Između autokratije i stabilokratije

Tekst je izvorno objavljen na www.mc.rs

Stanje u Srbiji se odavno opisuje, neki od tih opisa su vrlo zanimljivi, ali se nedovoljno čini da se to stanje promeni. Ako posmatrač nema snažan interes da relativizuje stanje stvari, onda nije morao da čeka ni izbore od 17. decembra 2023, ni izbornu predstavu od 2. juna ove godine da bi zaključio da je Srbija potonula u autoritarni poredak.

Posle dvanaest godina demokratije (2000-2012), tokom kojih se vlast menjala na izborima koje su svi priznavali, u Srbiji su obnovljeni autoritarni poredak, lična vlast i kult ličnosti. To su poražavajuća saznanja, ali ne zavaravajmo se: od njih je gore samo skretanje pogleda, navikavanje na situaciju i prihvatanje okolnosti kao prirodnog stanja.

Institucije postoje, ali su ostale bez značaja i funkcionalne uloge. Umesto institucija, imamo izvršioce tuđe volje. Imamo medije, ali je najveći broj njih, a najdominantniji među njima svakako, instrument razorne propagande i opasne društvene polarizacije. Imamo i izbore, ali se na njima ne razrešavaju političke krize, niti se bira i smenjuje vlast. Izbori su fabrika za proizvodnju podrazumevajućeg legitimiteta režima Aleksandra Vučića.

Na izborima u Srbiji ne izražava se autentična narodna volja. Izbori su pretvoreni u društveni mehanizam u kome režim rutinski ostvaruje pobede – jer upravlja čitavim procesom dodajući koliko treba i oduzimajuci koliko smeta – dok su za druge učesnike svi elementi procesa nepoznati: od biračkog spiska, preko bugarskih vozova i regionalnih autobusa, premeštanja birača i fantomskih izbornih listi, ucena i pritisaka, novca uloženog u kampanju.

Izbori moraju da imaju u sebi element neizvesnosti, ali birački spisak mora biti nedvosmisleno poznat i pouzdan. Kod nas je potpuno suprotno: rezultat izbora je u strogo kontrolisanom procesu potpuno izvestan, dok je birački spisak potpuno neizvestan. Birački spisak je najveća tajna u Srbiji.

Izborni proces je u toj meri kompromitovan jer vlast nastoji da oblikuje nedvosmislenu poruku društvu da izbori nisu put za izražavanje narodne volje i za društvene i političke promene. Vlast se poistovetila s državom, pretvarajući je u partijski servis i u strukturu političke moći i lične vlasti.

Tome, nažalost, nisu odolele ni neke od najstarijih i najdugotrajnijih institucija u srpskom narodu. Društvo mora da bude svesno karaktera režima u Srbiji. Bez tog suočenja s realnošću, koje uključuje i jasnu sliku o tome da je kompromitovan i razoren izborni proces u toj meri da je suštinski ukinuto biračko pravo u Srbiji, ne mogu se razumeti ni mogućnosti društva za promenu.

Autoritarni režim u Srbiji najbolje je nazvati spin diktaturom. Dok su stari autoritarni režimi vladali strahom i otvorenom represijom, novi autoritarni režimi vladaju spinovima i stvaranjem javne konfuzije, kontrolom medija i ekonomije, potčinjavanjem institucija, izazivanjem veštačkih kriza kojima se skreće pažnja javnosti s važnih tema i istinskih kriza, proizvodnjom spoljnih i unutrašnjih neprijatelja.

Godine vlasti Srpske napredne stranke predstavljaju permanentno vanredno stanje. Gotovo da nema dana bez krize, drame, skandala, vanrednih vesti i specijalnih obraćanja. Gasi se jedno po jedno svetlo da bi u mraku spin diktature sijala kruna jednog čoveka.

Totalna propaganda, praćena razaranjem političkih stranka i građanskih udruženja, stvara predstavu da nema alternative, da je vlast isto što i država, da su promene nemoguće, da je trenutno stanje vanvremena datost. Tako se društvo dovodi u stanje programirane bespomoćnosti, čemu pomaže i izraženo siromaštvo čitavih slojeva stanovništva izloženih ekonomskim ucenama i pritiscima.

