Potomci Husein-paše: Kako su Vranjanci iselili Sulejman-bega FELJTON (27)

Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj i drugim temama Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine, ali i rukopisima koje je ustupio redakciji.

Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović

Na jugu Srbije još žive sećanja na Husein-pašine sinoveRušid-bega, Ramiz-pašu, Ata-bega i Sulejman-bega.

Ramiz-pašin čivlik bio je u Jovcu, ali je obuhvatao i druga sela. U Gradnji su mogli da se čuju stihovi već zaboravljene uspavanke u kojima se pominje Ramiz-paša. Preci roda Ramčinci živeli su u zemunici pored rečice. Tuda je jednom prošao Husein-pašin sin i video kako se igraju gola i bosa deca, a kuće nigde. Dozvolio je Ramčincima da raskrče čestar i obrađuju zemlju. Otada su bolje živeli. Kad su majke uspavljivale decu, u znak zahvalnosti prema mladom paši, pevale su:

Lulu, lulu, moje dete,
ti će si mi junak kako Ramiz-paša.

Za Ata-bega se govorilo da je „pobeter od kuče“ (gori od psa).

Od Husein-pašinih sinova najčuveniji je Sulejman-beg, poznat u pomoravskim selima kao Suliman-beg ili Suleman-beg. O njemu se i dalje priča, a najviše u Rataju.

Među dva svetska rata živeli su mnogi ljudi koji su lično poznavali Sulejman-bega, a radili su kao čivčije na njegovim njivama.

Sulejman-beg je posle smrti svog oca Husein-paše dobio oko dvadeset velikih gospodarluka. Čivlik mu se prostirao od Kupininca do Ristovca. Profesor Jovan Trifunovski je zapisao da je držao i „dve trećine današnjeg aleksandrovačkog atara“. Osim tolikih ravnica, njemu je pripadala i poznata ispaša Krmolj, u brdima iznad Rataja. Ali, kao i otac mu, nije mogao da se zadovolji tolikom zemljom. Nastojao je da prigrabi plodnu zemlju u atarima sela Žbevac i Ristovac. Braća Liškovci iz Žbevca vodili su žilavu borbu protiv Sulejman-bega braneći svoju zemlju. Beg je nastojao da prigrabi i plodne njive u Klinovcu – potez Bobište. Klinovčani su bili veoma uporni i borbeni – lomili su rala i isprezali begove bivole.

Sulejman-beg je stanovnike opterećivao kulukom. Kad je to prešlo svaku meru, u Vranju je 1848. godine formirana delegacija od predstavnika hrišćana i muslimana koja je otputovala u Carigrad i žalila se porti. Delegaciju je predvodio Mika Stošić iz Vranja. Borba je trajala više godina. Uporni i borbeni Mika Stošić se razboleo posle tolikih muka i umro u Carigradu.

Sulejman-beg se 1856. godine morao iseliti iz Vranja. Živeo je u svom saraju (dvorcu), koji su sagradili majstori iz Crne Trave blizu korita Morave, nedaleko od sadašnjeg mosta u Rataju. Beg nije smeo da se vrati u Vranje sve do 1865. godine. Tada je u Vranju boravio valija Midhat-paša i izmirio bega s narodom. Posle toga beg je podigao saraj i u Vranju, blizu Ćoške. Taj njegov dvorac bio je 1878. godine, kad je srpska vojska ušla u Vranje, najlepša zgrada u gradu.

Beg je na svojem nepreglednom čitliku najviše gajio pšenicu. Pozivao je na žetvu ne samo Ratajčane nego i veliki broj planinaca. Pričalo se da je na begovoj bedvi (mobi) bilo i po 500 žetelaca i žetelica. Kad se želo, beg je na konju belcu obilazio „golemu njivu“. Kad se, pak, vršilo „na devet gumna“, gospodar je sa čardaka svog saraja posmatrao rad, pio kafu i pušio, a dva Roma iz Pavlovca svirali su zurlama, a treći je udarao u bubanj.

Na širokim begovim postatima odjekivale su „argatske“ pesme: Dođi Vaske, Polegla je begova belija, Zađi, slunce, ne zašlo ga i dr.

Gospodar poziv lepu čivčiku Vasku da dođe „na golemu njivu“, a ona se vajka da nema jeleče i drugu odeću. Beg obećava sve samo da ona dođe.

