Tri štiha vranjske gradske pesme: Biseri rasuti iz tragedija FELJTON (16)

U Vranju se još mogu čuti tople melodije starogradskih pesama. Za neke se pouzdano može reći da su nastale u ovom gradu i da su u vezi sa istinitim događajima. Jedna od najmelodičnijih i najpoznatijih je Kiša pade, mori Cone.

U jednim pesmama se pominju Cone i Mane Vampirdžija, a u drugim samo Cone. Koje su to ličnosti?

Cona je sa svojim siromašnim roditeljima živela u Sarajini. Kuća im se nalazila blizu današnjeg puta za Sobinu. Cona je bila jedna od onih lepotica o kojima pričaju mnoge generacije. I sad se govori o njenom otmenom hodu i gustoj crnoj kosi koja joj je pokrivala leđa. Njena opojna lepota, kao u nekoj istočnjačkoj bajci, uznemiravala je sve. Znala je ona da je predmet interesovanja cele okoline, pa je zbog toga bila obazriva, a potajno i strahovala. Prelomni trenutak u njenom životu desio se, po svemu sudeći, 1878. ili 1879. godine. U rano jutro Cona je, u nanulama i šalvarama, žurila na obližnju česmu. Zahvatila je vodu i sa punim i teškim krčazima vraćala se kući. Iznenada su je zgrabili nepoznati muškarci, vezali joj usta, stavili na konja i odjurili prema Goliču. Uskoro se Cona našla u Novom Selu, u moćnoj i mnogoljudnoj kući Džaferovih.

Niko u Vranju, u početku, nije znao šta je bilo sa lepom Conom. Da li ju je neko ugrabio? Ili je otišla svojom voljom (zavela se)? Možda više nije ni živa? Ali posle nekoliko dana poznali su je vranjski krijumčari koji su trgovali sa Novoseljanima. Ona je iskoristila neopreznost Džaferovih i razgovarala sa znancima iz Vranja. Sve im je ispričala. Sporazumeli su se: otmičari će doći u subotu uveče. Kad čuje da pevaju „Kiša pade, begaj da begamo“ treba da jurne u pravcu odakle glas dolazi. Cona je posle mnogo godina pričala kako je to bio prvi stih pesme o njoj. Kasnije je postao potpuniji: „Kiša pade, mori Cone, begaj da begamo!“

Svadba je počela u petak. Udarali su bubnji i pištale zurle u planinskom selu. Mada je duvao severac, skupilo se mnogo sveta. Veselje je malo splasnulo u subotu. Svirači su bili umorni i prozebli. Kratak zimski dan brzo je prošao. Iz gustih bukovih šuma dolazio je mrak. Nestrpljiva Cona pažljivo je slušala. Najzad, čula je nešto šti liči na melodiju „Kiša pade, begaj da begamo!“ Njene pratilje nisu obratile pažnju na reči koje su dolazile iz šume. Mislile su, svakako, da to pevaju pijani krijumčari koji se vraćaju iz nekog sela Krive Reke. Cona je skoro neprimetno ušla u bukvik i potrčala. Uskoro je stigla. Videla je njih šestoricu s konjima i puškama. Stavili su je na konja i jurnuli niz planinsku kosu.

Conu njena rodbina nije smela da čuva u Vranju, jer je dobro poznavala narav Džaferovih, kojima je ponos bio uvređen. Preko Devotinskih livada, Goča i Poljanice odveli su je u Leskovac. Putovalo se noću, po dubokom snegu i besputnom terenu. Cona se u Leskovcu udala i doživela duboku starost. Negde pre Drugog svetskog rata pregazio ju je fijaker i naneo joj smrtonosne povrede.Cona je često dolazila u svoje rodno mesto. Pričala je pojedinosti o otmici koja je bila uzbudila Sarajinu. Njen sestrić Svetozar Stošić, penzioner, s pijetetom je govorio o njenoj pažnji prema mlađim rođacima. Kaže da je kao starica bila krepkog zdravlja, vedrog duha i otmenog držanja.

Mane je iz roda Vampirdžijci. Živeo je u Gornjoj čaršiji, blizu Đerenke, u bogatoj kući i bavio se kujundžijskim zanatom. Voleo je lepoticu iz Sarajine i učestvovao u njenoj otmici na planini, premda je znao da ona ne može za njega da se uda i da mora ići iz Vranja.

Pesma o lepotici Coni je ispevana pre više od stotinu godina. Za ovo vreme doživljavala je promene u sadržini i formi. Početak je glasio: „Kiša pade mori Cone, begaj da begamo!“ Pevač Predrag Stošić iz Vranja zna da je njegova baba Lepa pevala „Coninu pesmu“ i da je ona počinjala baš ovim stihovima.

