Lojalisti ne pobeđuju

Postoji ogromna grupa ljudi u Vranju koje, koliko god se čovek ne slagao sa njihovim političkim izborima, ipak može donekle da razume.

To su najstariji sa minimalnim penzijama, korisnici socijalne pomoći, nedovoljno obrazovani i politički obeshrabreni pripadnici radničke klase, siromašne porodice kojima vlast godinama drži po jednog člana na ugovoru, ali i poneki „intelektualac” koji je davno odustao od sopstvene glave i, uz pomoć blatoida, zamenio je glavom partijskog vođe.

Posebno su tu oni koje je sistem najpre doveo do prosjačkog štapa, a zatim ih, potpuno zavisne od partijskih mehanizama, pretvorio u jeftinu političku robu za jednokratnu upotrebu: za mitinge podrške, statiranje na režiranim događajima SNS-a ili za kupovinu glasa na izborni dan.

Njihova „ljubav” prema Vođi ne dolazi iz uverenja, već iz stomaka. Oni ne glasaju iz ideologije, nego iz straha od praznog trbuha.

Straha od gladi, otkaza, bede i potpunog socijalnog nestanka.

To je podrška iz nužde, iz egzistencijalnog grča, iz osećaja da bez poslušnosti nema opstanka.

Ali, s druge strane, stoje oni drugi. Takozvani i navodno visokoobrazovani „lojalisti”.

Ljudi koji bez ikakve prinude daju potpise podrške listama koje predvodi Vođa. Oni nisu sirotinja sistema.

Ne preživljavaju od jednokratne pomoći, niti čekaju poziv za dnevnicu ispred stranačkih prostorija. Naprotiv.

Oni već imaju položaje, privilegije, funkcije, titule, ugled i sigurnost. I baš zato je njihova uloga mnogo poraznija.

To su ljudi koji pristaju da prodaju sopstveno dostojanstvo kako bi sačuvali ono što imaju ili eventualno dobili još više.

Njima pred svake izbore dolaze partijski emisari, gotovo po gestapovskom modelu političke kontrole, tražeći potpise podrške za Šefa, a oni, bez mnogo razmišljanja, pristaju.

Iako bi upravo oni, zahvaljujući obrazovanju i društvenom položaju, morali najbolje da razumeju političke, ekonomske i moralne posledice jednog korumpiranog sistema.

Njih ne vodi strah, kako se često pogrešno pretpostavlja. Njih vodi komfor. Vodi ih sebičnost i duboko usađeni oportunizam.

Oni su poverovali da u nekom uređenijem sistemu, zasnovanom na zakonu, odgovornosti i meritokratiji, više neće moći da žive ovako dobro.

Upravo zato ih najviše plaši mogućnost da jednog dana prorade institucije, da zakon postane jednak za sve i da moral ponovo dobije vrednost. Jer sve ono na čemu počiva uređeno društvo stoji nasuprot onome što oni danas predstavljaju.

Morali bi da razumeju jednu jednostavnu stvar: nijedan rad koji služi isključivo ličnom interesu, a protiv opšteg dobra, dugoročno nije dobar ni za pojedinca.

Društva napreduju onda kada većina ljudi radi u korist zajednice, a ne uskog kruga privilegovanih.

Nije slučajno što uređene zemlje severne Evrope danas imaju standard o kojem Srbija može samo da mašta, dok smo mi među najzaduženijima po glavi stanovnika i već decenijama zarobljeni u sistemu partijskog plena.

Ti navodni lojalisti vode se logikom: „Neka traje dok traje, nama je dobro.” To je možda najsebičnija i vrlo, vrlo ponižavajuća filozofija koju jedno društvo može proizvesti.

Ipak, trebalo bi da znaju da nisu nevidljivi. Društvo ih vidi, iako misle da su učaureni, da se to možda ne primećuje.

Građani vide šta rade, pamte imena, pamte ćutanje, pamte potpise, pamte poniženja kojima dobrovoljno prisustvuju.

