Debarci, nema više - gospodo

Od prvog bioskopa do novih inicijativa – priča o ljudima koji ne prihvataju da je nešto nemoguće

Pre nego što krenemo u priču o Debarcima i njihovom neobičnom preduzetničkom duhu, treba reći da podaci koje ovde iznosim nisu samo deo porodičnog sećanja ili vranjskih priča koje se prenose s kolena na koleno.

Jedan od važnih izvora za ovu priču jeste obimna knjiga „Stare vranjske porodice“ autora Dušana Đorđevića, objavljena 2017. godine u Vranju, a sufinansirana iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Knjiga predstavlja dragocen zapis o starim vranjskim porodicama, njihovom poreklu, životu i tragu koji su ostavile u istoriji grada.

Upravo u toj knjizi pronašao sam i priču o Debarcima – Đerkovima, porodici koja je, sudeći prema zapisima i predanju, u Vranju ostavila mnogo više od jednog prezimena.

A kada se čovek malo bolje zagleda u tu priču, počinje da se pojavljuje jedna zanimljiva osobina koja kao da povezuje različite generacije:

Debarci vole da pokreću stvari.

Bilo je nekada u Vranju ljudi za koje se govorilo da ne umeju da sede skrštenih ruku. Ako bi nešto nedostajalo – oni bi pokušali da naprave. Ako bi neko rekao da se nešto ne može – njima bi to često bio dovoljan razlog da pokušaju baš to.

Takvi su, izgleda, bili i Debarci.

Debarci – Đerkovi

Prema kazivanju potomka Milivoja Vasiljevića Đerka, porodica Debarci poreklom je iz Hercegovine. Odatle su, usled turskog zuluma, bili prinuđeni na seljenje. Iz Hercegovine su došli u srpsko selo Tresonče, kraj Debra, u Makedoniji.

Pošto su tada bili „nikoj“ i živeli na obodu sela, meštani su ih prozvali Krajnikovci.
Kasnije, u potrazi za boljim životom, u Vranje je došao Vasilije Vasil Debarac, sa petoricom sinova i ćerkom. Po makedonskoj varoši Debru dobili su nadimak Debarci, dok su ih neki, po ocu Đerasimu, nazivali i Đerkovi.

Od tada njihov trag možemo pratiti i kroz razvoj samog Vranja.

Čovek koji je pokrenuo bioskop

Jedan od zanimljivih detalja jeste priča o bioskopu.

Bio je to period kada se Vranje, nakon oslobođenja od Turaka 1878. godine, polako otvaralo prema novim idejama, tehnologijama i načinima života.

Đerko Vasiljević bio je jedan od ljudi koji su se našli među onima koji su u grad donosili nešto novo.

Pokrenut je bioskop sa parterom, balkonom i garderobom. Za tadašnje Vranje to nije bila mala stvar. Bio je to pravi poduhvat i svojevrsni znak modernizacije grada.

Radilo se o čoveku koji je imao svoju ideju i svoj stav. Đerko, između ostalog, nije želeo da prikazuje bugarske i nemačke ratne filmove, što dovoljno govori da mu nije bilo svejedno šta će se prikazivati publici. Na kraju mu je bioskop oduzet.

Ali bioskop je ostao zabeležen u istoriji Vranja – kao trag jednog vremena i kao dokaz da je u gradu bilo ljudi spremnih da prihvate novine i da sami nešto pokrenu.

Debarci kao vranjski Herkuli

Možda je upravo tu ključ priče o Debarcima. Oni kao da imaju neku unutrašnju potrebu da nešto pokrenu. Nije im dovoljno da posmatraju sa strane. Ako vide problem, žele da ga reše. Ako vide prazninu, žele da je popune.

Ako vide da nešto nedostaje, razmišljaju kako bi to mogli da naprave.

A kada im neko kaže:

„To je nemoguće.“

– oni to ponekad shvate gotovo kao izazov.

Zato se Debarci mogu posmatrati i kao svojevrsni „vranjski Herkuli“ – ljudi puni elana, energije i inicijative, koji ponekad drugima mogu izgledati kao da imaju više snage nego što je potrebno.

Posebno su zanimljivi kada se nađu u sredini u kojoj su novi stanovnici tek počeli da grade svoj život. Takav čovek može da izgleda gotovo nestvarno: stalno nešto predlaže, organizuje, gradi, povezuje ljude i pokušava da pomeri granice.

