Pesma u Pevcima Bore Stankovića: Pevaj, Stojane, tugo moja slatka FELJTON (8)

Roditelji Borisava Stankovića su rano umrli (otac 1881, a majka 1883. godine), pa se o njemu starala duševna i energična baba Zlata. Ona je unuka vodila u hadžijske, čorbadžijske i esnafske domove, na slave, svadbe i druga veselja. Dečak je, pored ostalog, gledao strasne čočečke igre i slušao pesme o sevdahu i dertu. Znatiželjan i osetljiv, on je intenzivno doživljavao starovranjsku stvarnost, a samim tim i pesmu i pevanje kao njene integralne delove.Pisac Starih dana i Nečiste krvi nije bio pevač, pogotovo ne darovit pevač, ali je istančanu zavičajnu pesmu i njenu iskaznost nosio u duši celog života i njena opojna melodija ga je uzbuđivala do suza i bola. Pesma je za Stankovića bila najpotresniji glas rodnog Vranja i budila u njemu sećanje na mladost. Momčilo Milošević je zapisao: „Ozbiljan, mračna lica, sedeo je u društvu kao da je sam, uvlačeći guste mlazeve duvanskog dima kroz svoju več počađalu muštiklu. Samo kad bi ga se takla pesma njegova kraja, ruknuo bi potmulo, za sebe, kao da izgoni iz grudi težak bol: a-uh!“

Sledbenik Vukovih ideja Milan Milićević, koji je odmah nakon oslobođenja južnog dela Srbije od osmanlijskih vlasti pohodio vranjsku kotlinu radi etnografskih i drugih istraživanja, zapisao je: „Pevalo se malo u vranjskom okrugu kroz ravne 423 godine. Zato je i sada tamo malo pesama. Čak glas na koji se pevaju te pesme više liči na glas tugovanja, nego na glas vesela pevanja“.U Vranju, međutim, a posebno u esnafsko-patrijarhalnoj sredini, i u okolnim selima, pesma je u XIX stoleću bila veoma aktivna i dolazila do izražaja gotovo u svim manifestacijama života.Sasvim je, prema tome, razumljivo što u sadržinskoj i intonaciono-ritmičkoj strukturi Stankovićeve proze pesme i pevanje imaju izuzetno značajno mesto. Poetsko narodno stvaralaštvo je upravo piscu pomoglo da potpunije i realnije naslika ambijentalne, kulturološke, etnopsihološke i druge prilike u ovom specifičnom podneblju.Stanković je maestralno utkao u gusto i emocionalno tkivo svoga pripovedanja stihove usmenih stvaralaca. Vladan Nedić je izvanredno uočio da je ovaj umetnik u svojim delima lirske narodne pesme „rasuo kao mesečinu po svodu, tako da one dobijaju dubinu od prostranstva u kome trepere, a prostranstvo dubinu od njih“.O starovranjskim pesmama, naročito o onima koje su zastupljene u pripovetkama, romanima i dramama Borisava Stankovića, izrečene su mnoge ocene. Da navedemo dve. „Uvek se oko ovih pesama obavija oblačak tuge, melanholije, čežnje za životom koji se nije dovoljno iživeo i dovoljno razvio, prigušen ropskim uslovima“. Ili: „Iako sa patinom davnina, reči ovih pesama brecaju od života, lome se u grčevima neprolaznih strasti“.Neka mišljenja ne bi mogla u potpunosti da se prihvate, kao npr. Savkovićevo: „Za bol te žene niko nije znao, niti hteo da zna. Taj duboki dert žene ostao je u vezu na đerđefu. Ni pesma, koja je tako praskavo opevala muški dert, o bolu žene nije smela da govori“. Narodni pesmopojac je, pak, a neretko je to bila žena, opevao i dert žene, nekad više, a nekad manje diskretno.Imajući prefinjen sluh za starinske pesme i melodije, Stanković je pretežno birao stihove sa zgusnutom emocijom, a koji su povrh toga izbrušeni i u muzičkom (zvučnom) pogledu.

