Ljubomir T. Dević

Postoji jedno pitanje koje možda ne volimo da postavimo naglas: šta će ostati od Vranja ako svi koji mogu da odu – odu? Nije ovo pitanje samo za političare, mlade ili one koji su već spakovali kofere. Ovo je pitanje za svakog Vranjanca. Za onoga koji je ostao, ali i za onoga koji danas živi u Beogradu, Nišu, Nemačkoj, Švajcarskoj, Sloveniji ili Švedskoj, a i dalje kaže: „Ja sam iz Vranja.“ Jer Vranje se ne prazni samo kada neko proda kuću ili stan i ode. Prazni se svaki put kada jedno dete kaže: „Ja ovde ne vidim svoju budućnost.“ A još više kada na to odgovorimo: „Pa šta ćeš, tako je...

Uvek će biti dovoljno mudraca koji će nam objasniti da je veštačka inteligencija ili spas za čovečanstvo ili njegova propast. Jedni će reći da AI otvara vrata kakva do sada nismo imali. Drugi će upozoravati da deca više neće učiti, da će učenici prestati da pišu, razmišljaju i istražuju sami. Jedni će u veštačkoj inteligenciji videti priliku za razvoj, drugi pretnju koju treba ograničiti. Istina je, međutim, verovatno mnogo komplikovanija. I upravo zato pitanje veštačke inteligencije ne bi trebalo da bude samo: da li je AI dobar ili loš? Mnogo važnije pitanje jeste: šta ćemo mi uraditi...

Od prvog bioskopa do novih inicijativa – priča o ljudima koji ne prihvataju da je nešto nemoguće Pre nego što krenemo u priču o Debarcima i njihovom neobičnom preduzetničkom duhu, treba reći da podaci koje ovde iznosim nisu samo deo porodičnog sećanja ili vranjskih priča koje se prenose s kolena na koleno. Jedan od važnih izvora za ovu priču jeste obimna knjiga „Stare vranjske porodice“ autora Dušana Đorđevića, objavljena 2017. godine u Vranju, a sufinansirana iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Knjiga predstavlja dragocen zapis o starim vranjskim...

Postojalo je neko vreme kada je u Vranju bilo sasvim normalno da dete izađe iz kuće posle ručka i vrati se tek kada ga majka treći put pozove kroz prozor. Nije bilo potrebno praviti plan niti zakazivati druženje. Samo izađeš napolje i uvek se nađe još neko dete.   Ulica, dvorište, prostor između zgrada, parking ili komad asfalta postajali su igralište. Golovi su bile dve cigle, linija nacrtana kredom bila je dovoljna za igru, a najvažnije pravilo jednostavno: igra se dok neko ne pozove na večeru.   Klikeri su bili mali, ali je takmičenje bilo veliko   Ko je odrastao u Vranju pre...

Nekada se u Vranju nije išlo samo po vodu. Odlazak na česmu bio je deo svakodnevnog života, prilika za susret, razgovor i razmenu vesti. U vremenu kada vodovodna mreža još nije bila dostupna domaćinstvima, javne česme i bunari imali su važnu ulogu u svakodnevnom snabdevanju grada vodom. Oko pojedinih česama nastajale su priče, legende i pesme koje su se prenosile generacijama. Danas, kada je dovoljno otvoriti slavinu da bi voda potekla, teško je zamisliti koliko je nekada jedan izvor vode značio za život čitavog kraja. U Vranju su pojedine česme ostale sačuvane u gradskom prostoru...

U poslednje vreme stiglo mi je nekoliko komentara koje sam pročitao pažljivo, bez ljutnje: „Lako je tebi da pišeš iz Švedske.“ „Dođi da živiš ovde, pa onda piši.“ „Lepo je pričati o Vranju iz daljine.“ I znate šta? Možda u tome ima i malo istine. Jer čovek koji živi hiljadama kilometara daleko ne oseća svakog dana ono što oseća čovek koji u Vranju čeka autobus, traži parking, odlazi na posao, plaća račune, gleda kako se grad menja i suočava se sa svakodnevnim problemima. Ali postoji i druga strana priče. Čovek može otići iz Vranja, a da Vranje nikada ne ode iz njega. Ja sam iz Vranja...

Pišem ovo iz Švedske, nekoliko dana nakon povratka iz Vranja. Kofer je raspakovan, letnja odeća je ponovo u ormaru, frižider je pun švedskih namirnica, ulica ispred kuće je mirna, a život se polako vraća u onu poznatu svakodnevnicu – posao, obaveze, termini, telefon, računi i ono švedsko: „Vi hörs!“ – čujemo se. Ali čovek koji se vratio nije baš isti onaj koji je otišao. Jer kada nekoliko nedelja provedete u Vranju, a onda se vratite u Švedsku, počnete da primećujete stvari koje ranije možda niste. Vranje vam nedostaje upravo onda kada ponovo osetite švedsku tišinu. U Vranju je...

Dok ovih dana razgovaram sa ljudima po Vranju, sve češće čujem iste rečenice: „Opet će nekome pare ići u džep.“ Ili: „Ništa se ovde ne može promeniti.“ Neki idu i korak dalje, pa govore da će, ako ovako nastavimo, „parče po parče juga Srbije otići u tuđe ruke.“ Ne ulazim u to da li su svi ti strahovi opravdani. Ali jedno znam – narod koji svakog dana živi u strahu, sumnji i beznađu teško može da gradi svoju budućnost. Po mom dubokom uverenju, Vranjanci se već vekovima bore sa svojim unutrašnjim demonima. Još od vremena Osmanlija ostali su ožiljci koji se nisu videli na telu,...

Poslednjih godina, vozeći ulicama Vranja, stiče se utisak da se nešto promenilo. Nije reč samo o broju automobila, već i o načinu vožnje. Preticanja tamo gde za njih jedva da ima mesta, nagla ubrzavanja između semafora, prolazak kroz žuto koje je već odavno postalo crveno i sve češće prekoračenje brzine – prizori su koji se danas mogu videti gotovo svakodnevno.   Postavlja se pitanje: kuda se toliko žuri?   Da li Vranjanci žure na posao? Da li kasne po decu? Ili ih možda, u duhu stare gradske šale, čeka ljubavnica u drugom kraju grada? Naravno, ovo poslednje treba shvatiti kao...

Vranje je oduvek bilo grad duhovitih, snalažljivih i sposobnih ljudi. Vranjanci su umeli da se našale i kada je bilo najteže, ali su istovremeno umeli i da zasuču rukave. Upravo zato se danas sve češće postavlja pitanje: da li se taj duh polako menja? Imam utisak da se u Vranju danas sve više govori o tome šta bi država, investitori ili međunarodni fondovi trebalo da urade za grad, a sve manje o tome šta sami građani, preduzetnici i lokalna zajednica mogu da učine. Naravno, subvencije i razvojni projekti jesu važni, ali oni ne mogu biti zamena za rada, inicijativu i preduzetnički duh...