Bojan Dimitrijević pojavio se u ulozi Sokrata druge takmičarske večeri 45. Borinih pozorišnih dana u Vranju, u predstavi Ućutkivanje Sokrata "Bitef teatra" iz Beograda.
Koja je cena slobode, i da li je ona samo privid?
"Ono što se nama predstavlja kao sloboda zapravo je samo privid, zato što smo mi u ozbiljnim ustrojstvima koji nas drže porobljenim. Tako da mislim da se kroz civilizaciju taj pojam slobode dosta menjao u doživljaju ljudi. Reč sloboda je prilično zloupotrebljavana i izvitoperena. Mislim da danas u kapitalizmu niko nije slobodan".
Osim onih koji jesu...
"Da, baš tako. Možda taj jedan procenat ljudi koji ima sav naš kapital. Postoji čitavo ustrojstvo nehumanog kapitalizma zbog koje čovek dolazi do zaključka da je jedini put do slobode ukoliko već imaš novac. Ukoliko ga nemaš, bivaš apsolutno posvećen zarađivanju istog da bi živeo. Naravno, postoje ljudi koji se povlače u prirodu, pokušavaju da naprave svoja mala intimna, održiva domaćinstva".
Uspeva li to?
"Pitanje je koliko može čovek da se izoluje, sve košta. Mislim da smo mi ozbiljni robovi. Jer ako pogledamo na one iznad nas, one kojima mi polažemo račune. Pa i oni su nečiji robovi. Ako nastavimo tako da se penjemo tom hijerarhijom, doći ćemo ponovo do tih jedan odsto ljudi koji drže sav kapital sa kojim opet obrazuju sve društvene i civilizacijske tokove".
Da li postoji izlaz?
"Nisam optimističan da će se pronaći neki izlazak iz toga, ali se nadam da će se većina pobuniti. Kažu da je dovoljno da se pobuni 15 - 20 odsto svetskog stanovništva kako bi svrgnula taj sistem, to je jedna Indija. Međutim, šta će doći posle toga nije jasno, ili možda jeste. Kod nas postoji mnogo gorućih pitanja, pa ne stižemo da se dovoljno osvrnemo na jednu globalnu pretnju".
Koju?
"Veštačka inteligencija je najozbiljnija pretnja koja će u narednih deset godina zameniti 80 odsto radnih mesta. Ljudi koji izgube ta radna mesta, oni neće imati novca da žive normalno. Mislim da će to dovesti ponovo do pobune ljudi koji prosto neće mirno sedeti skrštenih ruku i umirati od gladi nego će uzeti ono što njima pripada".
Da li ste skoro bili u svom rodnom Leskovcu, koliko često volite tamo da odete?
"Bio sam pre nešto manje mesec dana, na žalost vremenom sam izgubio kontakt sa ljudima sa kojim sam bio blizak. Tako da tamo odlazim da posetim groblje na kome su moji preci i moji bližnji. Mogu da kažem da mali grad tek zavoliš kada odeš iz njega. Dok si u njemu, shvataš da se sve dešava tamo negde u velikom gradu. To se desilo i meni, jedva sam čekao da odem iz Leskovca, ali kada sam otišao počela je nostalgija".
Za čime konkretno?
"Uglavnom za mestima, ulicama, mojim mestima gde sam voleo da se smucam".
Koliko ste dodira imali sa Vranjem, šta za vas znači Bora Stanković?
"Boru sam čitao u srednjoj školi, dopao mi se jer je autentičan. Dopalo mi se što sam prepoznao da je tako nešto moglo da se desi samo ovde".
A Vranje?
"Što se Vranja tiče nisam dolazio često. Više je moj otac, koji se takođe bavio glumom, dolazio. Radio je par puta, pogotovo nakon penzije".
Da li ste gostovali sa još nekom predstavom u Pozorištu Bora Stanković?
"Jesam. Kada je moj otac odlazio u penziju, u Leskovcu je bio običaj da upravo u čast odlazećeg kolege on može odabrati komad, reditelja, podelu i ulogu za sebe. Moj otac je odabrao tekst Dejvida Memeta Život u pozorištu. To je dramski komad o bardu teatra i mladom glumcu koji je na početku karijere. Radili smo 1998. i za mene je taj proces bio neverovatan. Mislim da sam tek u radu na predstavi uvezao potpuno svoj odnos sa ocem".
Kako je bilo raditi zajedno na tome?
"Poklopilo se više stvari, ja sam tek počinjao svoju karijeru, on je završavao, savršeno što se koncepta tiče. Zatim, pozvao je za reditelja, sada već pokojnog Davida Putnika, koji je bio u mojoj generaciji, a čiji je otac Radomir Putnik bio blizak sa mojim ocem. Tako da se sve isprepletalo. Igrali smo neko vreme, došli smo u Vranje 1999. a svi znamo šta se tada dešavalo na malo kilometara odavde. Tog dana smo čuli da će biti bombardovanje. Poslednji put smo odigrali tu predstavu baš ovde i tada".
Kakav je bio osećaj?
"Nekako je bilo apokaliptično, nakon svih groznih ratova u kojima je naša zemlja učestvovala, dolazimo do toga da ćemo sada ratovati i protiv čitavog sveta. Bila je sumorna atmosfera na žalost, ali smo predstavu odigrali".
Nadam se da će sledeće gostovanje biti u mnogo srećnijim okolnostima i da ćemo se izvući iz ovoga u čemu smo sada.
"Nadam se i nadam se da će biti mirno. Ne znam koliko će vremena trebati, ali mislim ne još mnogo. Uz sve ovo što se dešava sa studentskim protestom, sa optimizmom koji vi mladi ljudi ulivate i nekim novim vrednostima koje ste vratili iz zaborava. Podsetili ste ljude da postoje solidarnost, empatija, ljubav ka bližnjima, da nije sve u novcu i interesu. Mislim da to ne može da bude pobeđeno".
Kako ste se osećali u Vranju?
"Ovo gostovanje mi je bilo lepo i drago, pogotovo sa ovom predstavom i ekipom. Nadam se da će sledeće biti najomiljenije".
(Razgovarao Bojan Tasić, dramaturg)