Kakvu ulogu i važnost imaju narodne pesme i pevanje u književnom opusu Borisava Stankovića, ubedljivo pokazuju i njegovi „Pevci“.Pisac je za Pevce materijal, kojim je bio najdublje inspirisan, godinama nosio u sebi. Prve stranice je objavio u Delu još 1902/3. godine. Njegova životna želja je bila da delo završi. Govorio je na samrtničkoj postelji: Dok se samo pridignem malo, moraću završiti prvo Gazda Mladena, pa Pevce. S pravom tvrdi Vuk Filipović da je „roman-hronika Pevci formalno nedovršen“, ali je ishod glavne radnje ipak jasan.Dragutin Kostić u redaktorovoj napomeni zastupa mišljenje da u ovom delu pisac slika svoje najbliže pretke: „On u Stojanu slika oca svog rođenog, kao što i u Sofki mater svoju, u tetka-Zlati babu, a u majstor-Arsi dedu svoga, u Jovanu, pobratimu očevu, tutora svoga, po čijem pričanju izgleda da je Stanković i pisao Pevce, jer njega često ističe kao posmatrača, a njime priča i počinje. Ovo gledište je usko jer književnost svodi na kopiju ličnosti i života. Umetnik Stanković je, stvarajući glavni lik u Pevcima, bez sumnje, imao pred očima i svoga oca Stojana , ali je u prvom redu naslikao impresivnog starovranjskog pevača.

Predrag Kostić je kategoričan u stavu da „nijedno delo Bore Stankovića nema tolike vedrine, sentimentalne radosti i života običnog i srećnog kao Pevci“. Međutim, lik glavnog junaka, pevača Stojana, tako je strukturiran da se stiče utisak kako nad njim lebdi neka tiha tuga.U književnoj nauci se ispoljilo i neslaganje u vezi sa žanrovskim odlikama Pevaca. Za jedne je to „nedovršen roman“, za druge „pripovetka“, za treće „porodična hronika“ itd. U stvari, to je poetična proza o životu u esnafskoj vranjskoj sredini, odnosno slika, sa naglašenom lirskom komponentom starih esnafskih dana (pre 1875. godine).

Zlatin Stojan, glavni junak Pevaca, satkan od samih psiholoških niti, najveći je i najzanosniji pevač u svekolikom Stankovićevom pripovedačkom delu. Uvek bled, povučen i škrt na rečima, Stojan je svojim pevanjem uzbuđivao okolinu, a naročito svoje drugove: Jovana, Sekulu, Čuklju i Sarajdara i otvarao im dušu. Sekula bi u uzbuđenju molio: Pevaj, Stojane, pevaj, tugo moja slatka!“ Jovan bi, pak, prema pevaču ispoljavao neku detinju nežnost.Stojanovo pevanje deluje neodoljivo, budi sećanje, izaziva nemir. „Plave, čiste oči, nit’ zatvorene, nit’ otvorene, a iz malo nagorelih mu usta ide pesma, niže se. Ide i sve njih greje, pali. Njegova pesma nije bila pesma već njihova kao mladost, šta li?“Stojan peva sažetu pesmu s tamnim tonovima o uznemirenoj mladosti:Ne plači, nane, ne žali,
mladost je pusta, ubava!
Tuga je naša golema!
Ali nam, nane, majčice,
komšika srce iskida!a Čuklja, usamljenik u životu, seo je, prekrstio noge, i, u grču, ili bolnoj nemoći, zabio nož u zemlju.Stojanovo pevanje otkriva i dušu majke mu Zlate, koja je topla, meka i sva ustreptala što je Stojan njen i što ga svi vole, ali koju muče i zle slutnje.Setno, zanosno i mekamlijsko pevanje otkravljuje i srca starijih ljudi i ispoljava se ono što je u njima sakriveno, duboko zapretano.Dejstvo čari Stojanovog pevanja na bogobojažljivog hadžiju dano je u gradacijskoj slici.

