Grad /diptih/ Exactly the same

*Pročitajte priču našeg sugrađanina, istoričara i književnika Nenada Ž. Petrovića koji živi u Beogradu.

 

- Znaš, treba otići onako, misiiim, ne previše fancy ni previše rough. 

Crvenokosa nosi crnu kožnu jaknu sa ušivenim pilotskim oznakama i brojevima izmaštanih eksadrila. Od svega se jasno vide samo zlaćana krila na njenom desnom rukavu. Naspram nje, u poverljivoj pozi kao da dogovaraju tajnu misiju, ofarbana plavuša sa svetloplavim šalom  oko čela i ušiju. Odavde, iz vizure  koju kvari  prazan sto sa nepokupljenim flašama i čašama, može se još nazreti debeli sjajni lanac koji se sa kožnog pojasa spušta u džep pantalona. 

- Ali glupo je zbog tvojih biti odeven nešto posebno, misiiim nešto mnogo elegantno. – produžavala je crnka svoje uputstvo za party dress code. 

- Cool  je crveno i crno. Korset može da se suzi u srazmeri koliko hoćeš da istakneš sise, kapiraš?! Treba biti kritičan prema sebi. – plavuša se isprva oprezno pa sve samouverenije uključivala u razgovor.    

- Odlazimo zajedno odevene potpuno isto. Exactly the same.  

U kadar mi ulaze dvoje: dečak i devojčica, srednjoškolci. Zauzimaju sto tačno između mog i  dve pomodarke, skreću pozornost. Uostalom, njih dve neće se zadržati dugo, plaćaju i odlaze odnoseći i moju pažnju. Dečak je sa mongolskim izgledom, kratko ošišan, širokog lica, krupnih zuba sa velikim razmakom između dva prednja. Nosi široke naočare za sunce, misli da je središte sveta. Odeven je u donji deo trenerki, zelenu sunđerom postavljenu jaknu i patike. Obraća mi se naglo, bez povoda: „Dobar dan. Mi hoćemo intervju.“ – Nešto u njegovom glasu odaje da mu jezik nije blizak, nešto u tonalitetu, u podtekstu više no u pravilnosti izraza. „Ja sam ovde dve godine ali još učim jezik.“ Tek sad shvatam da je umesto reč razgovor upotrebio intervju. Osmehnem se i kažem da nisam neka poznata ličnost pa da dajem intervjue – iako sam skapirao na šta je mislio. 

On je suviše detinjast i dobronameran, suviše neozbiljan. Posvećuje se devojčici svojih godina ili sasvim malo starijoj. Ona je već sazrela, deluje samosvesno, zna šta hoće. Elegantno puši na elektronski čibuk. Prirodna plavuša, crne pantalone, crni kaput, crne duboke cipele na šniranje.  

- Что связывает нас с тобои?

- Ты нравишься мне, девочка.

- Ничего... плохо...

- Красотка... любимая...

- Сейчас.

- Почему ты не дружишь с Сергеем?

- Он мне не нравится.

- Он не хочет говорить со мной.

- Больше проблема.

- Нет, нет, ты всё знаешь.

- Ты с тринадцать послала свою голую фото Ерику. Я знаю.

- О, Боже! Ты выдумал!

- Это не правда.

On povremeno baca ljubopitljive poglede naokolo, posmatra goste na terasi i komentariše njihov izgled praveći digresije od svog tobože zavodničkog nastupa u kojem uostalom nema nikakve šanse, što je i njemu jasno. Na mene je prestao da obraća pažnju. Nije jasno da li on ima neke stvarne osećaje ali svakako da ona prema njemu gaji savršenu ravnodušnost i tretira ga kao nedozrelog blesana. 

- Сергей начинает friendly meeting.

- High. – kaže dečak i zaćuti. 

- Exactly the same. – kaže devojka i zaćuti. 

Svi smo zaćutali. 

                        * 
Adresa nepoznata 

Grad u leto, pospano, sparno i tromo... Grad je najlepši  u julu i avgustu kada njegova nemirna priroda utihne. Tada on  kao da poleti put sunca. Nedelja je, bliži se podne, preko trideset stepeni, šetam po Gornjem gradu. Kad začujem hor zrikavaca ono njihovo „žeži-peci“ znam da je visoko leto. Ljudi su obamrli od toplote poput mačke koja tromo leži u hladu, uživeli se u spokoj stare citadele i zaseli  na klupe u hladu. Zaista, nikada mirnije leto no ovo koje tek što je počelo. Počiva u spokoju kamen preživeo tolike nevolje od ljudi i bogova. Tek pokoji turista, porodice sa decom u kolicima. Vodič koji grupi nešto objašnjava.  Na košarkaškom terenu otac, majka i sin naizmenično ubacuju loptu u koš. Sparno je. Noge same vraćaju dole u centar. 
 
