Pesme duše i bola (4)

Tople i setne melodije starogradskih vranjskih pesama, u svakoj svojoj noti i stihu, pevaju o istinitim događajima i ličnostima.

Otuda se u vranjskoj varoši i danas, dok pesma miluje uši i razleže se gradskim ulicama, ili u kafanama i na veseljima "dira" dušu i srce, mogu čuti priče o njihovom nastajanju i trajanju.

"Otvori mi, Belo Lenče", jedna je od najemotivnijih (danas je sa uspehom interpretira vranjska solistkinja Ivana Tasić).

Bez nje se u Vranju ne može zamisliti ni jedno veselje.

Prof. dr Momčilo Zlatanović, u svojim zapisima o vranjskim starogradskim pesmama, zabeležio je da je Belo Lenče, u stvari Jelena Stamenković, rođena u Gornjoj čaršiji nadomak kafane "Belo jagnje".

Za Kostu Stošića se udala 1898. godine, kada joj je bila 21 godina.

Do 1903. je živela u Vranju, a onda se s mužem, tramvajskim radnikom, odselila u Beograd.

Tamo su živeli i školovali decu.

Poginula je 6. aprila 1941. godine, prilikom bombardovanja Beograda.

U Beogradu je umrla, ali nežna pesma o njoj još živi.

Stihovi iz "Otvori mi, Belo Lenče", dolazili su do izražaja "tek u zoru, kad bi grneta zasvirila, a kolovođa polako, mekamlijski poveo kolo i zapevao tuj pesmu" - zapisao je Zlatanović.

U svom zapisu objasnio je i Lenčetovu veliku, a neostvarenu ljubav prema svom zemljaku Miletu Tasiću.

Na njegovom spomeniku, a umro je i sahranjen u Vranju 1960. godine, piše samo "Mile Pile".

Priča se da su se Mile Pile i Belo Lenče voleli strasno i doživotno.

Mile bi, jašući belca, gotovo svakodnevno, prolazio pored Jelenine kuće u Gornjoj čaršiji, odlazeći da obiđe svoje imanje.

Jelenu, čuvenu ne toliko po lepoti, koliko po svom belom, alabasterskom tenu, viđao je na kapidžiku.

Iako su joj otac i mati zabranjivali da često "izlazi na sokak", buknula je ljubav između dvoje mladih.

Za nju je, ubrzo, saznalo celo Vranje. Tako su i "tureni u pesmu".

Ali, kako je gotovo svaka prava ljubav bolna, tu sudbinu su doživeli i Belo Lenče i Mile Pile.

Lenče su roditelji udali za drugoga, a posle toga se i Mile oženio.

Lenče je rodila sina, a Mile je dobio kćer.

Koliko je njihova ljubav bila velika, govori i činjenica da je Lenče žarko želela da sina oženi Miletovom kćerkom.

Tome se, međutim, uporno protivila Miletova žena Ljubica, koja je do kraja života ostala ljubomorna na muževljevu prvu, a možda i jedinu ljubav.

Malo je ljubitelja starogradskih pesama, kojima "Dimitrijo, sine Mitre", ne uzburka emocije.

Priča o tome kako je nastala ova pesma, posebno je dramatična.

Pesmu je spevala Stana Avramović Karaminga još 1919. godine.

Sve do svoje smrti 1969. godine, Stana joj je nešto dodavala, oduzimala.

Tako je pesma imala nekoliko zvaničnih verzija.

Međutim, sama pesmopojka, već u zrelim godinama, priznala je svojim prijateljima: "Sve nesam rekla, sve i neje za pesmu".

I sama Stana ju je pevala.

Bila je to njena omiljena pesma, toliko, da su joj za kovčegom, na sahrani, svirači svirali "baš tuj pesmu".

A Dimitrije je bio Stanin brat od tetke, setrić njenog oca Tome Karaminge.

Oženio se iz ljubavi, lepoticom Stanom, za koju se govorilo da po lepoti, "od Vranje do Niš", nema takve.

Međutim, nisu imali dece.

Svekrva Bosa je zbog toga bila nesrećna i stalno je prebacivala sinu i snahi.

Kad bi polazili u crkvu, dovikivala je: "Ajde, sine, ajde, pa i dete povedi!"

I Dimitrije je patio i pod neprestanim majčinim pritiskom, počeo da se menja prema Stani.

Počeo je i on da joj prebacuje: "Badava, Stano, tvoja ubavinja, kad nesi rodila muško, ili žensko.

Svi se kunev u deca, a ja u tebe!"

Nesrećna Stana, ne mogavši više da izdrži prekore, reši da se obesi.

No, to nekako doće do ušiju Tome Karaminge, koji, da bio spasao brak svom sestriću, "namesti" da Stana zatrudni s drugim čovekom, a da to niko ne sazna.

Ali, sreća u prodici ne potraja dugo.

Nesrećna Stana, u četrdesetoj godini života postaje majka, ali i umire na porođaju.

Nedelju dana posle toga, ujak Toma otkriva pravu istinu utučenom Dimitriju.

Ovaj, razočaran, izvršava samoubistvo na Staninom grobu.

Tri dana posle sinovljeve smrti, od tuge umire i Bosa.

Nedugo posle toga, naprasno umire i Toma Karaminga.

Pesma o lepoj Coni, ispevana pre više od 120 godina, ništa nije izgubila od svoje lepote i uzbudljivosti.

I Cona je bila jedna od onih lepotica, o kojima sanjaju i pričaju generacije.

Zajedno sa siromašnim roditeljima, živela je u Sarajini kraj Vranja.

Njena lepota, kao u nekoj istočnjačkoj bajci, nije davala mira nijednom muškarcu. Evo priče o njoj.

Oko 1878. godine, dok se vraćala sa vode, Conu su oteli nepoznati momci, ispostavilo se kasnije da su to bili iz moćne familije Džaferovih, iz Novog Sela.

Posle mnogo nagađanja o tome gde se nalazi, sasvim slučajno, to su otkrili putujući trgovci, koji su poslovali s Džaferovima.

Prepoznali su lepu devojku u njihovoj kući.

Dogovorili su se i da joj pomognu da se izbavi iz zatočeništva i prisilne udaje.

Tekstovi u sklopu projekta „Priče o vranjskoj pesmi“ sufinansirani su sredstvima iz budžeta Grada Vranja. Mišljenja, stavovi i zaključci izneti u tekstovima su isključiva odgovornost portala Vranje News i autora i ne odražavaju mišljenja i stavove lokalne samouprave Vranja.

Najnovije vesti

Detalj sa prošlogodišnje džipijade u Trgovištu. Foto printscreen YT Džipijada u Trgovištu 23. marta »

Vranje - Džipijada Trgovište 2024, jednodnevna off-road manifestacija u organizaciji Turističke organizacije opštine i o...