Jednu od najpotpunijih verzija pevao je Dušan Mladenović Špurko.

„Kiša pade, mori Cone,
više Donjo Vranje!
Kiša pade, mori Cone,
begaj da begamo.
Pokisna mi, mori Cone, svilena dolama,
pokisna mi, mori Cone,
šešir od dukata!“
„Kad si imaš, more Mane,
šešir od dukata,
što si došja, more Mane,
na Conini vrata?
Ajd' odotle, more Mane,
na Conini vrata?
Ajd' odotle, more Mane,
Mane Vampirdžijo,
tuđi atardžijo!“

Ovaj pevač pevao je ponekad i stihove koji podsećaju na trenutak kad su Vranjanci u planini, šumi, u snegu čekali Conu.

Zamrznaše, mori Cone,
op'nci na noge!
Zamrznaše, mori Cone,
noge do kolena!

Najpoznatija vranjska pesmopojka Stana Avramović Karaminga je s posebnim zadovoljstvom pevala „za Conu“.

„Kiša pade, mori Cone,
više Donjo Vranje!
Kiša pade, mori Cone,
otvori mi vrata!
Nakisna mi, mori Cone,
gunjče od dukata!“
„Ajd' odotle, mori Mane,
Mane Vampirdžijo,
ženski atardžijo!
Da ti imaš, more Mane,
gunjče od dukata,
ne bi bija, more Mane,
na Conini vrata!“

Stana Avramović misli da je stih „šešir od dukata“ novijeg porekla. „Šta se prvo nosilo u Vranju: šešir ili gunjče?“ – pitala je ona.

Jordan Mladenović je pesmu o Coni upamtio još kao mladić, dok je ona bila živa.

Kiša pade, mori Cone,
ispod Gornjo Vranje,
ispod Gornjo Vranje, Cone,
više Donjo Vranje!
Ja izađi, mori Cone,
seir da činimo,
što toj pade kiša, Cone,
više Donjo Vranje,
više Donjo Vranje, Cone,
ispod Gornjo Vranje!
Ja izađi, mori Cone,
da se pogledamo,
da se pogledamo, Cone,
sevdah da teramo!

Pesmu, međutim, nikada nije pevao jer je sa Conom u kumskom srodstvu.

Mlađi pevači skraćuju pesmu i pevaju samo ono što govori Mane.

Kiša pade, mori Cone,
u toj Donjo Vranje!
Pokisna mi, mori Cone
šešir od dukata,
šešir od dukata, Cone,
dolama od zlata!

Sve se ređe čuju stihovi: „Ajde, mori Cone/ajde da begamo!“ Umesto stiha „svilena dolama“ javlja se „dolama od zlata“.

Ova gradska pesma prenesena je i u sela. Peva se u različitim prilikama, pa i na žetvi. U okolini Bujanovca je poznata u ovom obliku:

„Kiša pade, mori Cone,
otvori mi vrata!
Pokisna mi, mori Cone,
morava dolama!“
„Ajd' odotle, ludo more,
ne stoj mi na vrata!
Da ti imaš, ludo more,
moravu dolamu,
ne bi bija, ludo more,
na Conini vrata!“

Ne pominje se Vranje, dolama je morava, a ime Mane zamenjeno je izrazom ludo more.

I čedna i topla pesma Otvori mi, belo Lenče... nastala je u Vranju, u senovitim i cvetnim baštama, u uskim sokacima, ili na portama i kapidžicima. Peva se kao orska pesma na saborima, svadbama ili na drugim veselim skupovima. Posle (Drugog svetskog, p.p) rata se sve više čuje i u selima. Čak i žitelji zabačenog planinskog sela Beliševo pevaju je u kolu. S obzirom na to da se sve više čuje preko radija i televizije, postala je (sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, p.p,) poznata ljubiteljima narodnog melosa širom Jugoslavije.

Iz kojeg vremena je ova omiljena pesma? Ko su belo Lenče i Mile Pile?Jelena Stamenković (belo Lenče) rođena je u Vranju, u Gornjoj čaršiji, blizu kafane „Belo jagnje“. Roditelji su joj Kosta i Agnija Stamenković. Iz Protokola II venčanih u Vranju, str. 89, vidi se da se udala februara 1898. godine za Kostu Stošića. U protokolu je zapisano da je njemu tada bilo 25, a njoj 21 godina. To znači da je belo Lenče rođena oko 1877. godine. Do 1903. je živela u Vranju, a onda se s porodicom odselila u Beograd. Muž joj je tamo radio kao tramvajski radnik i bio poznat među radnicima kao „mali Kostica“. Jelena je bila domaćica. Iako nepismena, nastojala je da joj se deca školuju. Poginula je 6. aprila 1941. godine u vreme bombardovanja Beograda. „U Beogradu je umrla, ali je daleko za njom ostala nežna njena pesma Otvori mi, belo Lenče, koja je dolazila do izražaja tek u oru, kad bi grneta zasvirala, a kolovođa polako mekamlijski poveo kolo i zapevao: „Otvori mi belo Lenče, vratanca“.