Ulice pod drvoredima nude spas uživaocima kafe, espresa, kapućina, piva i nargile: tri penzionera tiho čavrljaju, kelner se nalaktio na šank i posmatra retke prolaznike. Ovde prestaju sve brige i kao da su izvetrile sa poslednjim mirisima precvalih lipa. Zabrazdili  smo u jul, mesec zrelog žita i žetve. Tihe ulice starog grada otkrivaju svoje čari: odnekud zvuk klavira – neko još uvek nevešt, pokušava da odsvira neku etidu. Mirisi iz kuhinja starih jednospratnih kuća vršnjaka prošlog i pretprošlog veka:  zaprške i začini. Mermerne ploče na zgradama, pocrnele od smoga i starosti, otkrivaju koja je ličnost iz sveta literature, muzike, slikarska i politike u njima provela godine i skončala. Ćevabdžinica na uglu, ventilator koji rasprskava kapi vode na trotoar. I čini se da sada vredi život živeti, uprkos svemu, u inat svakoj pošasti dal od Boga dal od ljudi. 
Nedeljni dan ubrzano klizi kao pesak kroz prste. Sunce se umorilo, posustalo, nije više ono od pre mesec dana. Hodam po zidinama, riskantno, posmatram reke i čamce, šlepere sa šljunkom koji plove amo-tamo. Leto je bilo, jeste i biće ali ovo kao i sve u životu  neumotno prolazi.   

Sa sahat kule otkucava. Trudim se da brojim, sistem je dvojak: kao izvidnica  četiri lakša udarca za frtalje, potom dublji za cele sahate. Podne je. Volim Grad kad je leto, pospano, sparno i tromo. Tada se on vraća samom sebi i onima koji umeju da ga cene. Mimo poslovične gungule, automobilske gužve i sirena. Bokalčić belog, bokalčić sode. Tada se čini da je život lep. A odozdo sa reke dopiru otegnute trube tegljača.
Kamena ovalna večna kuća nekog davnašnjeg učenjaka ili velikaša. Rešetke na prozorima, poneki crveni končić upleten među šarke. Propinjem se na prste da sagledam kroz prljavo staklo iza dvostrukih gustih mreža: kameni sarkofag  prekriven zelenom čojom sa zlatovezom nerazgovetnih slova. Pogled se ukoči na bizarnom detalju. Ko bi mu pisao danas, iz ove vremenske udaljenosti?! Poštansko sanduče sa prorezom, bez imena, bez prezimena, adresa nepoznata...

Smrkava se. Opraštam se od šeih Mustafe i odlazi kao sen sve što je bilo i prošlo. Kao jedan dugi letnji sparni dan u Gradu.    

 

(Autor je istoričar i književnik iz Vranja)

Foto Vranje news

O autoru

Nenad Ž. Petrović (1961, Vranje) osnovnu školu i Gimnaziju Bora Stanković završio je u Vranju, a Filozofski fakultet (grupa za istoriju) u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1993. godine na temi Fašističke ideje kod inteligencije u Beogradu 1919 – 1941, a doktorirao 2003. godine na temi Cenzura štampe u Srbiji 1870 - 1903. Desetak godina radio je kao nastavnik istorije. Od 2003. godine zaposlen je u Ministarstvu odbrane, najpre u Vojnom arhivu, a potom u Vojnoistorijskom institutu. Od 2006. godine Nenad Petrović je u sastavu Instituta za strategijska istraživanja, od 2013. godine je u zvanju naučnog saradnika. Piše kratke priče, romane, putopise, eseje, pozorišne i radio drame. Objavio je romane "Čovek koga je trebalo ubiti" (1992, 1996), priče "Rane, ožiljci, melemi" (samostalno izdanje, 1997); "Arijadnino klupko" (2001), priče "Ugriz rajske zmije" (2003), "Sectio caesarea" (2007), "Silazak u Atlantis" (2012), "Sinekurista" (2016), "Slom" (2018), roman "Trijumf tragedije" (2021), dvojezični izbor kratkih priča na srpskom i na esperantu "Rajski ožiljak/La Edena cikatro" (2021), knjigu priča "Rosarium Amorosum", "Poduhvat Fenix" (sudski dokumenti) 2023. godine i zbirku pripovedaka "Gog i Magog" 2025. godine. Devet Petrovićevih drama izvedeno je na programima Radio Beograda