Dejan Dimić

U ovom paklu od korone poslednjih meseci bili smo svedoci raznih stupidarija, nesnalaženja, jezikolobotomije zvaničnih lica potkovanih novom terminologijom i naravno nekih novih, nemalih ovlašćenja koja su tri puta na dan dodeljivana predstavnicima prisile - policiji, komunalnoj miliciji, raznim inspekcijama itd. Tradicionalno je reč o službama u kojima dobar deo zaposlenih (čast izuzecima) na terenu ne može da sakrije iznenadno ushićenje kad dobije dužu batinu u ruke da prevaspitava pučanstvo. Uleću u kafiće i restorane, čude se, hvataju za glavu, padaju na kolena, bahate, verbalno...

Moram da priznam da uvek iznova naivno verujem da taj sindrom „starovranjanštva“ kojeg prati neviđeni sebičluk, svojatanje javnog dobra i sintagma samoodređenja „Vranje - to sam ja“ jednom mora biti pobeđen. Ali me Starovranjanci, bili oni lažno ili pravopredstavljeni, iznova demantuju i sa svakim novim demantijem ostavljaju sve bljutaviji ukus u ustima. Evo, zaričem se da ću ubuduće, čim mi neko rekne da je Stari Vranjanac, da potiče iz stare vranjske porodice (tu obavezno ide ono „loza od više stotina godina“), bežati i bežati koliko me noge nose. Ko je Stare Vranjance koji stalno...