Trčol'ž politika

Kada bi bilo ko zastao i iz neutralnog ugla pogledao šta rade aktuelni srpski političari vlasti, brzo bi shvatio da je to uglavnom politika kratkog daha, koja drži Srbiju u mestu.

Samo su verbalizmi te politike naizgled ispred ovog vremena, točkovi su nam u dubokom kalu.

Ali, u političkom životu nije najveći problem ono što vlast govori.

Problem je što je javnost naučena da joj ne veruje, ali je istovremeno dobar njen deo primoran je da od tih istih obećanja zavisi.

Možda je i najveći paradoks savremene srpske politike to što građani znaju da su mnogo puta bili iznevereni, ali i dalje pristaju na isti model odnosa, jer često nemaju osećaj da im je ponuđena alternativa koja donosi nešto drugo.

Godinama unazad politička scena funkcioniše po gotovo identičnom obrascu.

Pred izbore stižu velika obećanja, grandiozne najave, svečana otvaranja, vanredna obraćanja i poruke da „nikada nije bilo bolje“.

Građanima se nude jednokratne pomoći, subvencije, povišice i simbolični finansijski gestovi koji bi trebalo da potvrde navodnu brigu države za običnog čoveka.

Problem je što takva politika ne rešava nijedan suštinski problem.

To je samo kupovina vremena za vlast, a gubitak vremena (i još mnogo toga, pre svega para i resursa države) za običnog čoveka.

Kada vlast građanima povremeno vrati deo njihovog novca predstavljajući to kao lični dar političkog lidera, tada demokratija počinje da liči na feudalni odnos.

Građanin više nije nosilac suvereniteta, već postaje zavisan primalac milostinje. To je opasna transformacija političke kulture.

Posebno je problematično što se takav model najviše oslanja na najsiromašnije slojeve stanovništva - penzionere, socijalno ugrožene i ljude iz manjih, ali pre svega siromašnih sredina, poput Vranja, recimo.

I dobrog dela Srbije.

Siromašni nisu politički naivni, kako se često pojednostavljeno govori. Oni su često egzistencijalno zarobljeni.

Ako živite od minimalne penzije ili plate, ako vam je svaki dinar važan, teško je ignorisati poruku da će vam "država pomoći", čak i kada znate da ta pomoć nije sistemsko rešenje.

U tom smislu, Srbija danas nije društvo jednakih šansi, već društvo političke zavisnosti.

Primer Vranja je ilustrativan.

Godinama se građanima tog grada obećavaju investicije, razvoj, nova radna mesta i infrastrukturni preporod.

Svaka nova poseta državnog vrha nosi gotovo identične poruke, u stilu „Vranje zaslužuje više“, „država nije zaboravila jug“, „stižu nova ulaganja“ i sl

I svaki put se stvara utisak da je veliki preokret iza ugla.

A, šta građani vide? Mislim na one koji vide.

Vide mlade koji i dalje odlaze.

Vide plate koje teško prate rast troškova života.

Vide škole koje vape za ozbiljnijim ulaganjima, kao i gradske fasade, više da je higijena na niskom nivou, a dok se pod sumnjom na korupciju ulažu ogromne cifre u zdravstvo ne vide lekare koji bi svojom stručnošću to mogli da podrže, jer ih je sve manje.

Vide puteve koji se popravljaju pred kamerama, a ne po planu, puteve koji više liče na biciklističke staze nego na drumove za automobile.

Vide da se jug Srbije često koristi kao kulisa političkih govora, ali retko kao prioritet dugoročne razvojne politike.

To nije problem jednog grada, to je problem modela upravljanja.

Politički marketing postao je važniji od političkog rezultata.

Važnije je da kamera zabeleži polaganje kamena temeljca nego da građani vide završenu fabriku.

Važnije je održati konferenciju za medije, nego objasniti zašto prethodno obećanje nije ispunjeno.

Takva politika kratkoročno može da donese izborne poene.

Dugoročno proizvodi apatiju, cinizam i duboko nepoverenje.

Građani počinju da veruju da je svaka politika ista, da su sva obećanja prazna i da je jedina racionalna odluka povući se iz javnog života.

To je možda i najveća pobeda loše vlasti: kada ljudi prestanu da očekuju odgovornost.

Zato pitanje više nije da li političari lažu.

Čak i u demokratiji političari ponekad obećavaju više nego što mogu da ispune.

Pravo pitanje je zašto društvo pristaje da se taj obrazac beskonačno ponavlja.

Srbiji nisu potrebne mesije, potrebne su joj institucije koje rade bez obzira na to ko je na vlasti.

Nisu joj potrebni mediji čija je uređivačka politika apologetska, podanička, već mediji koji postavljaju neprijatna pitanja u interesu javnosti.

Potrebni su joj građani koji neće pristajati da se njihovo pravo predstavlja kao poklon.

Država nije privatni fond nijednog političara, budžet nije partijska kasa, iako u Vranju deluje kao da jeste.

Vreme je da narod uzme, a ne samo da daje i da mu uzimaju.

Građani nisu građani ako se svedu samo na publiku na mitingu.

 

(Autor je urednik portala Vranje news)

Foto Vranje news