Krug pesama o devojkama i Turcima (IV): Da ljubiš ago, da pukneš FELJTON (20)

Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.

Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović

Rukovet kraćih pesama (lazaričkih, kraljičkih i dr.) opeva dejstvo lepote mlade hrišćanke na Turke. Age, begove i kadije zanosi i omamljuje fizički izgled devojaka. Moma je na čardaku, „jašmak vu se zabeleja“ i otkrilo se belo grlo sa žutim dukatom. Kadija, beglija i njihovi sinovi pogledali su i, kao u ekstazi - popadali. Nisu posve iščezle i pesme s motivom: iskočili su Turci da posmatraju kako igra hrišćanska lepotica. Od žudnje za njenom nedostižnom lepotom koja uznemiruje i opija razum, svi su "popucali"; nije bilo ni kapi vode da se „povrate“, ali tu se obično „zgodni fildžan kafe“ ili rujno vino i oni se vraćaju u normalno stanje.

Mlado Turče retko primenjuje silu; ono samo izgara u neizmernoj čežnji za mladom, belom i vitkom kaurkom. U jednoj pesmi, majušnoj po obimu, ali ne i po zvuku, Turče prodaje konja i volove za belo Božane, koje se oglušuje o njegovu ljubav. U drugoj, Turče je u lovu, a devojče bere jagode. On od nje traži da „turski zbori“, a ona, pak, zahteva da joj kupi „mor količe, kovan đerdan“. Stvorene su i takve pesme prema kojima je devojče s turskim mladićem „šegu teralo“, kao da je u pitanju njen sused hrišćanin, a handžar nije sevnuo.

U društvu Turaka viđale su se i pojedine neveste. Što se tiče preševske kaze, to mogu da potvrde i živi ljudi. Ali tako je to bilo i drugde na jugu Srbije. Liričar ja i to registrovao. I u 1969. i u 1970. godini na Lazarevu subotu pevana je lazarička pesma Bre Ilijo, Bre gidijo oženjenim mladim muškarcima. Prvu varijantu je zabeležio Jovan Hadživasiljević kao učenik gimnazije odmah posle oslobođenja Vranja, a objavio je desetak godina kasnije. Drugi zapis dugujemo Vladimiru Đorđeviću. Dve varijante objavljene su 1969. godine. Jednu je pevala Kona Stamenković u preševskom selu Reljanu.

Objavljene i neobjavljene (Koje su nam poznate) sadrže stih: „Davaj stežbu na nevestu“, ređe: „Pokaraj si nevesticu“. Ali zašto? Nevesta šeta „gore, dole“ i ide „po mejane, po kafane“. Kako se tamo ponaša? U najstarijem zapisu: „pali tirski čibuk“ i „šeta turski konji“. Njen stav prema Turcima dopunjuju druge varijante: sedi do Turčina, šeta s Turcima i pije njihovu kafu. Pokatkad je, svojom voljom, u ulozi služavke: pare turske fildžane i turske čizme.

Nadahnute i melodijski izgrađene do savršenstva su pesme s motivom hrišćanka obaveštava Turčina (agu, spahiju) da će ići u vojsku, a i ona s njim. Sve su u dijaloškoj formi.

Prvi je zapis iz pera Milana Milićevića. To je pesma Stojanka i Suliman vojvoda. Stojanka je šetala „po pusti beli pazari“ i gledala čudo: „Kude se Turci pisujev!“. Prvi je pisao Suliman: mladi buljubaša da bude, pred silnom vojskom da ide, „taj beli barjak“ da nosi i oštru sablju da paše. Devojka mu na kraju saopštava:

„po mene tebe pisaše,
mlado sejmenče da budem,
tvojega konja da petam!“

Savremene varijante se neznatno razlikuju u sadržini i jeziku. Neretko se skraćuju, ali zvučna strana može da bude i izrazitija, što je i posledica dugog i stalnog pevanja u seoskoj i gradskoj sredini.

