Vranje odlazi, a mi ostajemo da gledamo

Postoji jedno pitanje koje možda ne volimo da postavimo naglas: šta će ostati od Vranja ako svi koji mogu da odu – odu? Nije ovo pitanje samo za političare, mlade ili one koji su već spakovali kofere. Ovo je pitanje za svakog Vranjanca. Za onoga koji je ostao, ali i za onoga koji danas živi u Beogradu, Nišu, Nemačkoj, Švajcarskoj, Sloveniji ili Švedskoj, a i dalje kaže: „Ja sam iz Vranja.“

Jer Vranje se ne prazni samo kada neko proda kuću ili stan i ode. Prazni se svaki put kada jedno dete kaže: „Ja ovde ne vidim svoju budućnost.“

A još više kada na to odgovorimo: „Pa šta ćeš, tako je svuda.“

Da li je zaista tako? Jesmo li se toliko navikli na odlazak da nam je postao normalan? Nekada je bilo nezamislivo da mladi čovek zauvek napusti Vranje. Danas roditelji često žele da njihova deca odu – zbog posla, sigurnosti, obrazovanja i boljeg života. Tu je najveći paradoks: želimo da nam deca ostanu blizu, ali istovremeno želimo da odu tamo gde će imati bolju budućnost.

Kako smo došli dotle? Kako smo prihvatili da je uspeh našeg deteta gotovo automatski vezan za adresu koja nije Vranje? I najvažnije: ko će jednog dana menjati Vranje ako svi koji imaju znanje, energiju i ideje odu?

A gde su oni koji nam se sete Vranja kada im zatreba?
 
I ovde moramo biti pošteni: ovo nije priča protiv jedne partije, političara ili vlasti, već pitanje za sve, bez obzira na boju, slogan ili stranačku knjižicu.
 Građani godinama gledaju isti obrazac: dođe kampanja, dođu obećanja, govori, fotografije, konferencije i poruke kako je Vranje važno. Tada Vranje nakratko postane veoma važno – pred izbore, nove kampanje i političke akcije. A onda kampanja prođe, kamere odu, plakati se skinu, govori zaborave, a Vranje ostane – sa istim ljudima, porodicama, problemima i mladima koji moraju da odluče da li će ostati ili otići.
 
Zato treba postaviti jednostavno pitanje: da li se Vranje zaista doživljava kao grad za koji treba raditi i kada nema kamera i izbora?
 
Jer lako je doći pred kameru i reći „Vranje je naš grad“. Mnogo je teže ostati uz taj grad kada kampanja prođe. Zato građani ne bi trebalo da gledaju samo šta političari govore kada dođu, već i šta rade kada odu: ko se vraća, ko sluša, ko rešava probleme i ko ostaje dostupan i kada nema kampanje. To nisu pitanja ni levice ni desnice, ni vlasti ni opozicije. To su pitanja građana.
 
Jer Vranjanci nisu samo birači. Oni su ljudi koji ovde ostaju i onda kada svi drugi odu. A postoje i oni koji ostaju I zato ne treba zaboraviti ljude koji se gotovo nikada ne pojavljuju na velikim političkim binama.

One koji svakog jutra otključavaju svoje radnje, odlaze na posao, ulaze u učionice i ordinacije, rade u fabrikama, vode male biznise, obrađuju zemlju, popravljaju, stvaraju i brinu o svojim porodicama. Oni ne dolaze u Vranje samo kada je kampanja. Oni su tu svakog dana. Nisu otišli kada je bilo teško. Nisu spakovali kofere kada su plate bile male, kada je posao bio nesiguran ili kada je izgledalo da se ništa ne menja. Ostali su da rade ono što mogu.

Možda nikada neće dobiti aplauz sa političke bine. Neće biti na naslovnim stranama. Njihova imena neće se izgovarati u predizbornim govorima. Ali bez njih grad ne bi funkcionisao. Jer kada ujutru otvorimo prodavnicu, neko je došao pre nas. Kada dete uđe u učionicu, neko je pripremio čas. Kada odemo kod lekara, neko je već na svom radnom mestu. Kada kupimo hleb, povrće ili neki proizvod iz Vranja, iza toga stoji nečiji rad. Kada se popravi automobil, slavina ili krov, opet je tu neko ko je odlučio da svoj posao radi ovde. To su ljudi koji tiho drže grad na nogama.

Njihova lojalnost Vranju nije predizborna. Nije vezana za kampanju, mandat ili funkciju. Oni su tu i kada nema kamera, govornice i političkih parola. I možda upravo njima treba odati najveće priznanje. Jer grad ne održavaju samo veliki projekti i svečana otvaranja. Grad održavaju i obični ljudi koji svakog dana rade, plaćaju račune, vaspitavaju decu, pomažu komšiji i pokušavaju da od svog grada naprave mesto u kojem se može normalno živeti.
Oni ne traže aplauz. Ne traže ni spomenik. Samo žele da njihov trud ima smisla.

A možda je upravo to i najjednostavnije pitanje koje možemo postaviti sebi: da li dovoljno cenimo one koji su ostali? Ima još nešto što sam mnogo puta čuo od Vranjanaca koji su otišli, od ljudi koji danas žive negde drugde, a nekada su ovde imali svoj život.
 
