Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake sedmice u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj i drugim temama Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine, ali i rukopisima koje je ustupio redakciji.
Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović
Srpsko-rurska granica je u prvoj deceniji XX stoleća postala nemirnija i krvavija a život seljaka u pograničnim naseljima bio je teži i pun neizvesnosti. („Neje se znalo što nosi dan, a što noć“).
Pojedini lokalni događaji u ovom surovom (graničarskom) vremenu opevani su u kraćim elegičnim i baladičnim pesmama. U Crvenom Gradu (Pčinja) pevana je tužaljka o seljaku Dimi, koga su ubile komite. Švercer Stojan poginuo je iznad Goliča kod Vranja. O njegovoj smrti govori potresna pesma Pišti, plače Milica devojka. Kroz plač i kuknjavu Osmanove majke oseća se sažaljenje narodnog pesmopojca nad mrtvim turskim graničarom (Zaplakala Osmanova majka).U narodnim stihovima je ožaljen i oplakan i Šerif-beg.
Pre njega carinik na karauli u Margancu (Turskom) bio je Vesel, za koga savremenici kažu da je važio za dobrog čoveka, mada je davao novac pod interes. Turci su g ajednog dana našli zaklanog između Mezdraje i Šajinca. Ubrzo se doznalo da su ga ubili seljaci: Nedeljko, Radojko i Manča. Prvom i drugom je bilo suđeno u Preševu i osuđeni su na po sto i jednu godinu zatvora. Kaznu su izdržavali u Prištini. Nedeljko je tamo umro, a Radojka su posle nekoliko godina pustili kući. Manča je nakon zločina pobegao u Srbiju.
Na Veselovo mesto došao je strog i energičan Šerif-beg. Bio je osrednjeg rasta, čvrsto građen i naočit Turčin od oko četrdeset godina života. Pamte ga Mezdrajčani i Šajinčani kako je, naoružan i dostojanstven jahao je konja pored granice. Smatran je za izelicu i prekog čoveka. Trgovao je duvanom, pa je zbog toga navlačio na sebe mržnju seljaka. Održavao je intimne odnose s pojedinim ženama iz siromašnih planinskih kuća. U kontaktu sa Pčinjkama mogao je da dođe do nekih podataka o komitama, koji su se tuda stalno kretali i delovali.Iz Lepčinca, pa pored šapranačke mahale Lisičarci vodio je glavni kanal kojim su komite prelazile iz Srbije u Tursku i obratno. U Šaprancu je živeo Stojan Korupče, povezan sa četničkom organizacijom u Vranju i odan njenim ciljevima do fanatizma.Dakle, agilni Šerif-beg je službovao na vrlo osetljivom delu srpko-turske granice i bio je permanentna opasnost za pripadnike četničke (komitske) organizacije.
Ovog carinika u jesen, najverovatnije 1909. godine, ubio je graničar Toma. To je bilo ovako. Šerif-beg je, jašući konja, obilazio granicu od Mezdraje prema Margancu. Toma je budno pratio njegovo kretanje i čekao ga je u zasedi blizu mahale Rošaci (u Lepčincu), na mestu zvanom Liska. Pogođen puškom, Šerif-beg je pao s konja pored same granične linije. Pritrčali su vojnici podnarednika Tome, uzeli leš, preneli ga na srpsku stranu i sakrili ispod kreveta u karauli. Kad je pala noć, graničari su ga odneli u Živkov zabel (u hrastovu šumu) naspram mahale Miš'ci, u Lepčincu, i tu ga potajno sahranili. Koliko se zna, glava je odneta u Vranje.
Posle Šerif-begova ubistva, askeri i drvendžije hapsili su i tukli seljake iz pograničnih sela Mezdraje i Vladovca, a odvodili su ih i u Preševo, u sedište kaze. Starac Trifun Antić iz Mezdraje, koji je tada bio mladić, detaljno priča o stradanju nevinih ljudi i o tome nkako je njegov otac dvadeset dana leđao u preševskom zatvoru. Turske vlasti, u stvari, nisu u početku pouzdano znale kako je poginuo Šerif-beg, sumnjale su u žitelje pored granice i tražile od njih da im pošto-poto kažu gde je leš marganačkog carinika.
Graničaru Tomi je savetovano da traži prekomandu, jer Turci znaju gde je Šerif nestao, pa može doći do osvete. No, on nije ozbiljno shvatao svoj položaj. I na Božić, u zoru, kad je budnost srpskih graničara opala, askeri su počeli da pucaju pored granice. Uvek revnostan, Toma je istrčao na graničnu liniju. Akeri su za opazili i pucali u njega. Smrtno je ranjen u stomak u Petnom dolu. Ranjenika su Lepčinjani potovarili na saonicama i preko dubokog snega oterali u Vranje. Čim se čulo da je Toma ranjen, seljaci iz Rošačke mahale i iz drugih naselja istrčali su na granicu. Nakon kraće pucnjave, turski graničari i askeri napustili su karaule i povukli se u Pčinju.