Hadži-Rista je sasušen, ruiniran i tih starac. „Uvek sa brojanicama sa Hristova groba“. I njega uzbuđuje pesma o plaču devojke što je majka nije udala za onoga za koga je ona htela. Ali on nastoji da se uzdrži, da uguši emocije koje naviru, pa se zagrcnuo: „Eh!.. eh!“ i uvukao se u koliju kojom je, inače, uvek bio ogrnut. Osećanja (svakako i sećanja) sve više potresaju njihovu dušu i on viče: „Ja!... ja!“ Stojan u ekstazi peva:Ako se ženaš, mene da zemaš,
Karan, Karan-filčeto, Trandafilčeto,
cveće šareno, cveće noseno!a hadžija se sve više ushićuje, nije zatvoren u sebe, pucaju sve prepreke, baca koliju. Samo čovek koji je duboko osećao narodnu pesmu i bio zagledan u njene tajanstvene dubine mogao je da uvidi koliko poslednji stih kazuje i da njegovu metaforičnost tako poetsko-psihološki tumači: „Šta je to cveće noseno i šareno? To je devojka, momak, koji se odavno poznaju, vole, pa već se ljubili, milovali i onda moraju da se uzmu. To je cveće šareno, cveće noseno, što je već milovano, ljubljeno, jednom već taknuto, načeto, poneseno, nije čisto, prošarano...“Ćutljiv i uzdržan Hadži-Rista sada postaje sve slobodniji, ne mari ni za kakve obzire, i čak naređuje da svirači ne ulaze u sobu: „Čalgidžije, neka tamo u dvor, i neka igra ko hoće, a ti, Stojane, ne prekidaj. De, Stojane, sinko! De onu: More, adži-Gajka devojku odava“. Zašto on u najvećem uzbuđenju traži baš „Hadži-Gajku“? U ovoj starinskoj pesmi, koja je u Vranju bila vrlo omiljena (pevala se najviše na svadbama i slavama), izražena je tragedija devojke iz despotskog hadžijskog doma, koja je silom udata, odnosno „data“ („em gu dava, em gu ne udava“). Kakva li sve sećanja ova „adžijska pesma“ budi u starom i oronulom hadžiji?Pesma, dakle, deluje na spečenog i pobožnog hadžiju i obnažuje njegovu dušu, u kojoj nisu utuljene čežnje i strasti. Pod dejstvom drevne melodije iz fizički dotrajalog tela izbijaju snažni mlazevi neiživljenog života. Borisav Stanković, najveći analitičar ljudskih strasti u srpskoj književnosti, majstorski je to naslikao.

Stojan, kao i svi veliki pevači stvaraoci, želeo je da da nešto „novo, svoje“. U stvaralačkom zanosu, on izvija glas i menja melodijsku liniju pesme. Tako pevanje postaje „uneseno“ i „čudno“. „Unošenje, vatra, i to kao neka odavno naslućivana, velika, strasna, kao živ žar, a opet pritajena uzdržavana čežnja, bol“. Majku nije hvatao samo potajni strah od njegovog bledog lica nego i od pevanja koje dolazi iz dubine duše i pokazuje nešto „novo“. Javljala se u njoj i „neka daleka, iznenadna sumnja“.Stanković je u svome detinjstvu i mladosti nesumnjivo posmatrao pevače u rodnom gradu, naročito ono njihovo uzbudljivo „zagrevanje“, pre nego što puste glas. Zato je tako živo opisao Stojanovu muku i naprezanje prilikom pevanja pred svetom. Kao pravi umetnik, on se u početku muči, „zagreva“, „dok uhvati korak“. „Počinje da iznosi, pušta svoj glas. Ali u početku zadržavajući ga, duboko, jako, da čisto ne dolikuje njegovom slabom, bledom izgledu“. „Glavu uzdigao, iskrenuo u stranu, kao krijući se od njih, te mu samo odudara jabučica iz nežna i suva vrata i tamne mu se otvorena usta“. Ali, vremenom, pevač se polako oslobađa, nestaje nemira i on se sav unosi u svoju umetnost. Šta je ovde u pitanju? Da li samo stid? Još 1882. godine pesnik S. J. Nadson dao je poslovički naslov svojoj pesmi: „Nema na svetu većih muka od muke s rečima“. Muka može biti još veća kad je u pitanju usmena pesma i pevanje. Stojan, koji je i u ulozi stvaraoca, mora da vodi računa o rečima, o melodiji i o publici koja ga netremice gleda. Slušaoce njegov glas zagreva, „počinje da prodire u njih, kao potkopava, budi nešto uspavano, milo, drago, jednom već poznato“.Pesma i pevanje u manjoj ili većoj meri odgovaraju rasploženju i trenutku.Na svečanost u Stojanovoj kući došao je i majstor Arsa sa ćerkom Sofkom. Majka Zlata je u čelu Sofre, a Sofka je u ulozi domaćice. Stojan, koji je uvek nekako otuđen, a i retka mu radost bila nepotpuna, gledajući srećnu i razdraganu Sofku kako služi goste i zamišljajući venčanje s njom, nije mogao a da se potpuno ne razveseli. Iz njegovih ustiju nije sada potekla zavičajna setna sevdalinka, nego pesma iz drugog kraja i drugačijeg ritma – „Igrali se vrani konji“.