Čuo sam rečenicu koja zaboli: „Vranje je buđav grad.“
 
Ne jednom, već od više ljudi. I svaki put sam se zapitao: Da li je zaista Vranje buđavo ili smo ga mi učinili takvim? Jer grad sam po sebi ne može biti buđav. Buđ nastaje tamo gde se nešto dugo ne održava, gde se problemi guraju pod tepih i gde se naviknemo na zapuštenost, ravnodušnost i ono čuveno: „Ma šta ja tu mogu?“
 
Možda Vranje nije buđavo. Možda ga mi pravimo buđavim svojim buđavim ponašanjem. Kada ne poštujemo jedni druge, bacamo smeće gde ne treba, uništavamo zajedničko, tuđi uspeh dočekujemo zavišću umesto podrškom, a čoveka koji pokušava nešto novo odmah pitamo: „A ko stoji iza njega?“
 
Kada tražimo vezu umesto sposobnosti, ćutimo kada treba da govorimo, govorimo kada treba da delamo i očekujemo da svi drugi promene grad umesto nas.
 
A onda, kada odemo, kažemo: „Vranje je buđav grad.“
 
Možda je poštenije reći: „Vranje smo pomalo i sami napravili takvim.“
 
A upravo zato možemo i da ga promenimo. Jer ako smo deo problema, možemo biti i deo rešenja.
 
Ne možemo kriviti samo mlade

Mladi ne odlaze zato što ne vole Vranje. Odlaze zbog posla, fakulteta, boljih plata i osećaja da negde drugde mogu ostvariti ono što ovde ne mogu. Mnogi se nikada ne vrate, ali Vranje ne zaboravljaju. Naprotiv, često ga najviše pominju upravo oni koji su najdalje od njega – kroz uspomene, stare fotografije, pesme, ulice, školu, prijatelje i detinjstvo.

Čovek ponekad tek kada ode shvati koliko mu je grad značio. Ali Vranje ne može živeti samo od uspomena. Njegova budućnost su ljudi – mladi, obrazovani, preduzetnici, nastavnici, lekari, majstori, umetnici i svi oni koji imaju ideju i žele da je ostvare.

Zato pitanje nije samo „Zašto odlaze?“, već i „Šta smo učinili da požele da ostanu?“

Vranje ima istoriju, kulturu, humor, muziku, običaje i ljude širom sveta. To nije samo problem – to može biti njegova snaga. Zamislimo grad u koji se ljudi vraćaju, pokreću poslove i ulažu svoje znanje, umesto grada iz kojeg mladi samo odlaze. Ali to neće uraditi neko drugi. Grad nije samo opština, vlast, ulice i zgrade. Grad smo mi.

Možemo pomoći detetu, podržati mladog čoveka, kupiti od lokalnog proizvođača, pomoći malom preduzetniku ili jednostavno prestati da govorimo: „Ma neće to kod nas uspeti.“ Jer možda nas upravo takav način razmišljanja najviše koči.

Zato pitanje nije „Šta će neko drugi uraditi za Vranje?“, već: „Šta ćemo mi uraditi za Vranje?“

Vreme je da Vranje prestanemo posmatrati samo kao grad koji je nekada bio. Nije ono samo uspomena, fotografija iz detinjstva ili adresa u ličnoj karti. Vranje je odluka. Odluka da li ćemo gledati kako se prazni ili ćemo pokušati da ga ponovo napunimo životom. Jer najveća opasnost nije samo kada ljudi odlaze. Najveća je kada se naviknemo na njihov odlazak. Kada nam više nije čudna prazna kuća, manje školsko odeljenje ili mladi čovek koji čim završi školu traži kartu u jednom smeru.

Tada kažemo: „Takav je život.“

Ali nije sve život. Nešto smo i sami dozvolili da postane normalno. Zato ne pitajmo samo ko će ostati u Vranju.

Pitamo se i šta ćemo promeniti da bi neko poželeo da ostane? Jer gradovi ne nestaju preko noći. Prvo gube ljude, zatim mladost, ideje i nadu. A na kraju ostanu samo uspomene. Ne dozvolimo da Vranje postane grad kojeg ćemo se svi rado sećati, ali u kojem sve manje ljudi želi da živi.

Mali repić

Možda će neko reći: „Opet tekst o tome kako je Vranje loše.“ Nije. Ovo nije tekst protiv Vranja. Ovo je tekst zato što mi je Vranje drago. Zato bi svaki političar, pre nego što sledeći put dođe sa kamerama, trebalo da se zapita: „Da li bih došao i da nema izbora?“

A mi, koji ostajemo: „Da li ćemo dozvoliti da o Vranju najviše govore oni koji dođu, obećaju i odu?“

Kampanje će proći. Kamere će se ugasiti. Oni će otići. A mi ostajemo. Na istim ulicama, u istim školama, prodavnicama i kućama. Zato Vranju možda ne treba još jedno obećanje. Trebaju mu ljudi koji će reći: „Ja ostajem. I nije mi svejedno.“

Jer na kraju, grad ne pamti ko je najviše obećavao. Pamti ko je ostao.

(Autor je nastavnik jezika u višim razredima osnovne škole i dugogodišnji radnik u obrazovanju u Švedskoj)

Foto lična arhiva Lj.T.D.