Da li se u Vranju danas manje radi, a više očekuje

Vranje je oduvek bilo grad duhovitih, snalažljivih i sposobnih ljudi. Vranjanci su umeli da se našale i kada je bilo najteže, ali su istovremeno umeli i da zasuču rukave.

Upravo zato se danas sve češće postavlja pitanje: da li se taj duh polako menja?

Imam utisak da se u Vranju danas sve više govori o tome šta bi država, investitori ili međunarodni fondovi trebalo da urade za grad, a sve manje o tome šta sami građani, preduzetnici i lokalna zajednica mogu da učine. Naravno, subvencije i razvojni projekti jesu važni, ali oni ne mogu biti zamena za rada, inicijativu i preduzetnički duh.

Sećam se jednog starijeg vranjskog novinara – Srbe, čoveka koji je gotovo obišao ceo svet. Bio je novinar starog kova, zaljubljenik u svoj posao i u Vranje. Istovremeno je stizao da priprema reportaže za televiziju. Nije mu bilo teško da prespava u automobilu kako bi sutradan na vreme snimio što kvalitetniju emisiju ili napravio reportažu koja će ostati zapamćena. Tada prosečna plata nije bila ni približno današnjoj, ali nije nedostajalo entuzijazma. Uz osmeh, humor i onu prepoznatljivu vranjsku satiru, posao se završavao. Nije se čekalo da neko drugi nešto uradi – radilo se. Ljudi su, uprkos skromnijim primanjima, verovali da se trud na kraju isplati.

Danas mi se čini da je slika drugačija. Kao da se manje radi, a više raspravlja. Više vremena odlazi na komentarisanje nego na pokretanje novih poslova i ideja. Naravno, ovo nije pravilo i ne odnosi se na sve. U Vranju postoji mnogo vrednih radnika, zanatlija, privrednika i mladih ljudi koji svojim radom dokazuju suprotno. Međutim, stiče se utisak da je kultura čekanja postala izraženija nego ranije.

Zanimljivo je pogledati i zvanične podatke. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada u Vranju u maju ove godine iznosila je 94.925 dinara. To je oko 23.500 dinara manje od republičkog proseka, koji je iznosio 118.398 dinara. Još zanimljivije je da Vranje nije prvo u Pčinjskom okrugu po visini prosečne zarade. Surdulica je zabeležila prosečnu neto platu od 95.430 dinara, dok je Vladičin Han bio vrlo blizu sa 94.345 dinara.

Ovi brojevi sami po sebi ne dokazuju ko radi više, jer na visinu prosečne zarade utiču struktura privrede, broj zaposlenih u pojedinim delatnostima i drugi ekonomski faktori. Ipak, otvaraju prostor za razmišljanje zašto administrativni centar Pčinjskog okruga ne prednjači ni po zaradama ni po ekonomskom zamahu.

Možda upravo od Surduličana i drugih sredina u Pčinjskom okrugu možemo nešto da naučimo. Manje priče, više rada. Manje čekanja da neko drugi reši naše probleme, a više lične inicijative. Gradovi se ne razvijaju samo zahvaljujući državnim ulaganjima, već pre svega zahvaljujući ljudima koji svakog jutra ustanu, rade, stvaraju i preuzimaju odgovornost.

Vranje ima ogroman potencijal. Ima bogatu istoriju, odličan geografski položaj, vredne ljude i prepoznatljiv duh. Ali nijedna pomoć sa strane neće imati pravi efekat ako izostane ono najvažnije – radna etika, preduzetništvo i spremnost da sami gradimo svoju budućnost.

Možda je vreme da ponovo oživimo onu staru vranjsku energiju: manje kuknjave, manje čekanja i više rada.

Nije pitanje šta Vranje može da dobije, već šta Vranjanci mogu da stvore. Jer nijedan grad nije postao uspešan samo zahvaljujući pomoći drugih.

Najveće promene uvek počinju od ljudi koji u njemu žive.

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač)

Foto lična arhiva Lj.T.D.