Na usvojenoj listi elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije (od 18. juna 2012. godine), među elementima muzičkog nasleđa nalazi se Vranjska gradska pesma. Predlagači za upis u Nacionalni registar bili su Grad Vranje i GKUD Sevdah.
piše: S. Arsić (Etnoumlje)
Viševekovno zadržavanje Osmanlija na prostoru južne Srbije, doprinelo je posmatranju ovog kraja kao posebnog entiteta u odnosu na ostatak Srbije. Samo mesto, Vranje, locirano na krajnjem jugoistoku Srbije, oduvek je predstavljalo raskrsnicu puteva na Balkanskom poluostrvu.
Muzika Vranja je čulna, a sama pesma predstavlja svojevrsnu sevdalinku u kojoj su ispevane bolne i neostvarene ljubavi, odnos između Turaka i hrišćanki, istančana i rafinisna osećanja prema određenoj devojci...
Poslednjih godina se često može čuti da su neke od najpoznatijih vranjskih pesama nastale po istinitim događajima, i da čak ni imena glavnih aktera nisu izmenjena.
Tako je, recimo, ostala zapamćena velika ljubav između "Belog Lenčeta", tj. Jelene Stamenković iz Gornje Čaršije i Mileta.
Međusobno nisu zasnovali brak; Jelena se udala za izvesnog Kostu Stošića, a Mile se oženio Ljubicom.
Pričalo se da je Ljubica, kad god bi u javnosti počinjali stihovi pesme "Otvori mi belo Lenče, vratanaca..", demonstrativno i ljutito hvatala Mileta za ruku i odlazila sa tog mesta, ne uspevajući da savlada ljubomoru.
O gradskim pesmama jugoistočne Srbije i ranije se govorio mahom u kontekstu posebnog muzičkog izraza i dijalekta.
Tako je Miodrag Vasiljević zapisao da "u nekim srpskim gradovima, u kojima se turski živalj duže zadržao, ili koji su bili muzikalnija sredina u istorijskoj prošlosti, stvoreni su osobiti tipovi pesama razgranatih melodijskih oblika, sa mnogo dinamičkih preliva i prefinjenosti".
- Takvi su gradovi u Srbiji bili Vranje, Leskovac, Niš (...)
U tim gradovima se pevalo sa mnogo meraka i sevdaha, u južnosrpskom dijalektu, te uz pratnju turskih čalgija.
Ovi su gradovi imali jedinstveni stil - pisao je Vasiljević.
Termini sevdah i karasevdah se pretežno vezuju za bosanske sevdalinke; za razliku od sevdalinki, koje su često bile predmet različitih istraživanja naših suseda, o sevdahu Vranja se nije pisalo, niti se o njemu u srpskim naučnim krugovima diskutovalo.
Sami termini "sevdah", "karasevdah", "merak", "dert", vezani su za Orijent i smatraju se "orijentalnim nasleđem".
Istovremeno, "orijentalna" muzika (prvenstveno iz perspektive Zapada) vezuje se za melanholiju u smislu emocija i raspoloženja.
Kako Risto Peka Penanen zapaža, ovakve asocijacije prisutne su iz tri razloga.
Prvi je taj što se melodije klasične i urbane orijentalne muzike zasnivaju na određenom broju modalnih sistema, tzv. makama, koji poseduju specifične zakonitosti u kreaciji melodije.
Zbog razlike u muzičkom mišljenju, pripadnik zapadne muzičke prakse ne može lako da razume eleganciju i kompleksnost ovih modalnih sistema.
Drugi razlog je što nedostatak akordske, pre svega funkcionalne harmonije, ostavlja istig slušaoca bez jasnog razumevanja referentnih tačaka, dok se treći tiče specifičnog sporog ritma, koji može da mu deluje monotono i koji ga, stoga, "vodi" ka asocijacijama vezanim za tugu.
Članovi lokalne zajednice ove termine definišu na sledeći način.
"Sevdah", pre svega, asocira na ljubav, ljubavnu čežnju i zanos, ali znači i melanholiju, jed i crnu žuč (sawda).
Kako je ljubav ćesto uzrok melanholijskog raspoloženja i razdražljivosti, povezan je sa "crnom žuči" koja je uzročnik istog takvog raspoloženja, pa je i sama ljubav nazvana "sawda".
Dublji oblik sevdaha, "karasevdah" (crni sevdah) zapravo je, kao što i samo ime kaže, "težak sevdah, velika ljubavna zanesenost".
"Dert" označava "jad, brigu, muku, bol", prouzrokovan najčešće neuzvraćenom ili nemogućom ljubavlju, a osoba može da padne u dert i zbog žala za mladosti ili porodičnih razloga.
"Merak", sa druge strane, Vranjanci poimaju samo kao "nasladu", "uživanje", "ugodno osećanje".
Pevanje (i sviranje) je "makamsko" ili "mekamlijsko", tj. toplo, ugodno.
Među Vranjancima pesma nije poznata pod nazivom "sevdalinka".
Vranjanci je prosto nazivaju "vranjskom pesmom", a u toj sintagmi sadržana su sva četiri "tipa" gore opisanih osećanja.
U literaturi se vrlo često napominje da je pevanje u vreme dok je Vranje još bilo pod Turcima "bilo veoma tiho", da se odvijalo iza visoko podignutih kapija, u bašti ili u kući, ali nikada glasno, da Turci ne bi čuli.
Drugi razlog je i sama priroda lirskih pesama koje opevaju najdublja osećanja, te stoga i ne priliči da se pevaju glasno.
Tekstovi u sklopu projekta „Priče o vranjskoj pesmi“ sufinansirani su sredstvima iz budžeta Grada Vranja. Mišljenja, stavovi i zaključci izneti u tekstovima su isključiva odgovornost portala Vranje News i autora i ne odražavaju mišljenja i stavove lokalne samouprave Vranja.