Zvanična saopštenja Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) decenijama su važila za rigidnu, ali strogo profesionalnu formu.
Iz njih su građani saznavali činjenice, statistike i bezbednosne procene, nervirali se što MUP objavljuje samo inicijale a oni hoće puna imena lokalaca s one strane zakona i sl.
Tako je bilo bez obzira na to ko je u vlasti.
U poslednje vreme stiglo mi je nekoliko komentara koje sam pročitao pažljivo, bez ljutnje: „Lako je tebi da pišeš iz Švedske.“ „Dođi da živiš ovde, pa onda piši.“ „Lepo je pričati o Vranju iz daljine.“ I znate šta? Možda u tome ima i malo istine. Jer čovek koji živi hiljadama kilometara daleko ne oseća svakog dana ono što oseća čovek koji u Vranju čeka autobus, traži parking, odlazi na posao, plaća račune, gleda kako se grad menja i suočava se sa svakodnevnim problemima.
“Blokader” je jezički mutant i strašno glup neologizam skovan u laboratorijama političkog marketinga SNS-a, s jasnim ciljem dehumanizacije studentskog pokreta.
Iako se odomaćila neprestanim ponavljanjem na hunta-blatoidima i iz truležne unutrašnjosti političara u vlasti, narod treba da zna da u srpskom jeziku ta reč uopšte ne postoji, niti ima logično utemeljenje. To je obična propagandna etiketa.
Pripremite kokice i fotoaparate, kao za holivudski kino-blokbaster, jer 12. avgusta u Vranju nastupa vrhunac lokalnog cinizma.
Povodom Međunarodnog dana mladih, naša vizionarska lokalna samouprava i njena prateća logistika, parama građana a da ih nisu ni konsultovali bi li uložili u tako nešto, organizuju SNS turnire u basketu, odbojci i stonom tenisu.
Sve u najavi te hala-buke pršti od zvučnih termina.
Rodna ravnopravnost, zdravi stilovi života, aktivizam... Reči, reči, gomila reči. Ali nema dela. Naravno, jer nema ni tela.
Pišem ovo iz Švedske, nekoliko dana nakon povratka iz Vranja.
Kofer je raspakovan, letnja odeća je ponovo u ormaru, frižider je pun švedskih namirnica, ulica ispred kuće je mirna, a život se polako vraća u onu poznatu svakodnevnicu – posao, obaveze, termini, telefon, računi i ono švedsko: „Vi hörs!“ – čujemo se.
Ali čovek koji se vratio nije baš isti onaj koji je otišao.
Jer kada nekoliko nedelja provedete u Vranju, a onda se vratite u Švedsku, počnete da primećujete stvari koje ranije možda niste. Vranje vam nedostaje upravo onda kada ponovo osetite švedsku tišinu.
„Ujedinjena Srbija – zajedno za snažnu i uspešnu Srbiju.“ (Vučićev poletni slogan za neke izbore kojih će nekad biti)
Nova politička krilatica, kredo, slogan SNS-a i člana te partije sa velikim "Č", zvuči kao da je neko upravo otkrio "penicilin", lek za sve naše probleme.
Posle gotovo petnaest godina vlasti zasnovane na podelama, što je sprovođeno na krajnje divljački način (i "fizikom" i "jezikopalacanjem"), javilo im se prosvetljenje - treba se ujediniti.
Predizborno čudo.
Samo, ima jedan mali problem.
Dok ovih dana razgovaram sa ljudima po Vranju, sve češće čujem iste rečenice: „Opet će nekome pare ići u džep.“ Ili: „Ništa se ovde ne može promeniti.“
Neki idu i korak dalje, pa govore da će, ako ovako nastavimo, „parče po parče juga Srbije otići u tuđe ruke.“
Ne ulazim u to da li su svi ti strahovi opravdani.
Ali jedno znam – narod koji svakog dana živi u strahu, sumnji i beznađu teško može da gradi svoju budućnost.
Po mom dubokom uverenju, Vranjanci se već vekovima bore sa svojim unutrašnjim demonima.
Već više od decenije građani Srbije susreću se sa svojevrsnim političkim paradoksom.
Vlast se u Briselu predstavlja kao posvećeni zagovornik evropskih integracija, dok kod kuće, preko tabloida, televizija sa nacionalnom frekvencijom i armije propagandista svakodnevno ubeđuje građane da je Evropska unija na izdisaju, da nas ne želi i da je budućnost Srbije negde između Moskve, Pekinga i, u poslednje vreme, BRIKS-a.
Šta je najčešći argument vlasti koji se plasira preko već pomenutih kanala kao deo kampanje protiv EU?
Tekst je izvorno objavljen na "Peščaniku"
Poslednjih godina, vozeći ulicama Vranja, stiče se utisak da se nešto promenilo. Nije reč samo o broju automobila, već i o načinu vožnje.
Preticanja tamo gde za njih jedva da ima mesta, nagla ubrzavanja između semafora, prolazak kroz žuto koje je već odavno postalo crveno i sve češće prekoračenje brzine – prizori su koji se danas mogu videti gotovo svakodnevno.
Postavlja se pitanje: kuda se toliko žuri?
Da li Vranjanci žure na posao? Da li kasne po decu?
Ili ih možda, u duhu stare gradske šale, čeka ljubavnica u drugom kraju grada?