Vranjska deca: Gde su nestale igre iz ulice

Postojalo je neko vreme kada je u Vranju bilo sasvim normalno da dete izađe iz kuće posle ručka i vrati se tek kada ga majka treći put pozove kroz prozor. Nije bilo potrebno praviti plan niti zakazivati druženje. Samo izađeš napolje i uvek se nađe još neko dete.
 
Ulica, dvorište, prostor između zgrada, parking ili komad asfalta postajali su igralište. Golovi su bile dve cigle, linija nacrtana kredom bila je dovoljna za igru, a najvažnije pravilo jednostavno: igra se dok neko ne pozove na večeru.
 
Klikeri su bili mali, ali je takmičenje bilo veliko
 
Ko je odrastao u Vranju pre nekoliko decenija, verovatno se dobro seća klikera. Bili su mali, šareni i naizgled obični, ali su deci značili mnogo. Neki su bili sasvim obični, dok su se oni lepši, stakleni i šareni, čuvali kao pravo malo blago. Nije bilo neobično da dete zna tačno koliko klikera ima, koje je dobilo, koje osvojilo, a koje izgubilo u prethodnoj partiji.
 
Nosili su se u džepovima, kutijama, platnenim kesicama ili malim torbicama. Džepovi su često bili teški od njih. A kada bi se društvo okupilo na ulici, u dvorištu ili na komadu zemlje, počinjala bi igra.
 
Igralo se ozbiljno. Nije to bilo samo obično dečje zabavljanje. Znalo se ko je najbolji, ko ima „dobru ruku“, ko precizno gađa, ko ume da proceni pravac i ko ima neku svoju tajnu tehniku. Znalo se i ko je sklon da malo „pomogne“ sreći kada niko ne gleda.
 
Pravila su se razlikovala od kraja do kraja, a često bi ih deca sama dogovarala pre početka. Nekada se igralo za osvajanje klikera, nekada samo za prestiž. Ali kada se igralo „za klikere“, svaka greška je mogla da košta.
 
Jedan promašaj – i ode kliker. Dobar pogodak – pa još jedan. A kada se partija završi, neko bi zadovoljno stavio osvojene klikere u džep, dok bi drugi skupljao svoje preostale i razmišljao kako da sutra vrati ono što je izgubio.
 
I baš u tome je bila čar. Sutra je uvek postojala nova prilika.
 
Nije bilo važno što je juče neko pobedio. Sutra se ponovo okupljalo isto društvo, ponovo se crtala linija na zemlji ili asfaltu, ponovo su se vadili klikeri iz džepova i počinjala nova partija.
 
A danas? Malo je dece koja u džepu nose nekoliko klikera i jedva čekaju da posle škole pronađu društvo za novu partiju.
 
Klikeri nisu bili samo igračka. Bili su deo jednog detinjstva u kojem se učilo kako da pobediš, kako da izgubiš, kako da sačuvaš svoje i kako da se sutra ponovo vratiš u igru.
 
Devojčice su igrale lastiš i školice, preskakale konopac i izmišljale sopstvena pravila. Dečaci su igrali fudbal, žmurke i jurke, a često bi neku novu igru smislili na licu mesta.
 
Bicikli su bili posebno poglavlje. Nije bilo važno da li je bicikl nov ili star, veliki ili mali. Važno je bilo da ima dva točka i da može da se vozi. Vozilo se do kraja ulice, pa nazad, zatim do sledeće ulice i još malo dalje.
 
Roditelji su uglavnom znali gde su deca – napolju. I to je tada bilo dovoljno.
 
Danas je situacija potpuno drugačija. Dete za nekoliko sekundi može da bude u drugom delu sveta, da igra fudbal ili šah sa nekim iz Francuske, razgovara sa vršnjacima iz Nemačke ili satima igra video-igru.
 
Zabave ima više nego ikada, ali postavlja se pitanje: ima li druženja više nego ranije?
 
Nekada si morao da izađeš iz kuće da bi pronašao društvo. Danas društvo može da bude u džepu. Telefon je postao prozor prema svetu, ali je istovremeno često zatvorio prozor prema ulici.

Da li su deca kriva?

Naravno da nisu. Bilo bi nepravedno današnjoj deci govoriti da „ne znaju da se igraju“ ili da su telefoni za sve krivi. Deca samo odrastaju u vremenu koje je drugačije od onog u kojem smo mi odrastali.

Promenili su se roditelji, škole, obaveze, način života, ali se promenio i sam grad.

U Vranju danas ima mnogo više automobila i saobraćaja nego nekada. Ulice koje su nekada bile prirodno mesto za igru danas su često prepune parkiranih automobila i saobraćaja. Roditelji zato imaju mnogo više razloga da brinu gde su im deca, sa kim su i kada će se vratiti kući.

Nekada je bilo dovoljno reći: „Idi napolje i igraj se!“ Dete bi sišlo ispred zgrade, našlo društvo i provodilo sate u igri, često bez ikakvog plana i nadzora.

Danas roditelj želi da zna gde je dete, s kim je, koliko će ostati napolju i kada se vraća. A dok se prostor za igru sužavao, tehnologija je otvorila jedan potpuno novi svet – svet koji je dostupan iz dnevne sobe, spavaće sobe ili sa zadnjeg sedišta automobila.

Zato možda nije pravo pitanje zašto današnja deca ne izlaze napolje, već šta smo kao društvo uradili sa prostorom u kojem bi deca trebalo da odrastaju i igraju se.

Možda nismo izgubili igre. Možda smo izgubili ulicu.

Izgubili smo onu vrstu spontanog druženja u kojoj nisi znao ko će se pojaviti, ali si znao da će se neko pojaviti. Izgubili smo ona duga popodneva bez plana, kada je dosada bila sastavni deo detinjstva, a upravo iz te dosade često su nastajale najbolje ideje.

Kada nemaš telefon, televizor, računar i internet, nemaš mnogo izbora – moraš sam da smisliš zabavu. Od običnog štapa napraviš mač, od dve cigle gol, a od komada krede ceo svet nacrtan na asfaltu. Ono što danas možda izgleda kao siromašno detinjstvo, nama je tada bilo bogatstvo mašte.

A kada ponestane ideja, pitaš druga: „Šta ćemo sad?“

I upravo iz tog jednostavnog pitanja često je nastajala nova igra, novo pravilo, nova avantura.

Nismo imali mnogo toga, ali smo imali vreme. Imali smo prostor. Imali smo jedni druge. I možda je upravo to ono što je najviše nestalo iz današnjeg detinjstva.
 
I danas se mogu videti deca koja igraju fudbal, voze bicikle, trče po parku ili se igraju ispred zgrade. Ulica nije potpuno nestala, samo više nije ono što je nekada bila.
 
Zato možda ne treba pitati samo gde su nestale igre iz ulice, već i: Gde su nestale ulice iz detinjstva?
 
Jer deca se menjaju zajedno sa gradom. Ako im damo prostor, vreme i sigurnost, možda će ponovo izmisliti svoje igre. Možda neće biti klikeri, lastiš ili školice, već nešto sasvim novo.
 
Ali princip će ostati isti: nekoliko dece, jedno popodne i beskrajna mašta.
 
A možda je upravo to ono što današnjoj deci, uprkos svim tehnologijama koje imaju, još uvek najviše treba.
 
Da izađu napolje. Da pronađu jedni druge. I da im neko, makar jednom, kaže:
 
„Idi se igraj! Vrati se kad padne mrak!“

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač iz Malmea)

Foto lična arhiva Lj.T.D.