Život na granici: Samo Vučić i Tači znaju šta će s nama biti

Iz prepunih bašti načičkanih na glavnom trgu u Bujanovcu dopiru ritmovi moderne muzike koji se mešaju sa bezbrižnim ćaskanjem albanske i srpske omladine.

Na samo nekoliko desetina metara odatle, u zgradi lokalne samouprave, vode se mnogo ozbiljniji razgovori.

Predsednik opštine Šaip Kamberi gotovo svakodnevno u svom kabinetu prima strane delegacije sa kojima razgovara o položaju Albanaca u Srbiji, ali i o sve češćim najavama o razgraničenju i mogućem pripajanju opština Bujanovac, Preševo i Medveđa Kosovu.

„Očekujemo da se izjave Beograda i Prištine oko razgraničenja iskristališu da bismo jasno imali u vidu šta predstoji“, kaže Kamberi za BIRN.

Albanski lideri otvoreno podržavaju ideju kosovskog predsednika Hašima Tačija o pripajanju južne Srbije Kosovu. Na drugoj strani, politički predstavnici lokalnih Srba u Bujanovcu ali i građani ne veruju da do ovakvog scenarija može doći, pozivajući se ponajviše na stavove lidera najjačih članica EU koji se protive promenama granica na Balkanu.

I jedni i drugi žale se na tešku ekonomsku situaciju zbog koje ogroman broj mladih pre svega gleda kako da ode u pravcu Zapadne Evrope - to im je primarni cilj, u čemu ih podržavaju i roditelji koji gledaju kako da spasu decu.

Iako se priča o razmeni teritorija juga Srbije za sever Kosova iz raznih političkih krugova često potencira od 1999. i NATO bombardovanja, čini se da ova tema nikada nije bila aktuelnija nego ovog leta u kontekstu pregovora u Briselu predstavnika Kosova i Srbije.

Šaip Kamberi podseća da su Albanci Preševa, Bujanovca i Medveđe 14. jula 2018. usvojili Političku deklaraciju kojom su od svih učesnika pregovora u Briselu zatražili da u završnim razgovorima bude uključeno i pitanje prava Albanaca ovog regiona.

Kamberi, međutim, priznaje da ne raspolaže sa dovoljno informacija hoće li ovu inicijativu prihvatiti još neko osim predsednika Kosova Hašima Tačija.

„Ono što je, po meni, najrelevantnije, to je stav međunarodne zajednice po ovom pitanju, kojeg i dalje nemamo“, kaže Kamberi za BIRN.

A kada se govori o razgraničenju između Kosova i Srbije, jedan od modela kojim se spekuliše je pripajanje Kosovu susedne opštine Preševo i samo delova opštine Bujanovac.

Kamberi kaže da je za Albance ova ideja sasvim neprihvatljiva.

„Svakako da ćemo biti protiv onog razgraničenja koje podrazumeva priključenje Kosovu samo nekoliko naselja, što javno zastupa deo političara u Srbiji“, kaže Kamberi.

U sličnom tonu reagovao je i prvi čovek Preševa Šćiprim Arifi. Mediji prenose njegovu izjavu da ukoliko se sve tri opštine ne pripoje Kosovu, „onda je bolje da ostanemo pod Srbijom“.

Pogranični region juga Srbije i dalje se oporavlja od oružanih sukoba između državnih snaga bezbednosti i pobunjenih Albanaca okupljenih u Oslobodilačku vojsku Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB).

Sukob je trajao šest meseci, od novembra 2000. pa do kraja maja 2001, i okončan je uz posredovanje NATO i međunarodne zajednice.

Etnički Albanci koji čine većinsko stanovništvo u Bujanovcu i Preševu, ni 17 godina od sukoba nisu zadovoljni svojim položajem u Srbiji.

Oni zvaničnom Beogradu zameraju sporu integraciju u državne institucije, probleme oko ostvarivanja kolektivnih ljudskih prava i ekonomsku zaostalost.

„Ponekad imam utisak da nas Beograd tretira kao strani element, kao da smo nepoželjni u Srbiji“, slikovit je Šaip Kamberi.