Petar Stanisavljević iz Bogoševa peva verziju koju je upamtio od majke Kadivke. Alija pita Stojanku: „Kude si bila, džan'm, šetala?“ Turčin se interesuje za novosti. Na vranjskom pazaru se „pisuje“ vojska, a on je pisan „najnapred“, da je predvodi i da nosi zeleni barjak. Stojanka, koju moli da ga čeka iz rata, izražava želju da pođe s njim:

„Turčine, ago, more Alijo,
i ja ću, ago, more, sas tebe,
na noću da sam, more, ad'mče,
na d'nju da sam, more, kad'nče!“

Za vreme pevanja stihovi se mogu i ponavljati, ali se tad zamenjuju umetnute reči:

„Turska se vojska, more, pisuje,
turska se vojska, ago, pisuje!“

Sažetija je pesma što je peva Ljubica Nikolić iz Prvoneka (selo iznad Vranjske Banje). Od Stojanke je spahija doznao da su pisani Turci u vojsku, a među njima on je prvi. Ali, koje do njega pisan? Na to pitanje devojka mu je odgovorila toplim uzvikom: „Mene do tebe, džan'm, pisaše!“ I ova pesmopojka ponavlja stihove i vrši izvesne promene, čime još više ističe misao (osećanje):

„Kude si bila, džan'm, šetala?
Kude si bila, ludo, šetala?“

Još je manja po obimu varijanta koju zna Jana Cvetković iz Tibužda (selo kod Vranja). Na pazaru je pisana silna turska vojska. Prvi je pisan aga, da nosi crveni barjak i da predvodi sejmane. Skraćivanje je najviše zahvatilo kraj pesme: ne vidi se da li hrišćanka ide s Turčinom. Aga oslovljava vojsku sa: „Stojanke, bela Vranjanke“, a to je u stvari stih iz teksta Dragutina Ilića, što je napisan u duhu vranjskog melosa. Jana ponavlja svaki stih, pri čemu se pojavljuje u zvučnom pogledu snažna teč džan'm:

„Na pazar, ago, bila, šetala,
na Pazar, džan'm, bila, šetala!“

Uočavaju se i veće razlike, uglavnom u drugom delu pesme, a katkad je po sredi i kontaminacija. Ovo se može potkrepiti i varijantom iz Vranjske Banje. Aga, slično kao u prethodnim pemama, pita dilber devojče:

„Kude si jučer, džanum, šetala,
nigde ti crni oči ne vido?“

Tone mu priznaje:

„Turčine more, silni Turčine,
na nov sam pazar jučer šetala!“

Posle toga je sve drugačije. Obaveštava ga da je na pazaru „momče sama birala“. Turčin je ubeđuje da ostavi „ubavo Stojanče“, jer će ići u vojsku, „a tam će puška da ga ubije“ i upućuje joj poziv:

„Dođi si, džanum, u moju sobu,
u moju sobu, Tone, šarenu!“

Međutim, devojče ga energično i zauvek odbija:

„turčine more, silni Turčine, pre ću, ago, u goru zelenu,
nego u tvoju sobu šarenu!“

Zastupljen je i motiv: aga poziva devojku da pođe u sejmene. Kraću pesmu zabeleženio je u okolini Vranja pre prvog svetskog rata melograf Vladimir Đorđević. Agina je želja da Stana pođe s njim u sejmene, a ona žali da nema „tanku pušku“. Kad on obećava da će joj kupiti pušku, ona izjavljuje da nema „oštru sablju“. Dobiće i to oružje, ali pod uslovom da pođe s agom. Verovatno je ovo ostatak duže pesme. Stana se, svakako, vajkala da joj i druge stvari nedostaju. Skoro identičnu ovoj objavio je Miodrag Vasiljević jednu iz leskovačkog kraja, a slušao je od žene koja je rodom iz Vladičinog Hana.

