Romi i narodne pesme na jugu: Zemlja da igra, takoj da sviriš FELJTON (6)

Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake sedmice u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine. Na Svetski dan Roma Vranje News donosi tekst o narodnim romskim pesmama i Vranju i okolini.

Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović

U Vranju, Leskovcu, Bujanovcu, Surdulici, Grdelici i drugim naseljima na jugu Srbije živi znatan broj Roma. Ovde ih je bilo i u davnoj prošlosti. Prema jednom popisu, muslimanskih Roma, vojnih muzikanata (mehtera), bilo je u Vranju u XVI veku.

Borisav Stanković je u detinjstvu i mladosti do prisnosti upoznao i Vranje zurla, grneta, klarineta i bubnjeva, Vranje čočeka, čalgidžija i mehtera. On je upijao u svoju široku dušu siromašnu, ali kiptavu i šarenu Gornju čaršiju u kojoj zurla „tanko pišti i daleko se čuje...“

U Stankovićevim delima se oseća uživljenost u opisivanje romske muzike. Veliki pisac je, živo i plastično dočarao likove pevača i svirača. U lirskoj priči Nuška s puno poezije slika sviranje Roma na gradskoj svadbi: „Grneta groće, ćemane klizi, dahire zvoni, a Šaban svojom šupeljkom sve njih vodi, izvija, upada, prekida, seče, te da čovek još više pobesni“. U Nečistoj krvi je s malo reči dao portret grnetara Alila. Pčinjski orjatin Marko, sav srećan i razdragan, viče mu: „Alile bre, zemlja da igra, tako da sviraš!“ Alil grnetom dodiruje pod, „tako da kao ispod zemlje poče da se razleva svirka, čuveno teško oro.“ U toploj priči "Naš Božić" Stanković pominje dahirdžiku Fatimu i njeno strasno pevanje. Stojan Donjovranjče goni ispred sebe svirače i Fatimu, „koja se, u belim svilenim jelecima i šalvarama, vije oko njega, igra mu, zapara palcem dahire, pevajući besno, iz sveg glasa: Ja ne žalim snagata moja!...“Uzbudljiva igra Roma, kao umetnost svoje vrste, ostavila je snažan utisak na mnoge posetioce Vranja, Vranjske Banje, Leskovca i drugih mesta u južnom delu Srbije.

Đorđe Melentijević je 1899. godine posmatrao u Pavlovcu kod Vranja kako zanosno igra crnpurasta umetnica. „Ciganka poče udarati u dahire i pevati, okrećući se kao čigra. Njene krupne crne oči sijale su kao žeravica. Rumene i sočne, malo napućene usne izdavale su neku skrivenu još nerazbuđenu strast“.

...“Bilo je trenutaka kad joj nijedan deo na telu nije mirovao: sve je na njoj treptalo i drhtalo, kao da je u najvećoj groznici“. Miloš Savković je bio oduševljen: „Kolo Cigančica u Banji, na vetru, kraj reke, pod surim nebom punim kiše, pod jablanovima, nema sebi ravno u ništa na svetu: noga je tu iskren ritam života“. Pred sestrama Janković ovako su igrali Romi konopljari u Leskovcu: „Ukusno se zatalasa Romane, cigansko kolo neobičnoga tipa, dok posmatrač jedva može da uhvati kako stotine pari bosih nogu lako, neosetno i ujednačeno stupaju na prljavu zemlju. Leskovački Cigani ne skaču, već kao da lebde u vazduhu. Njihova igra je, reklo bi se, nešto vanzemaljsko“. Romi su u doba turske vlasti svirali i pevali po hanovima, na svadbama, po gostinskim sobama i drugde ne samo agama, begovima i drugim predstavnicima feudalnog društva nego i vranjskim hadžijama i bogatim i uticajnim trgovcima.

Hadživasiljević piše: „U vranjskoj oblasti gočevi datiraju od nezapamćenih vremena. Zna se toliko da su u staro vreme bili samo turska muzika, samo su se Turci mogli njima veseliti“. Ali kao dokaz da su se i hrišćani veselili muzikom Roma, Hadživasiljević pominje jedan zanimljiv događaj. Na tri dana pre Uskrsa 1862. godine u Vranje je došao nov kajmakam, koji je naredio da se Srbi za vreme praznika ne vesele bubnjevima. To je razgnevilo vranjske (hrišćanske) prvake, pa su uzjahali konje i sa dvadesetak gočobija pred sobom pošli u tursku mahalu Saat-kulu. Razumni Turci su ubedili kajmakama da ne primenjuje silu jer su i hrišćanima u ovom gradu odvajkada svirali Romi.

