Dejan Dimić

Moram da priznam da se u moru novinarskog sivila odavno nisam smejao zbog jedne vesti. I da priznam, bez protesta, da se odavno nisam toliko puta zvao međusobno s kolegom da se toliko iskreno „cepamo od smeha“ i doživljavamo upalu trbušnjaka zbog te iste genijalno budalaste vesti. U mom novinarskom spomenaru ostaće na duže vreme zabeležno, citiram: „Trojica, navodno sportska radnika, kupali su se nagi na bazenu u Vranjskoj Banji, pred nekoliko kupača“. Nije da imam nihilistički pogled prema sceni, ali kupači su se, paz' sad, „odmah razbežali“. Hahahah... Pa, jok, trebalo je da...

U Srbiji trenutno postoje tri vrste medija. Prvi koji dobijaju bezobrazno velike pare iz budžeta; Drugi koji su do juče bili na mestu Prvih i dobijali (prošlo vreme) kamare para, takođe iz budžeta; i Treći koji nikad neće dobiti velike novce, pogotovo ne iz budžeta, a po kojima se, Prvi i Drugi, alavi kakvi jesu, besprizorno popišavaju, jer bi da uzmu za sebe i to malo što Treći iskamče od države da prežive. Dok Prvi ovih dana oduševljeno poskakuju sa pesnicama uvis, jer su im Drugi (koji su nekad bili Prvi i hteli bi da i oni opet ushićeno „ripaju“), upodobljujući medijsko zakonodavstvo...

Stiže mi neki dan dojava. Iz jednog mestašceta u okolini Vranja. Vele dojavljivači, direktor osnovne škole u tom malom mistu šampion je u zapošljavanju članova uže i šire familije, rođaka, prijatelja, kumova i svih koji mu se po genskim i intimnim vezama lepe za srce. Malo mu je bilo što je svojevremeno zaposlio sebe, pa napredovao u službi, dogurao do direktorske fotelje i dobio veću platu, nego je „izvadio spisak“ i krenuo da rešava egzistencijalne probleme svojih intimusa. Čim  je „došao na vlast“, primio je u kolektiv najpre suprugu, pa brata od tetke, potom svog sina, pa po...

Slušaj 'vamo, sledi važno upozorenje! Ali, pre toga, kratko objašnjenje. Priča koja sledi je autentična. Dogodila se pre neki dan u naselju Raška. Ispričao mi je prijatelj, inače jedna dobričina i poštenjačina, čovek od poverenja koji radi težak posao i krvavo zarađuje za sebe i brojnu porodicu. Ovakvu priču je gotovo nemoguće izmisliti, priznaćete na kraju balade. Pričao mi je ovako. Završih ja posao pre neki dan kod mušterije, rastadosmo se sa kolegom, krenem kući, vozim kroz „Maričku“, ma skoro da milim, a i inače izbegavam brzu vožnju. Kad sam bio negde u visini „...