I sve to jednog dana, pre ili kasnije, dođe na naplatu.

A onda postoje i „lojalisti nad lojalistima”. Posebna kasta ljudi koja više ni ne pokušava da prikrije podaništvo.

Oni ne čekaju naređenja, oni sami traže priliku da pokažu poslušnost.

Spremni su na svako poniženje zarad lične koristi, funkcije ili još jednog stepenika u hijerarhiji poslušnika. Kod njih više nema ni ostatka stida.

Najtragičnije je kada među takvima vidite ljude odrasle u nekim normalnijim vremenima, školovane na ozbiljnim univerzitetima, ljude koji bi po svemu morali biti nosioci društvene svesti, a ne propagandni statisti jednog političkog kulta.

Kada takvi počnu organizovano da kliču domanovićevskom Vođi, onda problem više nije samo politički, nego duboko civilizacijski.

Upravo zato posebno uznemirava snimak koji se nedavno pojavio na društvenim mrežama iz kruga bolnice u Vranju.

Na njemu grupa zaposlenih, navodno sa lokalne Stomatologije Doma zdravlja, uzvikuje parole na mestu gde politici, partijskom folkloru i jeftinom patriotizmu ne bi smelo da bude mesta.

Oko dvadesetak ljudi, zbijenih po radikalskom maniru jedni uz druge, sa načelnikom na čelu, uzvikuje: „Srbija, naša porodica”.

Potom: „Stomatologija, naša porodica”.

I na kraju „Živela Srbija”.

Ne iz srca, sve je po komandi.

Falio je još onaj podmukli stranački slogan: "Srbija pobeđuje".

Ljudi, vi ne radite u SNS-u, već u zdravstvu.

Razumete li svoju ulogu u civilizacijskom trenutku?

Toliko providno, toliko neprirodno i toliko poražavajuće.

Na snimku se jasno vidi i još nešto: mnogi od prisutnih deluju kao da su tu došli preko volje.

Glasovi su tihi, nesigurni, gotovo promukli od nelagode. Mrmljaju parole kao đaci koji recituju nešto što ne razumeju.

Ali, zato načelnik kliče sa gotovo ritualnim zanosom, kao na omladinskim radnim akcijama iz nekog prošlog sistema.

U njihovom malom, zatvorenom svetu možda zaista traje „zlatno doba”, ali van tog mehura građani Srbije čekaju lekare kojih je sve manje, dok praznih ordinacija i urušenog zdravstva ima sve više.

Na tom snimku ne vidi se patriotizam. Ne vidi se zajedništvo. Ne vidi se čak ni političko uverenje.

Vidi se samo ponižavajuća potreba za podaništvom, potpuni nedostatak dostojanstva i ozbiljno urušavanje smisla medicinske profesije.

Jer, šta se dogodilo sa zdravstvenim radnicima?

Sa ljudima koji bi morali biti među prvima koji brane humanost, etiku i savest društva?

Gde su nestali stid, moral i profesionalni integritet?

Gde je Hipokratova zakletva?

Gde je empatija prema pacijentu?

Gde je odgovornost prema budućnosti i prema sopstvenoj deci?

Na snimku se jasno vidi da niko nije stajao pred streljačkim strojem.

Niko im nije držao pištolj na slepoočnici.

Bilo je tu, ipak, i previše dobrovoljnosti. Slušali su "komandu". Pristali.

A upravo će pitanje te dobrovoljnosti jednog dana postati suštinsko pitanje odgovornosti.

Tada izgovor „morao sam” možda više neće biti dovoljan.

To što rade je neviđena bruka.

Zato bi trebalo da zastanu i razmisle. Ne o Vođi. Ne o funkcijama. Ne o partijskim privilegijama.

Nego o svojoj deci.

O tome kakvo društvo ostavljaju iza sebe...

I kome bi zapravo trebalo da budu lojalni.

Možda još uvek nije kasno za sve njih.

 

(Autor je urednik portala Vranje news)

Foto Vranje news