Jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske, evropske i svetske kinematografije, reditelj i scenarista Dušan Makavejev preminuo je 25. januara u Beogradu u 87. godini.
Proslavljeni autor, jedan od najistaknutijih predstavnika crnog talasa, ostvario je izuzetan opus.
Ove godine se navršava tri decenije od Zajma za privredni preporod Srbije, koji se pretvorio u pravu malu pljačku naroda. Malu jer su posle nje usledile druge, mnogostruko puta veće.
Domalo dvadeset i sedam godina, polovica moga života, prošla je od usijanog srpnja 1992, kada smo fotoreporter Maganja i ja, tražeći način da nekako uđemo u već mjesecima opkoljeno Sarajevo, pa sve kružeći oko grada kao lešinari oko žive lešine nabasali u Kiseljak.
U Srbiji je u prethodnih skoro šest godina izvršeno 95 ubistava koja imaju odlike kriminalnih likvidacija.
Rekordna je 2018. godina u kojoj je izvršeno 27 ubistava.
Posebno zabrinjava što u kontinuitetu raste procenat ubistava osoba koje se u medijima povezuju sa organizovanim kriminalnim aktivnostima u odnosu na sva ubistva u Srbiji od 2012. godine.
Jedini izuzetak je 2016. kada je duplo smanjen broj kriminalnih likvidacija u odnosu na 2015. godinu, ali je već naredne godine procenat duplo skočio.
(specijalno za Vranje News)
Zamislimo jednu malo verovatnu situaciju. Na klupi u parku sede dva starca. Jedan je nekadašnji uspešan poslodavac, a drugi je prosjak.
Ovaj prvi hrani golubove hlebnim mrvicama preostalim od obilnog ručka.
Ovaj drugi zavidi golubovima.
Obojica više vole da razgovaraju sami sa sobom, ali ih je ova malo verovatna situacija primorala da razgovaraju jedan sa drugim.
Ovaj prvi kaže: „Znaš, moja filozofija je oduvek bila da treba izvući maksimum koristi uz minimum napora.
Premijerki Srbije je zasmetalo mišljenje prof. Madžara da su „preduzetnici najkreativniji sloj društva, mnogo važniji nego naučnici ili umetnici“.
Ovo mišljenje je proglasila neverovatnim „zato što konačno ulažemo u nauku i umetnost, u drugačiju viziju razvoja?“ sa slavodobitničkim zaključkom: „Hvala na savetu da batalimo nauku i umetnost koji nećemo prihvatiti“.
Ova 2018. bila je godina velikih očekivanja.
Nakon što je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker obećao moguće članstvo u Evropskoj uniji Srbiji i Crnoj Gori 2025, a njegova komisija je izradila novu strategiju, činilo se da su godine zanemarivanja Zapadnog Balkana od strane EU prošlost.
Bugarsko predsedavanje EU vratilo je proširenje na dnevni red i donelo značajan pomak u odnosima između Makedonije i Grčke, što je dovelo do Prespanskog sporazuma u junu 2018.
Moj drug Teofil Pančić popizdi kad god neko na televizijskom ili kafanskom panelu zaunjka kako se Srbiji nikad nije desio Šesti oktobar.
Taj je mitski datum omiljena mantra opozicijske Srbije, one malo nacionalističke, malo građanske, dakle malograđanske: da se desio taj Šesti oktobar, da je nakon svrgavanja Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine takva Srbija – velegradska, a malograđanska – umela, mogla i htela da se resetuje, sve bi bilo drugačije.
Srbija se u postupku evropskih integracija obavezala na uspostavljanje pravosuđa lišenog političkog uticaja. Krajnji cilj uspostavljanja nezavisnosti pravosuđa je nepristrasno suđenje svakom građaninu, bez izuzetka i razlika.
Domaći i međunarodni stručnjaci saglasni su u oceni da je najveći kočničar oslobođanja pravosuđa od uticaja aktuelne političke vlasti postojeći način izbora sudija i tužilaca.
Stoga, treba da znate da postoje dva načina borbe – jedan je zakonima, drugi je silom; prvim se koriste ljudi, a drugim zveri. Međutim, pošto prvi često nije dovoljan, valja pribeći drugom načinu. Tako vladalac treba da zna da se služi i onim životinjskim i onim ljudskim u sebi… Pošto je, dakle, potrebno, da vladalac ume da se ponaša i kao životinja, od sveg zverinja bi trebalo da izabere lisicu i lava – lav ne ume da izbegne zamke, a lisica ne zna da se odbrani od vuka (Nikolo Makijaveli, Vladalac, 1513).