U kontekstu briselskog dijaloga Albanci juga Srbije se sve češće pozivaju na referendum od 1. i 2. marta 1992. godine, kada se 98 odsto njih izjasnilo za političku i teritorijalnu autonomiju sa pravom pripajanja Kosovu.

Ovo izjašnjavanje nisu priznali ni Srbija ali ni međunarodna zajednica, ali Kamberi nema dilemu kakav bi rezultat bio kada bi sada došlo do sličnog referenduma.

„Politika integracije u Srbiji koju od 2001. vodimo ne daje priželjkivane rezultate, tako da verujem da bi se Albanci isto izjasnili u slučaju novog referenduma“, kaže Kamberi za BIRN.

Koja sela dajemo za sever Kosova

U selima oko Bujanovca uz kosovsku granicu nastanjenim isključivo etničkim Albancima veoma se pažljivo prate vesti o mogućoj razmeni teritorija.

U centru sela Lučani na magistralnom putu koji vodi ka Kosovu, gde su se 2001. vodile najžešće borbe između albanskih pobunjenika i srpskih snaga bezbednosti, danas se nalaze nove zgrade i džamija.

U parku, koji je napravljen samodoprinosom imućnih meštana, dominira spomenik stradalim pripadnicima OVPMB iznad koga se vijori albanska zastava.

Do 60-ih i 70-ih godina ovde su po polovinu žitelja činili Albanci i Srbi, koji su tada počeli da prodaju svoju imovinu i da se sele.

Izvesni Spira i Obrad su poslednji Srbi koji su početkom devedesetih otišli iz Lučana, pa tako sada ovde živi oko 1.300 žitelja, isključivo Albanaca:

„Od tog broja polovina njih je u inostranstvu“, pojašnjava Nedžat Behljulji, biznismen koji živi u ovom selu.

Beljulji, koji je i vlasnik televizije na albanskom jeziku, kaže da je slična situacija i u ostalim selima uz kosovsku granicu.

„Mladi masovno odlaze u Zapadnu Evropu, pre svega u Nemačku. Trenutno njih 50 iz Lučana čeka poziv iz nemačke ambasade. Radi se najviše o vozačima, automehaničarima, zidarima... Dobijaju prvo vizu na šest meseci i onda se vrate sa 10.000 evra ušteđevine, a to je novac koji u Srbiji ne mogu da zarade“, kaže Behljulji.

Ispred lokalne prodavnice razgovaramo sa sredovečnim čovekom koji nam pokazuje dva hleba koja je upravo kupio.

„Do pre nekoliko godina kupovao sam dnevno najmanje pet hlebova, ali pošto su deca otišla sada su nam dovoljna dva, pa i to ostane“, slikovit je ovaj sagovornik.

Kaže da budno prati briselski dijalog i da ima jasan stav o mogućnosti da njegovo selo bude pripojeno Kosovu.

„Patriota u meni raduje se toj mogućnosti. Međutim, kada se probudim ujutru razmišljam kako ću da živim, gde ću da primam penziju“, objašnjava on.

Priznaje da nema povererenjepoverenje u političare, pa ni u predsednike Kosova i Srbije, Hašima Tačija i Aleksandra Vučića.

Veliki Trnovac, najveće albansko selo u Srbiji, ima prema popisu iz 2002. blizu 7.000 žitelja, isključivo etničkih Albanaca.

Prema procenama samih meštana, najmanje 40 odsto njih živi i radi u zemljama Zapadne Evrope.

I ovde su, kao u Lučanu, ali i u pet kilometara udaljenom Malom Trnovcu, na samoj granici sa Kosovom, nekada živeli i Srbi, o čemu svedoči i pravoslavna crkva Svete Jelene i cara Konstantina.

U centru sela, prekoputa škole, dominira spomenik Ridvanu Ćazimiju, poznatijem po nadimku „Komandant Leši”, jednom od vođa OVPMB koji je rodom iz Velikog Trnovca.

