Na Čistu srijedu Hrvati su se ispovjedili, pričestili i započeli svoj četrdesetodnevni post, spremni okrenuti novu stranicu.
Već sutradan, u četvrtak, Državni zavod za statistiku objavio je porast industrijske proizvodnje, Dinamo je u prvoj utakmici osmine finala Europa lige pobijedio veliku Benficu 1-0, a gradonačelnik Zagreba Milan Bandić predstavio je veličanstveni projekt zagrebačkog Manhattana.
„Balkan je nešto drugo, tamo sve može“, često misle čak i eksperti.
Osnovna načela politike u Evropi, na primer, ne važe na Balkanu. Stoga tamo pogađanja oko teritorije nisu samo moguć, već i odgovarajući način rešavanja međudržavnih sporova.
Prvo načelo međunarodne politike, međutim, glasi da se teritorijalno pitanje ne poteže ako se želi izbeći nasilan sukob.
U suprotnom, animoziteti ne samo da mogu porasti, već se rizikuje opšta balkanizacija.
Kada je pre šest godina sadašnji predsednik Vučić zadao zadatak svojim ministrima da naprave Zakon o ispitivanju porekla imovine, najavivši da će biti usvojen za nekoliko meseci, niko nije znao o čemu bi u tom zakonu tačno trebalo da se radi i šta to ne valja sa postojećim zakonima pa da je potreban neki poseban.
„Mora se priznati da voljeti Hesea danas nije odveć na cijeni“. Ova žalosna konstatacija o Hermanu Heseu, citirana na početnim stranama nove biografske knjige Gunara Dekera „Hesse: Wanderer and his shadow / Hese: Lutalica i njegova sjenka“ (Harvard University Press 2018), pojavila se u jednom nekrologu posle piščeve smrti 1962. godine, ali nešto slično tome moglo bi se reći i danas, kao što se moglo reći i prije 100 godina. Otkako je prvi put objavio svoj prvi roman 1904. Hese je bio jedan od onih pisaca koji uspijevaju da istovremeno budu kanonski – 1946.
Ovih dana treba da magistriram”, reče mi nedavno jedan od saradnika i brzo dodade: “Molim te, ni reči nikom!”
Mlad, obrazovan čovek, bio je smrtno ozbiljan. Nije ostavio ni trunku mogućnosti da je u pitanju šala.
Nije bilo potrebe da pitam zbog čega se opredeljuje za ovakav pristup nečemu što bi trebalo smatrati ličnim uspehom.
Nisam ni pomislio da mu predložim da, umesto konspirativnosti, uputi poziv kolegama da prisustvuju svečanom činu.
Nije mi palo na pamet da zahtevam dodatna pojašnjenja.
Nema toga ko ne zna kako se kuva žaba ili barem šta je sindrom kuvane žabe.
Dakle, recept je jednostavan – žaba se stavi u hladnu vodu koja se postepeno zagreva.
Žaba se privikava na sve topliju vodu i pre nego što shvati šta se desilo – skuvana je.
Slično se dešava i s ovim društvom.
I malo ko se može setiti kada je tačno proces počeo i kada su nove okolnosti počele da se smatraju normalnima, a i pre nego što o tome stigne da razmisli, situacija postaje još gora.
Fantastičan, hm, konfucijanski obrat dogodio se na kraju imbecilne, ali uzbudljive priče o Kinezu privedenom sucu za prekršaje zbog snimka na kojemu - u imotskom kafiću zgodna naziva Adolf - salutira nacističkim pozdravom i glasno skandira „Za dom spremni!“.
Prve su pretpostavke računale kako je to vjerojatno, dakle sigurno, neki od radnika s gradilišta Pelješkog mosta, jer što bi inače živ Kinez u Imotskom, u koji i Imoćani rijetko zalaze. Zabasao valjda kineski bauštelac u Imotski, pa ga par lokalnih zajebanata što su ostali u gradu uhvatilo u đir.
Švajcarski glumac evropske reputacije Bruno Ganc preminuo je 15. februara u svom domu u Cirihu, u 78. godini, posle duže bolesti.
Bruno Ganc je spadao među najistaknutije glumce s nemačkog govornog područja, a internacionalnu slavu stekao je ulogom anđela u čuvenom „Nebu nad Berlinom“ (Der Himmel über Berlin, 1987) Vima Vendersa, kao i naslovnom rolom u filmu „Hitler, poslednji dani“ (Der Untergang, 2004) Olivera Hiršbigela.
Reč je o Makedoniji, ali bi se odnedavno moglo odnositi i na Irsku…
Posle dvadeset godina grčkog odbijanja i fantastičnih predloga o novom imenu za Makedoniju, došlo se, veštim parlamentarnim slalomom, do saglasnosti na obe strane.
Oba premijera su svoju političku budućnost uložila za zapis u istoriji.
Cipras je izvesno rizikovao više, izgubio je koaliciju i predao se kasapljenju nacionalista.
U danima kada nas predstavnici izvršne vlasti po ko zna koji put uveravaju kako će nova zakonska rešenja biti ta koja će zadati odlučan udarac kriminalu, nije zgoreg podsetiti se nečega što se u ovim debatama prečesto zaboravlja.
Naime, kao što je mnogo puta isticano, postojeći zakoni retko su u toj meri loši, da bi jedini put spasenja bila njihova radikalna izmena.
Mnogo češće, upravo neadekvatna primena postojećih propisa dovodi do problema koji se kasnije pokušavaju otkloniti hrpama novih normi.