Naravno, takav karakter ima i svoju drugu stranu.

Nekada će neko reći da su previše uporni.

Neko drugi da su tvrdoglavi.

Treći će možda pomisliti: „Šta će mu sve to?“

Ali bez takvih ljudi teško da bi bilo novih ideja.

Đerko Vasiljević – čovek od inicijative

Jedan od takvih ljudi svakako je i entuzijasta Đerko Vasiljević.

Njegova priča o bioskopu samo je jedan istorijski primer, ali upravo takve priče pokazuju kako su pojedinci svojim idejama mogli da menjaju svakodnevnicu jednog grada.

Đerko nije bio čovek koji je čekao da neko drugi nešto uradi. On je pokušavao sam. I upravo zbog toga njegova priča ima širi značaj.

Jer nije svaka inicijativa uspešna. Nekada se vrata zatvore. Nekada vlast kaže „ne“. Nekada novac nije dovoljan. Nekada ljudi ne razumeju ideju. Ali neko ipak mora biti prvi.

Neko mora da kaže: „Hajde da pokušamo.“

A gde sam tu ja?

I tu dolazim do jedne male lične digresije. Možda bih se, sa svom potrebnom skromnošću, i sam mogao dodati toj neobičnoj „debarskoj“ družini.

Ne zato što želim da se kitim tuđim perjem, već zato što sam tokom života imao tu istu boljku – ili vrlinu, zavisno od toga kako ko gleda na stvari.

Teško mi je da prihvatim da nešto ne može. Ako vidim problem, razmišljam kako da ga rešim. Ako nedostaje neka ideja, pokušam da je pokrenem. Ako postoji nešto što bi moglo biti bolje, teško mi je samo slegnuti ramenima i reći: „Ma pusti, tako je kako je.“

Možda je to upravo ono što povezuje različite generacije ljudi koji su nosili ili nose ime Debarac, odnosno Đerkov, ali i one koji su se našli u njihovoj blizini.

Nije stvar samo u prezimenu. Stvar je u mentalitetu. U onom unutrašnjem nemiru koji čoveku ne dozvoljava da prihvati da je nešto nemoguće samo zato što je neko drugi tako rekao.

Od Vranja do sveta

Vranje je kroz svoju istoriju imalo mnogo ljudi koji su dolazili sa strane, ostajali u gradu, stvarali porodice i ostavljali trag.

Debarci su jedan od tih primera. Njihova priča pokazuje kako se doseljenička porodica vremenom može potpuno utkati u istoriju jednog grada.

Od Hercegovine i Makedonije, preko Vranja, pa sve do novih generacija koje su se rasule širom Srbije, Balkana i sveta – trag jedne porodice može biti mnogo duži nego što na prvi pogled izgleda.

A možda je upravo u tome i lepota ovakvih istraživanja.

Kada počnemo da kopamo po starim knjigama, zapisima i porodičnim pričama, odjednom shvatimo da iza jednog prezimena stoji čitav mali svet.

„Debarci, nema više – gospodo“

Zato mi je posebno zanimljiv naslov jednog članka iz gore navedene knjige: „Debarci, nema više – gospodo.“

Možda Debaraca danas nema u onom broju u kojem su nekada postojali.

Možda su se porodice rasule, prezimena promenila, a potomci otišli u druge gradove i zemlje.

Ali ako je ostala ona najvažnija osobina – želja da se nešto pokrene – onda Debarci nisu baš nestali.

Možda samo više nisu svi Debarci po prezimenu.

Neki su Debarci po temperamentu. Po hrabrosti. Po upornosti. Po tome što se ne mire lako sa postojećim stanjem.

A možda je upravo zato svaki grad srećan kada ima nekoliko takvih ljudi.

Jer kada svi kažu „ne može“, dobro je imati nekoga ko će odgovoriti:

„Dobro. A šta ako ipak može?“

I možda je upravo tu, negde između starog Vranja, prvog bioskopa, porodice Debarac, Đerka Vasiljevića i svih nas koji još uvek nešto pokušavamo da pokrenemo, sačuvana ona prava priča o Debarcima.

Nema ih više – gospodo.

Ima ih. Samo su se možda malo promenili.

 

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač iz Malmea)

Foto lična arhiva Lj.T.D.