Nedavna izjava vršioca funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda Dragoljuba Milojevića da “sudije moraju biti otvorenije prema medijima”, aktuelizovala је staru dilemu u ovdašnjem pravosuđu.
Da li su sudije, kako je tvrdio Monteskije, samo “usta koja izgovaraju reči zakona”, ili je pak i njima, u kojoj meri i pod kojim uslovima, dozvoljeno da se, uključe u javnu debatu?
Malo je tako dubokih promena u svetskoj istoriji kao što je to bio prelazak bliskoistočnih naroda u islam.
Počev od srednjeg veka taj se proces odvijao stolećima i to pod uticajem raznih faktora – osvajanja, diplomatije, uverenja, ličnih interesa i prinude. Jedan je činilac, međutim, uglavnom zaboravljen, mada je odigrao presudnu ulogu u nastanku specifično islamskog društva: brakovi muslimana sa pripadnicima drugih vera.
Iako smo više puta ukazali na porast netolerancije u srpskom društvu, govor mržnje u parlamentu Srbije ne samo da nije zaustavljen, već je intenziviran.
Profesor Marko Atlagić, manje poznat po svom naučnom radu, a znatno više po onomatopejama i udvorištvu od kojeg je i njegovom predsedniku neprijatno, po ko zna koji put je sebi dao za pravo da vređa univerzitetske profesore koji ne dele njegovu beskrupuloznost i načela i metode poltronstva.
Danas je, braćo i sestre, drugi Veliki Petak. Na Veliki Petak Gospod je raspet i ubijen.
A na današnji dan, raspet je i ubijen i obezglavljen Najveći čovek ovoga sveta, jer su usta Gospoda Hrista izrekla najveću pohvalu o njemu: da je on Najveći između rođenih od žena. Ni o kome nije se tako Gospod izrazio.
Radi čega je to Gospod učinio? Šta je to tako veliko što je Preteča, živeći u ovome svetu, učinio?
Prvo, što je kao Preteča, kao prethodnik Gospoda Hrista, došao u ovaj svet da pripremi ljude za Gospoda Hrista – Spasitelja. Od čega nas je Gospod spasao?
„Svima onima koji danas prijete Hrvatskoj želim vrlo jasno reći da nikada više nijedan jedini srbijanski tenk neće ući u Vukovar!“, rekla je predsjednica Republike Kolinda Grabar-Kitarović u pomno režiranom kadru, sjedeći pokraj stolića s ukusnim cvjetnim aranžmanom, pažljivo raspoređenim na poslovima novinara i urednika Hrvatske televizije.
(u manastiru Ćelije kod Valjeva, 1966. godine)
Nikada ljudske uši strašnije pitanje čule nisu, nikad „zemlja takav težak problem, tako teško pitanje nije uputila Nebu.
Nikad rod ljudski ne bi mogao odgovoriti na pitanje koje je danas postavio u Svetom Evanđelju mladić koji je pao pred Gospoda, klanjao mu se i postavio strašno pitanje: „Učitelju, kako mi dobro valja da učinim da dobijem Život Večni?“
Može li se za osobu koja drži sliku ratnog zločinca i nacističkog poglavnika reći da je debil?
Ne nužno.
Izuzmemo li a) kolekcionare, b) povjesničare ili c) istraživače, a na njih očito nismo ni mislili – sliku ratnog zločinca i nacističkog poglavnika osim d) debila može držati još, recimo, i e) preživjeli bivši nacist s viškom sentimenta, f) član obitelji bivšeg nacista s viškom sentimenta, g) aktivni neonacist, h) simpatizer nacističkog pokreta, ili jednostavno kakav i) nedorasli golomozgi tinejdžer pod pogubnim utjecajem suvremenih nacističkih influencera.
Kada je Skupština grada Subotice na svojoj sednici održanoj 18. juna ove godine jednoglasno donela odluku o tome da se zvanje počasnog građanina posthumno dodeli piscu Danilu Kišu, njenim odbornicima ta odluka nije delovala ni po čemu sporno.
"Ja Branimir Sablić stara ustaša evo ja ću in se na ovi partizanski dan sa ovin svojin ustaškin ku.con lipo ovde popišat na ovi jugoslavenski partizanski spomenik evo samo malo da dođe pišaka sad će ona samo šta nije evo vidiš tu su ti partizani ja in je.en mater neka me privedu na policiju je.en in mamu u pi.ku zalit ćemo in ovo partizansko cviće da bolje nikne jerbo ustaška pišaka je ekstra gnjojivo ja in mamu je.en u pi.ku."
Na počecima moderne srpske istoriografije – negde na kraju početka, preciznije govoreći – nalaze se dva istoričara, dve karijere, dve biografije, čija bi se međusobna suprotnost teško mogla zamisliti većom.
Jedan od junaka ove priče je Pantelija Srećković (1834–1903), poreklom iz seljačke šumadijske porodice iz Krčmara, daroviti mladić koji se probijao kroz život, poput malobrojnih u ono doba – velikom željom za znanjem.