Opevao je narodni liričar i žarku želju devojke da ide „po belo Vranje“ i da postane „sejmenska moma“:

Što me je milo, mori abo, premilo,
na belo Vranje, mori abo, da idem,
sejmenska moma, mori abo, da budem,
sejmensku pesmu, mori abo, da pojem,
sejmenski konji, mori abo, da šetam!

Dve su pesme isključivo gradske.

Poznatija i cenjenija je Šarena češma tečeše. Objavljena su dva zapažena teksta: u najlepšoj drami Borisava Stankovića i u Konjovićevoj operi Koštana.

Stihovi iz Stankovićeve Koštane pevaju se van vranjskog kraja. Na česmi stoje „dve do tri mome“ od kojih aga traži vodu, a one mu nude nešto sasvim drugo:

„More, za tebe ima šarena soba
da spiješ, ago, da ljubiš“.

Sve do svoje smrti 1969. godine verziju ove pesme je na vranjskim svečanostima i u svojoj kući pevala Stana Avramović. Pored šarene česme „do dve lepe mome stoješe“. Aga hoće čašu vode („da pijem, aman, da se napijem“, ali i jednu babu („da ljubim, aman, da crknem“). One mu đavolasto odgovaraju:

„Za tebe ima mlado devojče,
da ljubiš, ago, aman, da pukneš“.

Druga je Sinoć sedo, nano mila. Dude se jada majci kako je posle večere njen muž „stari Usun beže“ izašao napolje i propao u bunar „do sam belu bradu“. Majka je teši: „Ćuti, Dude, ćuti, ćerko, sreću si imala!“ Koja je to sreća što Dude očekuje? Hodaće po begovom saraju i nosiće dukate. Tu je i ono što je najvažnije:

„Dukati da nosiš, Dude, drugoga da prosiš,
aj Dude moja, drugoga da prosiš!
Drugoga da prosiš, Dude, mladoga Srbina,
aj Dudo moja, mladoga Srbina!“

Smenjuju se naizmenično četrnaesterci i jedanaesterci. U svakom drugom stihu naglašava se misao prethodnog stiha. Karaminga je ovu pesmu pevala s tugom u glasu i očitim naprezanjem, ali melodija je plenila sve.

Upadljiva je muzička dimenzija ovih pesama koje su doskora bile veoma omiljene na jugu Srbije, posebno u Vranju i okolini, gde i sada odjekuje njihova topla starinska melodija.

Koliko se u Vranju vodilo računa o zvučnoj strani stihova ubedljivo potvrđuje i ovaj primer. Naime, iz leskovačko-niške oblasti u vranjsku muzičku sredinu importovana je pesma o Siki, devojci koja je išla miralaju pod čador. Tekst je izmenjen i skraćen, a muzika stihova usavršena. Evo leskovačke varijante iz zbirke Miodraga Vasiljevića:

„Zašto, Sike, zašto čador da ideš?“
„Kako da ne idem, miralaj me vika,
miralaj me vika kavu da mu kuvam,
kavu da mu kuvam, vino da mu služim,
vino da mu služim, lice da mu ljubim!“
Begu banda svira, miralaj uživa!“

Vasiljevićevom zapisu slična je pesma iz knjige Dragutina Đorđevića. A evo kakav je tekst iz Vranja:

Ajde, Sike, ajde, miralaj te vika,
miralaj te vika, dadin bre!
Po čair da šetaš, Sike,
po čair da šetaš, dadin bre!
Dukati da nosiš, Sike,
dukati da nosiš, dadin bre!

Očito je, dakle, veće približavanje muzici.

Da li su na ove pesme uticale turske melodije? Vranje, Leskovac i Niš su se ubrajali u značajna turistička naselja na Balkanu. Predstavljali su važne administrativne i ekonomske centre u dugom periodu turske vladavine.