Na spahijskim (begovskim) imanjima u Rataju i drugim selima pevala se i stara žetelačka pesma s tužnom melodijom:

Što mi slunce zastanalo,
pa mi greje u argati,
svi argati sirotinja...

(Grčka reč argat oznaćava nadničara, fizičkog radnika ali, barem u pojedinim naseljima na jugu Srbije, može biti i sinonim za žeteoca).

Sulejman-beg je jedne zimske noći 1878. godine napustio Rataje i, preko Pavlovca i Ristovca, otputovao u Skoplje, a potom u Carigrad. Stariji Ratajčani dobro pamte kako su slušali od svojih očeva i dedova da je beg na pedeset konja natovario svoje stvari iz Saraja.

O odlasku Sulejman-bega u Tursku još su čuje divna starinska melodija. Najviše se svira na svadbama, kad su svatovi na putu za devojku ili kada se vraćaju, a posebno u mladoženjinoj kući. Svirači je sviraju u tišini „da se čuje i leva strana goča“. Prvo odjekne bubanj (kao da se time nagoveštava nešto izuzetno važno), a onda klarinet ili truba. Na kraju se samo opet čuje samo bubanj, ali sve tiše i tiše (jer se u daljini gubi topot konja nekada moćnog ratajskog i vranjskog bega).

Sviranje ove melodije ne traje uvek podjednako, pošto je neke orkestarske grupe skraćuju. Ranije se dešavalo da Romi jedan deo sviraju u sobi, a drugi u domaćinovom dvorištu.

Melodiju o odlasku Sulejman-bega radije slušaju stariji ljudi, uglavnom muškarci. Njihovo uvo je na nju naviklo još u danima detinjstva. Udar u bubanj, koji nagoveštava odlazak bega sa bogatog feudalnog poseda i novo vreme, nije uvek prijatan mlađima u zatvorenoj prostoriji.

Prilikom sviranja Sulimana bega doskora su bile uobučajne i izvesne dramske radnje (begovo klanjanje i druge).

U blizini Rataja, odmah preko Morave, nalati se selo Pavlovac poznato i po Romima sviračima, pored čijih neuglednih kućica je i prošao nesrećan beg s pratnjom kad je napuštao ratajski čivlik. Pavlovski svirači su, inače, svirali Sulejman-begu u saraju pored Morave. Sve grupe svirača iz ovog naselja umeju da sviraju ovo značajno delo vranjskog muzičkog folklora. Možda je ova melodija ovde i nastala.

Za melodiju o odlasku Sulejman-bega mogu da se čuju ovi nazivi: Suliman beg, Suliman-beg iz Rataja, a najčešće Iskaraše Sulimana bega iz Rataja.

Melodija o odlasku Sulejman-bega iz Rataja veoma je popularna i rasprostranjena u vranjskim selima Pavlovcu, Aleksandrovcu, Crnom Lugu, Rataju itd. Pavlovski svirači (Ševkova i Selina grupa, npr.) svirali su je uvek. Poznata je i u selima kod manastira Svetog Prohora Pčinjskog (u Starcu i drugde). Tamo su je, po svoj prilici, doneli pavlovski, trebešinjski i vranjski svirači koji su dolazili na manastirske sabore i na svadbe. Znaju je i svirači u Vranju, Vranjskoj Banji, Preševu, itd. Iskaraše Sulimana bega svira se i van vranjskog kraja, pa čak i u Vojvodini (ali tamo gde žive doseljenici s juga Srbije).

Sulejman-beg je i posle 1878. godine dolazio u Vranje i okolinu i prodavao svoju imovinu. Tako, npr, pašnjak Krmolj prodao je Grku Pirokliji. Sudio se sa nekadašnjim čivčijama. Zna se da je jedno vreme živeo u Beogradu.

Sačuvana su sećanja i na dve pašine kćeri. Adilj-anama je posle 1878. godine živela u Rakovcu kao velika posednica. O mlađoj kćeri („za anamče“) živi interesantna priča. U nedavnoj prošlosti mnogo je pričana na sedeljkama i noćnim slavama u pomoravskim selima (Pavlovcu, Rataju itd). Pašina mezimica je „imala golem merak“ na lepotana Cvetka pa je, posle dramatičnog bekstva, prešla s njim granicu i otišla u veliku Kneževinu Srbiju.

(nastaviće se)

(Izvor: rukopisi prof. dr Momčila Zlatanovića)

(priredio Dejan Dimić)

PROFIL

Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.

Izvor: Wikipedia

Najnovije vesti