Jelenu Stamenković je dobro poznavala spisateljica Vuka Pop-Mladenova, ali nam je o njoj ostavila samo kraći fragment: Srela sam je jednog dana u Beogradu; bila je još uvek gizdava i bela kao sneg.

- Leno, zašto otide i ostavi tvoju pesmu i grad?
- Ne, gospođo, čovek ide po leb... deca nastanaše, valja da se živi...
- Pa jes', težak je život... odoše porte, kapidžici i lepota našeg grada.
- A... ne - odgovorila mi je Lenče s naglaskom.
– Ja sam si prošla, a sve je ostalo kao što beše: ubavinja, pesme, što gi nigde nema – uzdahnula je Lenka duboko i oborila glavu.“

Milan Tasić rođen je u Vranju, gde je umro 1960. godine. Sahranjen je na Šapranačkom groblju, a na nadgrobnom spomeniku piše „Mile Pile“. Njegov otac je učestvovao u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine i umro odmah posle povratka. Kad je Milan dorastao za ženidbu, deda mu je doveo za ženu plavooku i vitku Ljubicu iz goločevske familije.

Belo Lenče i Mile Pile voleli su se strasno i doživotno. Do ove platonske ljubavi je došlo sredinom ili u drugoj polovini poslednje decenije XIX stoleća.

Mile Pile je, jašući belca, prolazio pored Jelenine kuće u Gornjoj čaršiji i odlazio da obiđe svoje imanje. Nju, čuvenu „ne toliko po svojoj lepoti koliko po svojoj belini“, viđao je na kapidžiku. Tako su se upoznali i počeli sve češće da razgovaraju. Otac i mati opominju svoju kćer i zabranjuju joj da često izlazi na sokak. Međutim, ljubav je bila moćna i snažna kao struajnje života u proleće. Za nju je ubrzo saznalo celo Vranje i oboje su „tureni u pesmu“.

Ljubav mladih nije poštovana. Lenče se udala za drugog. Došla su deca, oskudice i brige. Godine su prolazile, ali se razgovori pred kapidžikom nisu zaboravljali. Lenče je strasno želela da se njen sin oženi ćerkom Milana Tasića, ali večito ljubomorna Ljubica to nije dozvolila: „Neću za njojnoga sina da dam ćerku! Zar ja da se ljubim sas belo Lenče?“

Milan Tasić je bio pažljiv prema svojoj ženi, goločevskoj lepotici, i nazivao ju je „moj karanfil“. Vodio ju je na zabave i veselja, ali čim bi odjeknula melodija pesme „Otvori mi, belo Lenče“, Ljubica, ljutita i ljubomorna, hvatala je muža za ruku i odlazila s njim kući. Mile Pile je rado pevao „na Lenče pesmu“, ali i samo onda kad njegova žena nije mogla da je čuje.Pesma Belo Lenče je iz poslednjeg desetleća XIX veka.

U trećem činu Koštane nalazi se tekst ove pesme. Stanković ju je zabeležio kad su Jelena i Milan bili mladi. To je, bez sumnje, jedna od prvih verzija ove popularne pesme:

„Otvori mi, belo Lenče,
vratanca, vratanca,
sa tvojata desna, bela ručica.
Da ti vidim, belo Lenče,
ustanca, ustanca!“
„Ne mogu ti, Pile Mile,
da stanem, ustanem.
Majka mi je sela, Mile,
na fustan, na fustan!“

Pesma o belom Lenčetu je ranije imala, pretežno, šesterce i osmerce. U težnji da stihovi budu melodičniji, pevači su počeli da upotrebljavaju i turcizme aman i džanam („vratanca, džanam, vratanca“). Sestre Janković su opisale otvoreno kolo belo Lenče i navele stihove u kojima se javlja nov pripev šalaj.

Umesto:
Da ti vidim, belo Lenče,
ustanca, ustanca!

Čuje se i:
Da ti ljubim, belo Lenče,
ustanca, rujna rumena!

Starije je prvo („da ti vidim“) – ono ističe čednost.

Objavljene su i druge varijante, ali one, mahom, nemaju sažetost i poetsku snagu pesme iz Stankovićeve Koštane.