U šarenom i kiptavom Vranju u drugoj polovini XVIII i u prvoj polovini XIX stoleća živeli su Srbi i Turci u relativno dobrim odnosima. Stalni kontakti u trgovini, društvenom životu, administraciji itd. uticali su na to da su i jedni i drugi učili nematernji jezik. Mnogi stari Vranjanci pominju svoje dedove koji su tečno govorili turski. O ovome ima podataka i u književnom delu Borisava Stankovića. Jedan od glavnih junaka čuvenog psiholočkog i socijalnog romana Nečista krv efendi Mita lepše je govorio turski nego srpski. Stanković se dotakao odnosa Srba i Turaka i u Tašani. Jedan od najinteresantnijih likova jeste Turčin domorodac Saroš. On se toliko srodio i zbližio sa svojim susedima druge vere i drugog jezika i toliko vezao za rodni grad da keže: „Ovde sad se ja rodio i odrastao. Pljačkovica je moja, Markovo kale je moje, reka je moja, Sobina je moja. Ja sam dete ovoga kraja. Za mene nema Srbin i Turčin, naše i vaše“. Saroš je prisan drug Tašaninog muža i često dolazi u hadžijsku srpsku kuću, gde ga prihvataju kao brata.

U tom zajedničkom životu javljala se i ljubav. Radi lepe čivčike Stojne Ahmet-beg zamalo nije veru promenio. Rašid-beg sa dubokim uzdahom priča o svojoj ljubavi prema susetki Vaski: „Zajedno, kao deca, igrasmo se, kupasmo se u reci, pravismo kuće u pesku. A posle, kad odrastosmo, razdvojismo se: ona u svoj dom, seljački, ograđen guvnom, stogovima sena i čoporima pasa; ja u čivluk, mladi beg, opkoljen starim krezubim hanumama. I ona u njenu crkvu, ja u moju džamiju. Oh, a ista reka teče, u koju se kupasmo i brčkasmo, isto trepere i šumore topole pod kojima smo se odmarali“ (Tašana).

U cvetnim i prostranim baštama, pored đula i šimšira, pevale su tiho i s uzdasima i Turkinje i Srpkinje. Pevali su stari Vranjanci i turske emocionalne pesme. Melodija Kape Vrane (Lepo Vranje) bila je svima poznata, a odnosila se na ovaj stari grad.

Silni i moćni Turci (age, begovi, spahije) imali su svoju bučnu i oštru istočnjačku muziku. Zvuci turskih pesama prodirali su u vranjske melodije i ostavljali tragove.

Motive za pesme o donosima Turaka i devojaka naš usmeni liričar je mogao da crpe samo iz stvarnog života. Pevači, međutim, ne znaju stihove na turskom jeziku o Turčinu i hrišćanki. „I dok je 'vice versa' motiv (ljubav između hrišćanke i Turčina) prirodan, iako neomiljen u narodnoj poeziji balkanskih Slovena, dotle je u turskoj narodnoj poeziji potpuno nepoznat“.

Pesme s motivom Turčin i hrišćanka nisu svugde na jugu Srbije bile podjednako poznate. Više su stvarane u Vranju nego u Leskovcu. Izuzetno su mnogo pevane u Vranjskoj Pčinji u periodu između 1878. i 1912. godine. Odatle su prenošene i u druge predele.

U pomoravskim selima, gde su dodiri između Srba i Turaka bili češći, takođe su ove pesme bile omiljene (žetelačke, ljubavne i dr.).

U prilično raznovrsnom i obimnom krugu pesama o Turčinu i devojci mogu se naći i stihovi od nesumnjive umetničke (estetske) vrednosti. Tananost i zvučnost njihove su odlike, a leksika izvanredno odgovara emocionalnim manifestacijama.


(Nastaviće se...)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

priredio Dejan Dimić

PROFIL

Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.

Izvor: Wikipedia

Najnovije vesti