Коментар дана

Nedavna poseta predsednika Bugarske Rumena Radeva Srbiji, završena je postavljanjem dobre osnove za unapređenje naših odnosa.

Predsednik Radev je pružio punu podršku pridruživanju Srbije Evropskoj uniji i istakao da je postavljeni rok (2025. godina) abmiciozan, ali ne i nedostižan cilj Srbije da se pridruži evropskoj porodici.

Što se tiče kosovskog pitanja, Radev je izneo iskren stav Bugarske, a to je da se po pitanju Kosova moraju čuti i argumenti Srbije, što je pozdravljeno od strane predsednika Vučića.

Problemi vezani za natalitet relativno su naglo postali fokus vlasti. „Relativno“ – zato što se to nije baš dogodilo bez ikakvih najava (setimo se samo jezivih slogana…), ali je ipak „naglo“, budući da smo pre godinu i po dana od predsednika čuli dijametralno drugačije stavove o roditeljima, deci i socijalnoj pomoći.

Petnaestak godina radim kao novinar u Vranju i ne mogu da pobrojim slučajeve nesavesnog lečenja kojima sam se bavila.

Nažalost, mnogi od njih imali su smrtni ishod, ali ne i sudski epilog.

Ove godine, što bi se u Vranju reklo, baš nas je „poteralo“. Tri medijski eksponirana slučaja nesavesnog odnosa medicinskih radnika su samo delić onoga što se svakodnevno dešava u ozloglašenom Zdravstvenom centru.

Kažu, ima ih više, sigurna sam da ih ima, ali oni nisu prijavljeni, nisu zavedeni i o njima se nije govorilo.

Na lokaciji u naselju Asambair u Vranju, na kojoj bi trebalo da budu izgrađene zgrade sa jeftinim stanovima za pripadnike snaga bezbednosti, već duže vreme žitelji „Oktobarske revolucije“ muku muče sa tom ulicom koja je u haotičnom stanju.

Ništa ne bi bilo čudno da se upravo ta ulica, prema podacima Komunalnog plana i programa iz 2007. godine, ne vodi kao asfaltirana u dužini od 180 metara, što znači da je na osnovu te dokumentacije spojena asfaltom sa Ulicom Radoja Dakića. 

Do sinoć sam mislio da je Sloba bio gori. A onda.

Lemi Dodik s pasošem u kome je dedinjska adresa. Ćelavi bizgovi iz audija s novosadskim tablicama, takođe uredno "prijavljeni" u Beogradu.

Iste fizionomije, ko zna odakle, u pratnji unezverenih plavuša sa spiskovima sigurnih glasova, koje zvone ljudima po stanovima oko 17 popodne, s jednim jedinim pitanjem: šta čekate, još niste izašli da glasate?

U proteklom periodu građani Vranja dobili su od JP Vodovod račune za vodu uvećane za 22 procenta.

U obrazloženju odluke Gradskog veća, koja je prethodila poskupljenju i kojom je podizanju cena dat legitimitet, navode se uobičajene fraze - „poskupljenje energenata, naftnih derivata, rezervnih delova i povećanje minimalne cene rada“.

Tako ćemo kubik vode, umesto dosadašnjih 68,58, ubuduće plaćati 83,68 dinara. Šta reći ako se, recimo, zna da u Surdulici ta ista voda košta 35 dinara po kubiku.

Nikola Đorić je mlad i svestran mladić iz Vranja, koji se na prvi pogled ne razlikuje ni po čemu od svojih vršnjaka. Postoji, doduše, jedna bitna razlika.

Morao je da odraste i sazri pre ostalih, ne zato što je on to želeo, već zbog toga što je život učinio svoje. Rano je ostao bez oca. Živi sa majkom i bratom u Vranju.

Nakon završene srednje škole upisao je Univerzitet za hemijsku tehnologiju i metalurgiju u Sofiji. Zbog teške materijalne situacije morao je da napusti studije i vrati se u Vranje.

Stiže mi neki dan dojava.

Iz jednog mestašceta u okolini Vranja.

Vele dojavljivači, direktor osnovne škole u tom malom mistu šampion je u zapošljavanju članova uže i šire familije, rođaka, prijatelja, kumova i svih koji mu se po genskim i intimnim vezama lepe za srce.

Malo mu je bilo što je svojevremeno zaposlio sebe, pa napredovao u službi, dogurao do direktorske fotelje i dobio veću platu, nego je „izvadio spisak“ i krenuo da rešava egzistencijalne probleme svojih intimusa.

Slušaj 'vamo, sledi važno upozorenje!

Ali, pre toga, kratko objašnjenje.

Priča koja sledi je autentična.

Dogodila se pre neki dan u naselju Raška.

Ispričao mi je prijatelj, inače jedna dobričina i poštenjačina, čovek od poverenja koji radi težak posao i krvavo zarađuje za sebe i brojnu porodicu.

Ovakvu priču je gotovo nemoguće izmisliti, priznaćete na kraju balade.

Pričao mi je ovako.