"Ja Branimir Sablić stara ustaša evo ja ću in se na ovi partizanski dan sa ovin svojin ustaškin ku.con lipo ovde popišat na ovi jugoslavenski partizanski spomenik evo samo malo da dođe pišaka sad će ona samo šta nije evo vidiš tu su ti partizani ja in je.en mater neka me privedu na policiju je.en in mamu u pi.ku zalit ćemo in ovo partizansko cviće da bolje nikne jerbo ustaška pišaka je ekstra gnjojivo ja in mamu je.en u pi.ku."
Na počecima moderne srpske istoriografije – negde na kraju početka, preciznije govoreći – nalaze se dva istoričara, dve karijere, dve biografije, čija bi se međusobna suprotnost teško mogla zamisliti većom.
Jedan od junaka ove priče je Pantelija Srećković (1834–1903), poreklom iz seljačke šumadijske porodice iz Krčmara, daroviti mladić koji se probijao kroz život, poput malobrojnih u ono doba – velikom željom za znanjem.
Gáspár Miklós Tamás rođen je u rumunskom Klužu (Cluj), Koloszvaru na mađarskom, u Transilvaniji, odakle se iz političkih razloga iselio 1981.
U Mađarskoj je postao jedan od vodećih disidenata.
Za vreme komunizma i kasnije, do sredine devedesetih, sarađivao je s Viktorom Orbánom.
Razišli su se pošto je sadašnji vođa Fidesza dramatično skrenuo udesno.
Pet godina, od 1989. do 1994, bio je predstavnik Saveza slobodnih demokrata, u čijem je osnivanju i sam učestvovao, u mađarskom parlamentu.
Jedan je od najpoznatijih mađarskih intelektualaca.
Jedan od genijalnih TV formata na ovim prostorima nastao je u okviru nadmetanja za "Zvezde Granda".
Saša Popović je još dok su Grand i Pink bili u ljubavi patentirao populistički slogan koji glasi "Narod pita".
Pink je ovaj naziv zadržao do danas koristeći ga za svedočenja učesnika "Zadruge".
Lepota ovog koncepta je u tome što gledaocima dajete privid da utiču na sudbine aktera.
Prvo ste im dali mogućnost da biraju pobednika ili pobednicu rijaliti programa.
Oblak dima i čađi veći od teritorije Evropske unije nadvio se nad Sibirom, dok požari u arktičkom krugu besne već treći mesec.
Područje inače pokriveno snegom, od presudnog značaja za Zemljin rashladni sistem, izbacuje ugljen-dioksid u atmosferu i otežava klimatske poremećaje koje je izazvao čovek, a koji su stvorili uslove za požar.
Ogromni požari na severu Rusije, Aljasci, Grenlandu i u Kanadi oslobodili su 50 megatona ugljen-dioksida u junu i još 79 megatona u julu, što daleko prevazilazi dosadašnje rekorde za Arktik.
Boris Džonson je prvi britanski premijer za mnogo godina unazad koji nema nikakvih dilema u pogledu Evropske unije.
Njegova strategija za osvajanje vlasti podrazumevala je samo jednu opciju: poništiti pregovore sa EU pre 31. oktobra, raspisati izbore upravo na taj dan, zahtevati mandat za bezuslovni razvod od Evrope, a zatim pustiti svoje protivnike u zemlji i van nje da se snalaze kako znaju i umeju.
Ostavljajući po strani očigledne nedostatke brexita bez dogovora, Džonson i nema drugu alternativu.
Osoba koja ovo čita raspolaže raskošnom opštom kulturom – da nije tako, čitala bi nešto drugo – tako da pisac ovih redova uopšte ne sumnja da je bar u osnovnim crtama upoznata sa životom i delom Šandora Besermenjija (1856-1943), proslavljenog američkog biologa koji je svetu otkrio niz do tada nepoznatih životinjskih vrsta, među kojima je najčuveniji zagonetni mrmoljak (lissotriton mysticus), taj specifični gušter koji obožava da se izležava u priobalju Dunava (pa će tu njegovu podvrstu Besermenji kasnije nazvati podunavskim mrmoljkom), a njegov izvorno identifikovani jenkijevski parnjak ima
Nebojša Stefanović je u pravu.
Beogradski metro je naša realnost.
Od prošlog oktobra svaki zaposleni u toj firmi košta Beograđane 214.000 dinara bruto.
A besplatne karte dobili su samo simpatizeri SNS-a.
Stvarno sam pomislio da nas ministar policije i predsednik beogradskih naprednjaka Nebojša Stefanović vuče za uši, ili nam se bar podsmeva, kada je nedavno izjavio da su ljudi iz vrha SNS-a „prošle godine najavili metro u Beogradu, a sada je to realnost"?!
Kakva, bre, realnost?
Prazne puške dvojica se boje.
Tako nekako ispada i sa najavljenim bojkotom izbora.
Ne izađe li, opoziciji prijeti marginalizacija i suočavanje sa krajnje neizvjesnom budućnošću; "real-političari" u njenim redovima kažu da bi se u tom slučaju razlika između položaja nevladinog sektora i političkih partija utvrđivala mikroskopom.
Međutim, predsjedniku Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandru Vučiću od svega ovog ni malo nije lakše.
Pre tri godine u Parizu na pregovorima o klimatskim promenama svetski lideri nisu uspeli da utvrde koliko pokazuje „termometar sudnjega dana“.
Motivisani pre svega političkim razlozima, predstavnici razvijenih zemalja su kao opasno zagrevanje navodili prosečni porast globalne temperature za 2 stepena Celzijusa.
To nije bilo prihvatljivo ostrvskim državama poput Maldiva i Mauricijusa, kao ni zemljama u razvoju poput Etiopije i Kambodže.
Njihove zemlje bi bile ugrožene mnogo pre otopljenja od 2 stepena, a neke bi bile i potopljene.