Prema Hadživasiljeviću, „gočobije su bili samo Cigani pravoslavne vere“. U vranjskim predelima, kao što je poznato, i ranije je bilo više muslimanskih nego pravoslavnih Roma. U velikom ih je broju u Vranju, Vranjskoj Banji, Bujanovcu i drugde. Zar je mogućno da među njima nije bilo gočobija? Naprotiv. I nakon Drugog svetskog rata u Rataju i Pavlovcu su živeli starci koji su se sećali kako su za vreme žetve na pašinom imanju ili kad se Sulejman-beg veselio, baš pavlovski muslimani svirali i udarali u bubanj. Stariji Romi iz Pavlovca tvrde da su i njihovi dedovi bili trubači i bubnjari. „Odamna je toj naš zanajat.“ Uostalom, ko bi mogao Turcima i Srbima u Vranju da svira i peva ako ne Romi muslimani iz Gornje čaršije?Pevale su i svirale i žene i kćeri Roma.

Dahirdžijske tajfe su u Vranju postojale i posle 1878. godine. Romkinje su udarale u dahire na svadbi u mladinoj kući, ali i u drugim prilikama. Hadživasiljević smatra da je najbolja dahirdžika u svoje vreme bila Salče, Koštanina majka. Pamti se da je Koštana udarala u dahire „sas čangaraci“. Savković s pravom kaže da je hadžika u Vranju „vezla u svojoj duši kao na svome đerđefu, one čudne zagonetne arabeske strasti i ljubavi iz koje se, kao od tankih svilenih konaca, satkivala pesma o tajni, o nakaznom“, ali je neprihvatljivo njegovo mišljenje da je Romkinja „pretvarala sve to u pokret , u ritam, u reč, u izraz damara, u igru krvi“. Pesme meraka i sevdaha u Vranju nisu ispevale Romkinje.

Na jugu Srbije se još iz davnina priređuju crkveni i manastirski sabori (sobori). Na njih se masovno odlazilo i u poratnom periodu. Još u rano jutro putevima, putanjama i planinskim kosama kretale su se čitave povorke praznično odevenih devojaka, mladića i starijih ljudi. Na čuvenim saborima u manastiru Prohoru Pčinjskom, Bujanovu, Vranjskoj Banji, Preobraženju, Stublu, Predejanu, itd. prisustvovalo je i poviše hiljada žitelja iz okolnih naselja. Na ovim svečanostima, po pravilu, svirale su tri-četiri veće orkestarske grupe. Negde se igralo i pevalo cele noći, kao kod manastira Sv. Panelejmona u Lepčincu.

I posle Drugog svetskog rata najpopularnija je upravo romska bleh muzika. Na državnim i verskim praznicima i svadbama sviraju isključivo Romi. U mestima oko Vranja i Vladičinog Hana još se ne može zamisliti veće veselje bez Roma – svirača. U vranjskim selima Rataju, Aleksandrovcu, Žapskom, Buštranju, Trebašinju i u drugim ljudi se predaju veselju upravo kad odjeknu truba i bubanj. Kad su praznici u Vranju (Prvi maj, 29. novembar, Nova godina), u kafanama i na većim skupovima sviraju isključivo iskusniji Romi, a mlađi, mladići i dečaci, obilaze domove, čestitaju praznik i pevaju i sviraju po želji domaćina. Tom prilikom se u novije vreme sve više viđaju i harmonikaši.

Koliko je Vranjanac navikao na romsku bleh muziku i koliko čezne za njenim zvukom, islutruje i ovaj podatak. U vojvođanskim mestima – u Karavukovu („Bačko Vranje“), Bavaništu, Dolovu, Kjovinu, Brestovcu, Plkočici, Starčevcu itd. žive doseljenici iz siromašnih vranjskih sela, i mnogi među njima na državne praznike i svadbe dovode Rome svirače iz rodnog kraja. S uživanjem i nostalgijom slušaju Šano dušo, Izgubljeno jagnje, Rašu buljubašu, Stojanke bela Vranjanke, More, vrćaj konja i druge pesme.

U ekonosmki zaostalom i pasivnom vranjskom kraju i danas ima na stotine profesionalnih svirača Roma, što je samo po sebi kuriozitet sve vrste. Cenjene su orkestarske družine („partije“) iz Vranja, Vranjske Banje, Pavlovca, Binovca, Prekodolca, Trebešinja i iz drugih mesta. Grupu obično čine: trubači (s limenim duvačkim instrumentima), klarinetist i bubnjar („gočobija“).Romi s juga srbije su kao svirači poznati („pročujeni“) i van svog zavičaja. Veliki renome uživa Orkestar Bakije Bakića iz Vranja. Ovaj daroviti svirač tri puta je osvajao „prvu trubu“ na saboru u Dragačevu, i to u oštroj konkurenciji.

Poslednjih godina u Prekodolcu kod Vladičinog Hana ističu se svirači sa Junuzom Ismailovićem na čelu, koji su 1970. godine osvojili prvo mesto na Dragačevskom saboru i oduševili na desetine hiljada posetilaca. Ne može se zamisliti veće veselje u okolini Vladičinog Hana, a da ne svira orkestar Junuza Ismailovića. Članovi orkestra su i njegovi sinovi. Durmiš je npr. izvrsno savladao duvačke i gudačke instrumente.

