo nepovoljne posledice za studente“.

Nakon peticije univerzitetskih nastavnika i istraživača, početkom aprila se pojavila i peticija studenata svih nivoa studija, pod nazivom „Mogući-semestar“ (Kann-Semester), koju je potpisalo 25.000 studenata sa svih nemačkih univerziteta. Najkraće rečeno, u propratnom pismu studenti se zalažu za to da ovaj semestar bude tako pravno regulisan da svaki student može da ga apsolvira, ali i da ne mora.

Budući da ovaj semestar još uvek traje, u ovom trenutku je nemoguće sagledati šta će sve od ideja i inicijativa iz ovih peticija biti usvojeno. Nerealno je očekivati da državne institucije i njihovi službenici u Nemačkoj prihvate sve ove zahteve i predloge, ali je činjenica da je dobar deo njih sistemski već usvojen. Deo akademske zajednice je hitro i vrlo ogranizovano reagovao na promene u akademskom životu do kojih je dovela pandemija Kovid 19, čime je deo najgorih posledica na neki način već sprečen. Onaj deo univerzitetske zajednice koji je iz gore navedenih razloga „najslabiji“ i „najranjiviji“ u ovoj je situaciji blagovremeno i principijelno zaštićen.

Šta ćemo, međutim, sa akademskom zajednicom u Srbiji? Kako ćemo u Srbiji tretirati letnji semestar 2020.?

Dosadašnja  (ne)reakcija univerzitetskih i fakultetskih vlasti u našoj zemlji svedoči o dva problema. Najpre, činjenica da je i pored mnogih ograničenja do kojih nas dovodi onlajn-nastava, kod nas izostala debata o tim problemima, govori da između „normalne“ nastave u učionici, laboratoriji ili amfiteatru, i onlajn-nastave zapravo nema velike razlike. „Kolateralna šteta“ ove pandemije po naše nastavno i metodološko samorazumevanje je da smo „iznenada“ otkrili da je naša „normalna“ nastava zapravo ista kao i onlajn-nastava. Ovde pre svega naglašavam didaktičku usmerenost na problem i interaktivnost. Samo tako možemo objasniti „ćutanje“ naše akademske zajednice tokom realizacije onlajn-nastave. Ako se nastava shvata kao puki prenos informacija i transfer pozitivnog nastavnog sadržaja onda sa onlajn-nastavom nema nikakvih problema. U njoj se takva nastava može ostvariti potpuno isto kao i u učionici ili amfiteatru. Ali, ako se nastava shvati kao postavljanje problema i razvijanje metoda i tehnika za njegovo rešavanje, što nužno zahteva visok stepen interaktivnosti svih učesnika, onda bi sa onlajn-nastavom trebalo da imamo velikih problema, budući da tehnički razvoj onlajn-alata još uvek nema rešenja za sprovođenje takve nastavne „filozofije“.

Drugo je naravno pitanje akademske solidarnosti. Zašto se i sada, kao nebrojeno puta ranije, ponovo pokazuje da u našoj akademskoj zajednici ne postoji kultura  solidarnosti? Zašto je stepen osetljivost članova naše zajednice za probleme onih „drugih“ tako nizak? Odgovor se čini čudesno jednostavnim i istovremeno banalnim. Zato što smo svi zajedno u poslednjih nekoliko decenija „oblikovali“ univerzitet u kome se solidarnost „ne isplati“. Naime, na univerzitetima u Srbiji mnogo je isplatljivije i „profitabilnije“ boriti se za vlastite privilegije nego se principijelno zalagati za prava svih nas. Prema ustrojenom sistemu svaki član naše zajednice snažnije i sigurnije napreduje ukoliko pripada neformalnim grupama, bliskim vlastima ili uticajnim krugovima, nego ukoliko se u oslanja samo na svoja zakonima i pravnom regulativom zagarantovana prava. Zato svi mi zajedno, u razvoju bilo kog pojedinačnog problema sa kojim se suočimo, uprkos tome što se nalazimo na universitas (zajednica), na kraju ostanemo potpuno sami. Tako će biti i ovog puta kada se neki od nas na univerzitetu neminovno budu brutalno suočili sa nedostatkom adekvatne sistemske reakcije na posledice opšte društvene i ekonomske krize izazvane pandemijom Kovid 19, a kriza je tek počela.

Stoga još jedanput postavljam pitanje – šta ćemo sa letnjim semestrom 2020?

(Autor je Vranjanac, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu)

Tekst je izvorno objavljen na blogu Filozofskog fakulteta u Nišu.

Foto lična arhiva