Pevci Borisava Stankovića su značajni i za etnografiju i folkloristiku, što potvrđuju ove tri činjenice.a) U Stankovićevom detinjstvu i mladosti, negde sve do 1900. godine, u Vranju su u većem broju postojale dahirdžijske tajfe. To su grupe Romkinja koje su ophodile gradske domove, najviše za vreme praznika, i pevale i igrale ne samo iza duvara, u senovitoj bašti, pored đula i šimšira, nego su ulazile i u domove i u gostinskim sobama veselile su i hadžike, čorbadžike i njihove kćeri i snahe. A patrijarhalne žene u ovom gradu imale su rafinirana osećanja i istančan sluh za zavičajne i istočnjačke melodije.Sasvim je, onda, razumljivo što Stanković tako nadahnuto govori o dahirdžiki Rizi, Romkinji „s oštrim visokim glasom“. „rastresla bi se i ona. I, silno, kao zmija i živi oganj raščarkan počela bi da ga prati, peva, upada i pušta od sebe i lep i strašan – ne glas, već nešto što je sve njih seklo, seklo...“b) U Stankvićevom rodnom mestu pevane su i turske pesme i arapski mekami. Senzualna turska sevdalinka negovana je i u srpskim domovima. Romi su, pak, i Srbe i Turke uveseljavali pesmama i na jednom i na drugom jeziku. Pored toga, bilo je i bilinglavnog pevanja. Romkinja Riza, udarajući čamparama po dahiretu, pevala je Stojanu i njegovim drugovima zvučne turske stihove “Vaj čučuk han’m, seni, sevdi, džan’m“.

c) U drugoj polovini XIX i u prvim desetlećima XX stoleća folklor na vranjskom terenu istraživali su mnogi etnografi, etnomuzikolozi i naučnici drugih struka, ali niko od njih nije zapazio da se ovde peva i grokćući (pesme groktalice). Stanković je prvi koji je uočio ovo pevanje uz podrhtavanje glasa i umetnički ga je opisao u Pevcima. Pevač Stojan upravo „grokće“ kada se zagreje za pevanje. „Tada nastaje ono njegovo neštedimice, kao rukom da crpe, iznošenje glasa, izvijanje, grotanje“. U širem piščevom zavičaju i sad se mogu čuti groktalice (u Levosoju kod Bujanovca npr).Pisac Nečiste krvi i Starih dana upoznao je i prisno doživeo poetsko narodno stvaralaštvo, koje je u njegovom detinjstvu i mladosti bilo nerazlučivi deo života u starovranjskoj sredini.Usmene narodne pesme, a i druge umotvorine, bile su velika osnova i podsticaj za Stankovićevo književno stvaranje. Lirska proza Pevci to najbolje potvrđuje.Lirski stihovi i pevanje u Pevcima kazuju, zaista, mnogo o duši čoveka iz Stankovićevog vilajeta.
(Nastaviće se)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

(priredio Dejan Dimić)