Коментар дана

„Tri od četiri lica se znaju.

Traži se četvrto lice.

I sva tri lica su lica sa mitinga Saveza za Srbiju“, saopštio je predstavnicima medija Aleksandar Vučić u vezi sa nedavnim „slučajem“ spaljivanja knjige jednog od njegovih „favorita“, već famoznog Gorana Vesića, beogradskog vice-gradonačelnika.

Na pitanje novinarke da li je to utvrdila policija, odgovorio je: „Ne znam ko je utvrdio. Videćemo da li će državni organi utvrditi da postoje elementi krivičnog dela ili ne, ali će neko svakako izaći sa imenima ljudi koji su to uradili“.

„Biti logičan do kraja“, veli Muharem Bazdulj već u naslovu svog reakcionog pisma „Povodom pozorišne kritike ‘Konjunkturno protivljenje’ ili spisak ‘mesta koje režim poseduje'“, a koju, moju kritiku predstave „Sumrak bogova“ u Beogradskom dramskom pozorištu, kvalifikuje kao „jedan od najboljih političkih komentara objavljenih posljednjih mjeseci u našoj štampi“.

U ona vremena, lako biste ih prepoznali u gostionici, u kakvoj kolodvorskoj špelunki ili jeftinom radničkom buffetu: ušao bi stariji neki neugledni, svakodnevni tip u kišnom mantilu, sjeo za stol nedaleko vašeg, zazvao konobara da mu donese malo pivo, pa iz džepa izvadio zgužvanu enigmatsku reviju sa skandinavskim križaljkama i onu tada dosta popularnu kemijsku olovku s ulošcima u tri boje: crnoj, zelenoj i crvenoj.

Jedna od najljepših pjesama velikog engleskog pjesnika Vilijama Blejka zove se „London“.

U njenoj posljednjoj strofi, pjesnik je skovao frazu „Marriage hearse“ što bi u prevodu bila „mrtvačka kola braka“.  

Čitajući ovu pjesmu više od stotinu i pedeset godina nakon što je napisana, filozof Emil Sioran bilježi da je šteta što je Blejk napisao „mrtvačka kola braka“ umjesto „mrtvačka kola ljubavi“ dodavši kako je ovo pjesnikovo sužavanje nešto zbog čega treba žaliti.

Sumrak bogova, autor Ivor Martinić, reditelj Jagoš Marković; Beogradsko dramsko pozorište.

Priča pred nama je o strmoglavom usponu hitlerizma u Nemačkoj, o onoj ključnoj fazi u kojoj on prekonoć grabi svu vlast i moć i pravo na neograničeno nasilje u svoje šape.

Tu prevratnu noć, iskristalisao je i predočio filmskim gledaocima kao umetničko delo, Lukino Viskonti u svom „Sumraku bogova“.

Subotnji dan, 12. oktobar 2019. godine, učenici smederevske Gimnazije posetili su naš grad.

U okviru svoje organizovane posete jedna od destinacija bila im je upravo naša Gimnazija.

Učenici vranjske Gimnazije, sa profesorima na čelu, za ovu specijalnu priliku prihvatili su ulogu domaćina veoma ozbiljno, te su svoju organizovanost, spremnost i trud usmerili ka
težnji da svojim gostima predstave školu, njen rad i generalno svakodnevni život, ali i ono što se dešava van učionica kada se nastava završi.

Da prozivanje glumca Branislava Trifunovića nije opasno, bilo bi glupo. Mnogo glupo.

Da je komedija, likovi koji tumače predstavnike medija koji plasiraju naslove o B.T. koji cepa zastavu ili oni koji ga tuže zbog toga, možda bi izazvali i izvesnu dozu sažaljenja rezervisanu za osobe koje nisu u stanju da razlikuju realnost od fikcije.

U slučaju kreiranja laži i prozivki na račun Trifunovića, glumca koji javno iskazuje neslaganje s trenutnom vlašću, u pitanju je opasno falsifikovanje iza kojeg stoji zla namera s ciljem da se ocrne protivnici vlasti.

„Neprijateljstvo prema meni u SAD osetno opada“, kaže najčuveniji uzbunjivač na svetu Edvard Snouden komentarišući odnos javnosti prema njemu zbog objavljivanja tajnih dokumenata u kojima su razotkrivene razmere programa za globalni nadzor američkih i britanskih špijunskih agencija.

Imamo samo jednu planetu i samo jednu vodu.

Vodu koja nas sve povezuje.

To je pokretačka snaga života i ne poznaje granice. 

Svesni smo činjenice da velika većina zagađenja dopire do okeana vodnim putevima.

Ona počinju u planinama, kanjonima, pećinama, dolinama i u blizini sela.

Ako ovde ne smanjimo zagađenje, moraćemo da čistimo okeane i plaže iznova i iznova.

Vest o ekscesu prilikom ulaska pripadnika obezbeđenja turskog predsednika (ili njegove supruge) naoružanih dugim cevima u kafić u Krunskoj ulici u Beogradu „radi procene bezbednosne situaciju u tom delu grada“, podsetila me je na sličan bizaran događaj za koji sam letos čuo, a kome sam možda, da nisam u zadnji čas odložio planirani put u Sarajevo, mogao biti i svedok.

A poređenje ta dva događaja izazvalo mi je nimalo prijatan osećaj.

Negde početkom jula na sarajevski aerodrom je sleteo avion turskog predsednika Erdogana.