Srbija se nalazi između iskušenja autokratije i iskušenja stabilokratije. Dok je autokratija unutrašnje iskustvo, sa elementima Miloševićevog nasleđa čak i u personalnom smislu, stabilokratija je posledica međunarodne podrške koju režim iz geopolitičkih razloga dobija s nekih međunarodnih adresa. Ili tu podršku plaća nacionalnim resursima.

Izbori od 17. decembra 2023. godine bili su jedna od tačaka preloma. Obim izbornog inženjeringa za kojim je režim posegao prvi put je praćen takvim obiljem dokaza o izbornim neregularnostima.

To pokazuje najmanje dve stvari. Jedno je da režim neće birati sredstva da opstane na vlasti i da je u te svrhe potčinio i institucije i izborni proces. Drugo je da je režim prinuđen da poseže za sve većim izbornim neregularnostima, jer za opstanak na vlasti više nisu dovoljni ni samo totalna propaganda, ni ucene i pritisci na kapilarne glasove i socijalno ugrožene slojeve stanovništva.

Potrebna je i izborna krađa. Mehanizmi izbornog inženjeringa su u velikoj meri demistifikovani na izborima 17. decembra. Izbori od 2. juna ove godine nisu pokazali ništa što o izborima već nismo znali. I utoliko su oni prazan hod sa stanovišta potrebe za društvenim i političkim promenama.

Bez elementarno slobodnih i poštenih izbora ne može se govoriti o demokratiji. Zato je borba za izborne uslove ne samo borba za obnovu jedne važne društvene institucije, to je borba za samu demokratiju. Imajući u vidu razmere izbornog inženjeringa i dokaze o izbornim neregularnostima, ProGlas je mesecima nastojao da oblikuje široki društveni front borbe za obnovu demokratije i borbe za izborne uslove.

Taj društveni front su mesecima sačinjavale političke stranke, udruženja građana i mnogobrojni ugledni pojedinci iz čitave zemlje koji su proteklih meseci podržali ProGlas. Borba za izborne uslove moguća je samo ako jedinstvenom snagom u njoj učestvuju široki društveni slojevi i različite organizacije. Na tom talasu nastao je i Dogovor o borbi za slobodne i poštene izbore koje su potpisale sve stranke parlamentarne opozicije, kao i mnogobrojne lokalne inicijative.

Uz sve nepovoljne okolnosti, sklopio se jedan momentum. Pod stigmom izborne krađe, režim je morao da ponovi beogradske izbore i očajnički mu je bila neophodna opozicija na izborima. Međunarodni odjek izborne krađe bio je takav da je opozicija na izborima bila neophodna i nekim međunarodnim adresama. 

Pod jedinstvenim pritiskom političke opozicije i opozicione javnosti režim bi bio prinuđen na barem neke ustupke u pogledu izbornih uslova. Od snage tog pritiska zavisio bi i obim ustupaka. Umesto jedinstvenog fronta, opozicija se pocepala u času kada je režim počeo da daje prve ustupke. Time je budzašto potrošen najveći kapital koji je opozicija imala. To je bilo jedinstvo opozicije. Umesto da vodi promenama, opozicija se raspala.

Deo stranaka opozicije se odlučio da ide na izbore pod suštinski nepromenjenim uslovima. Pod tim uslovima moguće je voditi borbu za promenu odnosa snaga u opoziciji, ali nije moguće voditi borbu za političke promene. To su pokazali i rezultati takvih izbora.

Jedinstvo je ustupilo mesto konfuziji, očekivanja građana smenilo je razočaranje. Neki su razočarani rezultatima, neki razočarani nejedinstvom opozicije i odustankom od principijelnih zahteva nisu ni izašli na izbore. Rezultati koje su na izborima postigle grupe građana u nizu gradova i opština pokazuju, između ostalog, da su građani imali potrebu da kazne političku opoziciju zbog izneverenih nada i narušenog jedinstva.