Februarski dan 1969. godine. Tmasti oblaci pritisli su grad ispod Pljačkovice. Rominja sitna hladna kiša. Ulicama se kreće pogrebna povorka. Svirači sviraju Dimitrijo, sine Mitre. Umrla je Stana Avramović Karaminga, pevač i stvaralac pesama o meraku i sevdahu. Pesmu Dimitrijo, sine Mitre pevala je još 1919. godine. Pevala ju je decenijama i neke stihove menjala, tako da postoje dve-tri varijante. Slušala ju je preko radija i televizije i ljutila se što se tekst skraćuje, a i melodija nešto preinačuje. Evo teksta cele pesme:

„Dimitrijo, sine Mitre, majkino jedinče,
Dimitrijo, sine Mitre, moja živa rano.
Pet godine, sine, legam, ne si me pitaja,
ne si me pitaja, sine: - Od što, majke, legaš?
Dimitrijo, sine Mitre, majkina budalo,
zar ne vidiš, čedo moje, da te žena vara?
Ti još spiješ, sine Mitre, ona se promeni:
bela rekla, sine Mitre, kopče zakopčane,
i na glavu, sine Mitre, kose iščešljane,
i na glavu, sine Mitre, kocelji pleteni,
kanate u ruke, sine, na Đerenku ide.
Kad se vrne, sine Mitre, rekla iskaškana,
i na reklu, sine Mitre, kopče iskidane,
i na glavu, sine Mitre, kose raspletene!“
„Ako majko, ako majko, barem je ubava!
Kad sam bećar bija, majko, porte sam ripaja,
porte sam ripaja, kroz Rudinu sam begaja,
kroz Rudinu sam begaja, na Grudobran spaja!“

Kao osnova za stvaranje ove pesme Stani Avramović je poslužio događaj o kome se u Vranju mnogo pričalo. Razume se, zakoni umetničkog stvaranja i ovde su došli do pravog izražaja: pesmopojka nije sve unosila u pesmu. „Sve nesam rekla, sve i neje za pesmu.“

Koja je stvarnost pružila materijal usmenom liričaru?

Dimitrije je sestrić Tome Karaminge, oca Stane Avramović. Kuća mu se nalazila blizu česme Đerenke. Bio je trgovac, krijumčar. Oženio se devojkom o kojoj se u Vranju govorilo: „Od Vranje pa do Niš jedna je čapk'n Stana“.

Dimitrije je bio pažljiv i nežan muž, ali Stana nije imala dece, pa je to zagorčavalo život celoj porodici. Postupci svekrve Bose postajali su sve nepodnošljiviji. Ujesen bi ona govorila snahi: „Ajde, snavo, ajde, s'g se koljav jalovice za kasapnicu!“ Kad sin pođe u crkvu, baba Bosa bi dovikivala bolno i uvredljivo: „Ajde, sine, ajde, pa i dete povedi, najmalo, srednjo ili najstaro!“ Te reči su se kao otrovne strele zabadale u Stanino srce. Pod stalnim uticajem majke počeo je i muž da se menja. Govorio joj je: „Badava, Stano, tvoja ubavinja kad nesi rodila muško ili žensko. Svi se kunev u deca, a ja u tebe!“

Kad su psihičke patnje dostigle vrhunac, Stana je uzela konopac i odlučila da se obesi, ali Sofka Vanina joj je predložila drugačije rešenje: „Stano, ćerko Stano, kršni malo, kršni, ne turaj konopac na gušu. Gre neka je na njinu šiju!“ Našavši se u bezizlaznoj situaciji, Stana je prihvatila Sofkin predlog. Posrednik je bio Toma Karaminga.

Svekrva i muž su nežni i obasipaju je miloštima. Stani ne daju da radi i da se kreće. Porodica je nestrpljiva u očekivanju najsrećnijeg trenutka. Stana umire na porođaju. Bilo joj je oko 40 godina. Sedam dana posle Stanine sahrane, Toma Karaminga je utučenom Dimitriju otkrio istinu. „Znači, ona je bila rodna, a ti nesi. Ti si za sve kriv!“ – dodao je na kraju.

Ubrzo, za vreme verskog obreda, Dimitrije se ubija pištoljem na svežoj humci tragične porodilje. Tri do četiri dana nakon sinovljeve smrti od velike žalosti i griže savesti umire baba Bosa. Posle izvesnog vremena naprasno je umro i Toma Karaminga. Tragedija je bolno odjeknula u porodici u kojoj je živela Stana Avramović. Godinama se o njoj pričalo.

(nastaviće se)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

(priredio Dejan Dimić)