Đorđe Jovčić, rođen 1887. godine u Šaprancu (u mahali Lisičarci), pamti da se pesma „od Šarifa“ pevala odmah posle begove pogibije. Toma Ristić, rođen 1897. godine u Lepčincu (u Rošačkoj mahali) čuvao je ovce kad je Šerif ubiven. On i drugi Lepčinčani potvrđuju da je pesma mnogo pevana u Lepčincu oko 1912. godine i među dva svetska rata. Jednu kraću verziju zna i Toma, a završava se tugom Šerifove majke:Majka te plače, tužno te žali,
Šerif-bego bre!
U Šaprancu tekst i ariju najbolje zna nepismen Đorđe Jovčić. Peva on „od Šerifa“ više od šezdeset godina u svojem selu, kad je negd eu gostima, pri zidanju kuće u vranjskim i pčinjskim selima it. „Kad me je merak i s'g gu zapojem, ali me već godine pritisnaše.“
Kako on kaže, niko je u Pčinji do kraja ne otpeva. „Mlogi gu započnev, ali nijedan ne može da gu iskara.
“ Ubeđen da je najduža upravo ona koju on zna, ali naglašava da je nije samo on stvarao. „Pojali su i pojev gu i drugi, ali nikoj kako mene! Nikoj ne moga da gu uvati od mene ni na glas, ni po red!“Pesma je duža i u zvučnom pogledu doteranija. Veći broj stihova se nekoliko puta ponavlja.
Konj mu stoji, mamo,
nema koj da jaši!
Šerife, nigde te nama,
Šerife, žalba golema!
Turci ga žalev, mamo,
bule ga plačev!
Šerife, nigde te nama,
Šerife, žalba golema!
U pesmi se ređaju: puška redenici, sablja, čizme, kitka i drugi delovi oružja i odeće poginulog carinika („đumrugdžije“), a na kraju se sa bolom ističe plač dece i tuga majke. Stalno se ponavljaju stihovi iz navedenog odlomka (od trećeg do osmog). Pevanje traje onoliko koliko je voljan pevač da peva ili audoturijum da sluša. Na sedeljkama i uopšte kada je bio u sedištu pažnje slušalaca, Đorđe Jovčić bi otpevao negde oko osamdeset stihova. Pada u oči da pevač umesto uobičajenog turcizma nane (nano), ovde upotrebljuje mamo! Oblik žalev (od glagola na – iti) tupično je pčinjski (u Vranjskom Pomoravlju – žaliv).
Šerif-beg je omiljena melodija Jevrosije Antić iz Mezdraje, a koja je rodom iz Šajinca (rod Čergarci). Pređašnjih godina redovno ju je pevala na slavama, sedeljkama, ali i u polju („poljska pesma“). Dva-tri piuta je saopštavala stihove i uvek ponešto menjala. Pemsa počinje trinaestercem „Šerif-bego, more, u Živkov zabel lega“. Kaže se, dakle, i gde je leš, a ne: „nigde ga nema“. Ističe se da su ga ubile „pčinjske kumite“. Beg je mrtav, a „konj mu vrišti“, „sablja sija“, „puška stoji“ i „gunj mu visi“.
Nešto je drugojačija pesma koju je pevala njena sestra Ljubica Manasijević, rođena 1903. godine u Šajincu.
Šerifo bego nigde ga nema,
golema žalba za njega!
Šerifo bego u Živkov zabel leži!
Dorato konj fišti, nema koj da jaši,
Šerifo bego nigde ga nema!
Sura gunja visi, nema koj da nosi!
Šerifo bego nigde ga nema,
golema žalba za njega!
Puška mu stoji, nema ko da nosi!
Šerifo bego u Živkov zabel leži,
golema žalba za njega!
Sablja mu sija, nema koj da paše!
Šerifo bego nigde ga nema,
golema žalba za njega!
Jednu od lepših varijanti pevao je Dragutin Stanković iz Gornjeg Trebešinja. Naučio ju je posle prvog svetskog rata na julskom saboru u Lepčincu. Bega je nestalo, a njegovu sablju i pušku „nema koj da nosi“, konja, pak, „nema koj da jaši“. Tri puta se ponavljaju stihovi koji pesmi daju osnovni ton.
Šerif-bego, nano, nigde ga nema,
golema žalba za njega!
Baladična pesma o Šerif-begu najčešće je pevana i najviše odolevala vremenu i ukusu upravo u Mezdraji, šapranačkoj mahali Lisičarci i u Šajincu (u rodu Čergarci). Tamo, dakle, gde se događaj odigrao i gde su zbog toga seljaci imali velike neprilike. Neosporno je da je tu i ispevana. Alo ko je to mogao da učini? Da li u tome imaju udela žene iz ovih krajnje siromašnih pograničnih sela? Neke među njima su imale lične razloge da tuže za Šerif-begom i da oplakuju njegovu smrt. To je, uostalom, bilo vreme kad je neopisiva beda kao najzadržljiva sila prosto gurala pojedine žene i devojke u naručja gospodara (age, begova), carinika i drugih bogatijih ljudi.
(Nastaviće se)
(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)
(priredio Dejan Dimić)
PROFIL
Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.
Izvor: Wikipedia
Ovaj tekst objavljen je u sklopu projekta "Vranjski glas daleko se čuje" koji je sufinansiran sredstvima iz budžeta Grada Vranja. Mišljenja, stavovi i zaključci izneti u tekstovima su isključiva odgovornost portala Vranje News i autora i ne odražavaju mišljenja i stavove lokalne samouprave Vranja.