Nisu neočekivani ni rezultati izbora, ni mehanizmi izbornog inženjeringa. Ostaje da se suočimo s političkim posledicama. Režim nastoji da se konsoliduje na talasu kontrolisanih izbora i da, istovremeno, zatvori ozbiljnu političku krizu koja je proistekla iz izbora od 17. decembra. Dokazi o izbornom inženjeringu su snažno osporili legitimitet režima. Izborima od 2. juna režim, uz učešće dela opozicije, nastoji da povrati taj legitimitet.

U ovom trenutku gotovo niko se ne bavi dokazima o neregularnostima na očigledno neslobodnim, nepoštenim i nelegitimnim izborima. Pitanje je da li će u sadašnjim okolnostima režim moći da vlada samo sredstvima spin diktature ili će morati da koristi i izraženije elemente represije. Jačanje represije, uz već neskrivenu dekadenciju nove klase ogrezle u novcu i moći, podstaći će kraj režima.

Opozicija je u mnogo gorem položaju nego što je bila pre samo dva meseca. Oporavak opozicije zavisiće od toga kako će se suočiti sa iskustvima izvučenim iz događaja u poslednjih pola godine. Ali glavni gubitnik izbora su građani Srbije koji su ostali bez potrebnih promena i koji su još jednom iskusili razočaranje zbog izneverenih dogovora i mogućnosti. 

Političke stranke su nezamenjive, i ja za njih ne predlažem zamenu. U novoj realnosti političke stranke će morati da obnove i prošire poverenje građana, a to će moći jedini ako iskreno preispitaju svoje odluke, polože račun za njih ipokažu odgovornost.

Otkako je nastao, ProGlas se zalaže za sistemske promene. Političke stranke moraju da se odluče da li će da se bore za sistemske promene ili za mesto u postojećem sistemu.

Režim neće dati nijedan ustupak ako se to ne traži snažno, iskreno i odlučno. Do promena ćemo morati sami, ne očekujući ni čuda ni čudotvorce. Društvo će morati da pokaže unutrašnju sposobnost za promenu. Do promena će doći kada dovoljan broj ljudi bude verovao u mogućnost promene.

Nezadovoljstvo je snažno i teško je naći zadovoljnog čoveka. Ali taj ogroman broj pojedinačnih nezadovoljstava ostaje politički i društveno neartikulisan. Ljudima treba pružiti nadu, mada nada nije dovoljna. Potrebno su i poverenje, jasan cilj i čvrsta vera.

Svako će morati da izabere da li želi da u akcionarskom društvu zvanom postojeća Srbija svoje akcije povećava sa 1% na 1,5 ili 2,5% ili pak želi da učestvuje u velikom preobražaju društva, obnovi demokratije i stvaranju društva pravde za sve.

Putujući po Srbiji na tribine ProGlasa, razgovarajući s ljudima i slušajući ljude, odmah se suočavate s dubokom nepravdom koja po raznim osnovama prožima ovo društvo – političkim, socijalnim, regionalnim, ekonomskim...

Režim je stvorio novu klasu koja je već zapala u raspojasanu dekadenciju i veruje da je prirodni i trajni vlasnik čitavog društva.

Ali kada putujete po Srbiji, vidite i velike i neiskorišćene potencijale ovog društva. Glavni potencijal nisu ni šume ni rude, glavni potencijal su ljudi.

Mnogo puta iznevereni, gurnuti u kafkijanske socijalne košmare, među krize bez kraja, sa stalnom nametanim osećanjem krivice i besperspektivnosti.

Ljudima se niko ne obraća. S ljudima se ne razgovara. Srbijom je zavladao monolog jednog čoveka i kult ličnosti. Ovo društvo ima mnogo veći format. 

Otuda je obnova kritičke javnosti i političkih i društvenih rasprava osnovna uloga ProGlasa.

 

(Autor je pisac, izdavač i jedan od inicijatora ProGlasa)

Foto MC Beograd