Tupljenje tupog pera

U Srbiji trenutno postoje tri vrste medija. Prvi koji dobijaju bezobrazno velike pare iz budžeta; Drugi koji su do juče bili na mestu Prvih i dobijali (prošlo vreme) kamare para, takođe iz budžeta; i Treći koji nikad neće dobiti velike novce, pogotovo ne iz budžeta, a po kojima se, Prvi i Drugi, alavi kakvi jesu, besprizorno popišavaju, jer bi da uzmu za sebe i to malo što Treći iskamče od države da prežive.

Dok Prvi ovih dana oduševljeno poskakuju sa pesnicama uvis, jer su im Drugi (koji su nekad bili Prvi i hteli bi da i oni opet ushićeno „ripaju“), upodobljujući medijsko zakonodavstvo spram sopstvenog buđelara, omogućili da se neplanirano obogate, ovi Treći sada su prinuđeni da, osim ružnih prizora promenljive sreće i nesreće Prvih i Drugih iz materijalnih pobuda, protiv svoje volje budu svedoci plača Drugih, žalnih jer više nisu „do đuvečku“, a hteli bi da polje opet bude lipo i široko, kao nekoć.

E, za povraćaj u pređašnje stanje i novi nakačaj na budžet im, kao, treba neka nova, što je u stvari eufemizam za staru vlast, jer novih više i nema. Kao da ih se već nismo siti nagledali.

Dobro, oni sad hoće da im ta neka „imagine the novostara vlast“ koja bi nanovo ili nastaro zavladala, opet napuni novčanik, da opet budu Prvi među nejednakima.

Jednostavno, potrebno im je metamorfoza u stanje u kome im više neće biti bitno ko vlada, da li je napredan, nazadan, žut, crven, kukastokrstast... Ko će da se muči s tim.

U deficitu „jevara“ u dinarskoj protuvrednosti na računu Drugih, isplivale su na površinu arlaučko-vampirske bahanalije.

Onomatopeja laveža dolazi, ne iz falseta, nego iz otvorenog grla, a do prošlog ili pretprošlog leta nije se čulo ni „kev“, dok je mrsna apanaža iz budžeta mesečno pumpala tekući suficit Drugih sa više budžetskih linija.

Iz do juče tupog pera novinarskih poslušnika svih boja i stranaka, koji su iz horizontalnog položaja (finansijske) neovisnosti kao fol nekoć radili nešto značajno bez ikakvog krajnjeg produkta vrednog pomena, a kamoli nacije, stižu „ne mogu nikako da zaboravim na svoj šatro prazan džep“ pisanija, sve pod plaštom odsudne bitke za spas Vranja od fašizma, satana i belosvetskih lopova.

Stiže žurnalistička tautologija, ometena u razvoju, čija se suština svodi na to da su ovi što sad vladaju i ne daju pare „najgori u istoriji“.

Mislim, možda i jesu, "Zare igra", ali degenerični repertoar dečačko-dernjavog nadrižurnalizma koga je, koliko juče, javno odlikovala višegodišnja tunjavo-mumlava kritika sa ABS kočionim sistemom, presuđuje ignorišući prezumpciju nevinosti. Pokreće mašinski park fabrike svakojakih splačina, diže se galama koja doseže decibele pogona tkača.   

Mlate ko Maksim po diviziji, buzdovan'ma pera oblomiše. A da im vlastodržac da paru, iz fundamenta bi se osetili Prvim. A, osetili bismo i svi mi, jer bi zavladala gromoglasna tišina.

Kako prepoznati navodno osiromašene „medije bez kojih bismo propali“?

Od profesije vide do svojih izlaznih vrata.

Stalno mere spolovilo sa imaginarnim konkurentskim neprijateljem, sondažama u kojima se nepristojno „fale“ i talentovano lažu o stvarima koje su neproverljive.

Kao izgrebana ploča ponavljaju da su oni Brus Li protiv sistema, a da su svi ostali potplaćenici.

Za svakoga ko čak i početnički ume da „povezuje neke ljude sa nekim događajima“, jasno je da je pozadina pornografskog medijskog trbuhozborenja u interesu nekog političkog poretka, s ciljem da, znajući da je sve efemerno, neko drugi što pre zavlada, ne bi li im, na koncu konca, povratio „easy money“.

A onda, lip i lagodan život u sobnim papučama, život od novinarskog nerada, podlog amaterizma, život u stanju potpune nebrige za ljudsku i profesionalnu etiku.

I olovka kojoj makar nekoliko godina neće biti potreban rezač, osim za bančin nalog za transfer.