Pojedine družine svirača odlaze i u druge krajeve i gradove i otuda donose nove melodije, ali importuju i iz zavičaja. O ratajskom Sulejmanu begu sviraju i daleko od Vranja („kad tuj i nema Vranjanci“).

Romi svirači pevaju i pesme koje se odnose na istorijsku prošlost jer ih ljudi u ovom kraju rado slušaju. U Vranju, na svadbama, u kafanama, u hotelima i drugde razležu se Puče puška, Gatano mome, More vrćaj konja, Jovane sine Jovane i druge. U Preševskoj Moravici i Presevskoj Crnoj gori osobito često pevaju o hvatanju kačaka Aguša u Biljači.

Pevači Romi vrše ne male izmene u pesmama. Po pravilu, skraćuju tekst. U narodu se i čuje izreka kojom se opravdava kad neko nešto skraćuje: „I Ciganin svira i poje pa ne tera do kraj“. Ne pevaju uvek pesme do kraja, a pokatkad biraju samo najzvućnije stihove i ponavljaju ih. Događa se da stihove iz jedne pesme prenesu u drugu. Kad pevaju Rašu buljubašu umesto „Iz goru zelenu...“ kažu „Iz gusti orasi...“, a to je stih iz poznate pesme o Abdul-Ćerim-agi, što nijedan stariji Vranjanac ne bi učinio. Menjaju i jezik (naročito oblike). Ovo čine zbog toga što ne znaju dobro lokalni govor Srba i i što pevaju i na drugim govorima i na makedonskom jeziku (izmenjenom, razume se). Pesma Kiša pade, mori Cone je izvorna vranjska. Međutim, Romi u Vranjskoj Banji pevaju „Begaj, begaj, mori Cone,/begaj da begame“ (umesto da begamo).

Romkinje su ranijih godina češće pevale lazaričke, dodolske i druge obredne pesme, preinačavajući ih u svemu. Ali one koje je 1969. i 1970. godine pevala devojka Ajreja Ismailović iz Bujanovca izvorne su, sažete i lepe. Npr:

Domaćin si doma sedi,
ispred njega kondir vino,
i u vino belo pero.
Ozdol idu dva goluba,
ugrabiše belo pero,
odnesoše u manastir ,
napraviše belu crkvu.

Romi i Romkinje pevaju i svoje pesme (na maternjem jeziku), koje su mahom kraće i emocionane, a u pogledu izraza do krajnosti pojednostavljene. Znaju đurđevdanske, svatovske i druge obredne i običajne pesme. Pevaju o radu i uz rad. Leskovački Romi pevaju i konopljarske pesme.

Romi u lirici još čuvaju bolno sećanje na osmanlijsko vreme. Mnogo se u stihovima pominju žute turske lire. Da nije to obljesak čežnje siromaha za novcem? U jednoj pesmi se govori kako u kasno doba neko lupa na vratnicama. Domaćin otvara, a sejmeni ga obaveštavaju da su došli za njegovu rusu glavu. On ima daje “nizu lire žute” i tako se spasava. Prema drugoj pesmi, zaptija je ženi odveo muža, pa ona prodaje šalvare kako bi ishranila decu. Na kraju je dala turske lire i oslobodila ga. Veću pažnju privlače stihovi o odnosima ženeRoma i Turčina. Npr.:

Moja ljuba adžamija,
s Turčinom me prevarila.
A Turčin živ ne ostade,
a ja odoh u apsanu.

Vreme je prolazilo i Romkinja je postala “kada drugog Turčina”. Lepša je i duža balada Melvida. Pošto je tri godine bio asker, Demo se vratio u zavičaj i od majke doznao da mu je žena u kafani. Uzeo je zarđali handžar i otišao da je nađe. Ubrzo ju je spazio “među dva Turčina kako čoček igra”. Kad mu je priznalada su Turci njena “dva ašika”, uvređen i ljubomoran, Demo je potegao nož i ubio lepu i mladu Melvidu.

Neke crte ovih pesmama su izvesnoj meri slične lirici na jugu Srbije, posebno u Vranju i okolini, o Turčinu i lepoj hrišćanki, pa se može reći da je donekle dolazilo do uticaja i pozajmljivanja, pogotovu ako se ima na umu činjenica da su Romi pevali i jedne i druge.

Romi na jugu Srbije, dakle, pevajući šire, pa i menjaju (skraćuju) narodne pesme, ali oni nisu, u pravom snislu te reči, stvaraoci vranjske i leskovačke lirike. Tvrđenje Miloša Savkovića: “Da nije bilo Ciganke, Vranje ne bi imalo svoju čudnu umetnost igre i pesme” ne bi moglo da se prihvati, jer je on pošao od utisaka, a ne od dubljeg sagledavanja činjenica.

(Nastaviće se)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

(priredio Dejan Dimić)

PROFIL

Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.

Izvor: Wikipedia

Najnovije vesti