Nisam u Vranju, ali Vranje je u meni

U poslednje vreme stiglo mi je nekoliko komentara koje sam pročitao pažljivo, bez ljutnje: „Lako je tebi da pišeš iz Švedske.“ „Dođi da živiš ovde, pa onda piši.“ „Lepo je pričati o Vranju iz daljine.“ I znate šta? Možda u tome ima i malo istine. Jer čovek koji živi hiljadama kilometara daleko ne oseća svakog dana ono što oseća čovek koji u Vranju čeka autobus, traži parking, odlazi na posao, plaća račune, gleda kako se grad menja i suočava se sa svakodnevnim problemima.

Ali postoji i druga strana priče. Čovek može otići iz Vranja, a da Vranje nikada ne ode iz njega. Ja sam iz Vranja otišao samo fizički. Nisam otišao iz njegovih ulica, uspomena, mirisa, ljudi, priča, dvorišta, starih kuća, kafana, pijace, mostova i onog posebnog osećaja koji čovek ima kada ponovo ugleda svoj grad posle dužeg vremena. Možda baš zato danas neke stvari vidim drugačije.

Kada si svaki dan negde, često više ne vidiš ono što je pred tobom. Navikneš se. Ne primećuješ staru kuću pored koje prolaziš deset godina, ne zastaneš da pogledaš planine, ne razmišljaš o tome ko je pre sto godina hodao istom ulicom i ne pitaš se šta se dogodilo iza nekog zatvorenog prozora. A čovek koji ode – počne da pamti. I počne da se vraća, najpre u mislima, a onda i stvarno.

Zato pišem o Vranju. Ne zato što mislim da je Vranje savršeno. Nije, i ne treba da bude. Imamo probleme, imamo loše odluke, imamo stvari koje treba menjati. Imamo ono što treba kritikovati, ali imamo i ono što treba sačuvati. Jer grad nije samo asfalt, zgrade i statistika. Grad su ljudi.

A Vranje je, pre svega, priča o ljudima – o onima koji su ostali, o onima koji su otišli i o onima koji se vraćaju. O onima koji svakog leta dođu iz Beograda, Niša, Skoplja, Ljubljane, Beča, Berlina, Malmea ili nekog drugog kraja sveta i prvih nekoliko dana samo hodaju gradom kao da ponovo upoznaju sopstveno detinjstvo.

I zato ne prihvatam da pravo na Vranje imaju samo oni koji danas žive u njemu. Vranje pripada i onima koji su morali da odu.

Pripada ljudima koji ga nose u sebi. Pripada i onome ko je iz njega otišao pre dvadeset, trideset ili pedeset godina, a i dalje zna gde je bila njegova prva kuća, gde je išao u školu, gde je prvi put nekoga zavoleo i na kojem je ćošku poslednji put pozdravio čoveka koji više nije među živima.

Možda je upravo zato moj pogled na Vranje drugačiji. Kada sam u Vranju, gledam ga očima čoveka koji se vratio u svoju tazbinu, ali je vremenom zavoleo taj grad kao svoj.

Kada sam u Švedskoj, gledam ga očima čoveka koji ga se seća. A između ta dva pogleda postoji nešto što je teško objasniti. To je nostalgija. Ali nije samo nostalgija. To je odgovornost prema mestu koje si zavoleo i koje je postalo deo tvog života.

Zato ću i dalje pisati o Vranju. Pisaću kada nešto treba pohvaliti, ali i kada nešto treba kritikovati. Pisaću o njegovoj istoriji, ali i o njegovoj sadašnjosti. Pisaću o starim kućama, ljudima i pričama koje nestaju, ali i o problemima o kojima se mora govoriti.

I neću prestati zato što živim u Švedskoj. Jer možda je upravo to jedna od najlepših stvari koje čovek može da uradi za svoj rodni kraj: da ga ne zaboravi kada ode.

A onima koji misle da je lako pisati o Vranju iz daljine mogu samo da kažem: možda jeste lakše fizički. Ali nije lako nositi jedan grad u sebi.

Jer kada čovek jednom ode iz svog kraja, on više nikada nije potpuno tamo – ali nije ni potpuno ovde. Jednim delom života ostane tamo gde je pronašao svoje uspomene, ljude i ljubav.

Moj deo je ostao u Vranju. I zato ću o njemu pisati.

Ne zato što živim daleko, nego upravo zato što sam dovoljno daleko da vidim koliko mi je blizu.

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač iz Malmea)

Foto lična arhiva Lj.T.D.