Za Veliki Trnovac važi stereotip, koji često potenciraju beogradski mediji bez ikakvih dokaza, da je najveći narko centar na Balkanu. Na brdu iznad sela meštani su postavili spomen ploču u znak sećanja na 23. april 1999, kada je Vojska Jugoslavije sve meštane dovela na ovo mesto kako bi im pretresla kuće:

„Mislili su da u selu postoje postrojenja za proizvodnju droge i velike zalihe, ali naravno da nisu našli ništa“, seća se lokalni taksista koji se predstavlja kao Agim.

Poput njega i ostali ljudi koji žive ovde objašnjavaju da preživljavaju kao i svi u Srbiji.

„I kod nas ima ljudi koji se bave trgovinom drogom, kao što ih ima u Beogradu, Vranju ili Nišu“, slikovit je taksista koji čeka mušterije za pet kilometara udaljeni Bujanovac.

Čovek koji ispija čaj u malom lokalu u centru sela pristaje na razgovor o razmeni teritorija, ali pod uslovom da mu ne spominjemo ime.

„Svi mi bismo voleli da se pripojimo Kosovu, to je naš vekovni san da živimo u istoj državi. Ali, pitanje je koliko je to realno, pre svega jer nigde više u Evropi ne postoje etničke države. U Nemačkoj nisu svi Nemci, u Belgiji Belgijanci“, smatra naš sagovornik.

U razgovor se uključuje njegov prijatelj.

„Voleli bismo da ovo bude Kosovo, ali ne pitamo se mi. O svemu će da odluče Vučić i Tači. Međutim, ja ne verujem ni jednom ni drugom i mislim da priče o razmeni teritorija služe za to da narodu skrenu pažnju jer niko osim njih dvojice ne zna o čemu pričaju u Briselu“, kaže ovaj sagovornik.

Iz Velikog Trnovca put nas vodi ka Breznici i Malom Trnovcu, planinskim selima na samoj granici sa Kosovom, gde prelep krajolik ruže usputne divlje deponije.

U Malom Trnovcu ostalo je nekoliko kuća jer je otišao svako ko je mogao.

„Pre nekoliko godina dobili smo asfaltni put, ali to je nedovoljno. Mladi odlaze da žive mahom na Kosovo, jer kakav je život ovde, nema telefonske mreže, nema interneta“, kaže nam jedini meštanin koji je pristao na razgovor.

On na pitanje da li bi voleo da njegovo selo pripadne Kosovu, pokazuje rukom u pravcu okolnih brda.

„Pa, mi već živimo na Kosovu“, odgovara.

Breznica je poslednje veće selo uz kosovsku granicu. Prema popisu iz 2002. ima 800 žitelja, ali i ovde kažu da je polovina otišla na Kosovo ili u Zapadnu Evropu.

U centru sela u nekoliko malih kamiona prodaju se ovce uoči Kurban Bajrama.

„Ne mešamo se u politiku“, kaže prodavac na pitanje o mogućoj razmeni teritorija.

Iz Breznice put vodi ka još nekoliko pograničnih sela, koja su gotovo pusta.

Muhovac, Čar, Zarbince, Ravno Bučje i još nekoliko naselja gotovo su bez stanovnika.

Politika, sociologija, podela

Lokalni Srbi, s druge strane, ne veruju u mogućnost da Bujanovac postane deo Kosova.

Miodrag Milković, direktor Vetrinarske stanice u Bujanovcu, koja važi za jednu od pet najboljih u Srbiji, ne veruje u mogućnost razmene teritorija i promena granica i podseća da je to stav i međunarodne zajednice.

„Lokalnim albanskim političarima i Srbima koji su sa njima u vlasti, 17 godina posle sukoba, jedino je u interesu podizanje tenzija, dok ih to što narod živi teško ne zanima“, kaže Milković.

Milković podseća na lošu ekonomsku situaciju u Bujanovcu i dodaje da lokalna vlast ne čini ništa da to popravi, već se bavi globalnim problemima na koje ne može da utiče.

„Svako pomeranje granica dovelo bi do sukoba, a mislim da je ovde svima dosta nemira. Ovde i Albance i Srbe muče životni problemi koji se neće rešiti prekrajanjem granica“, kaže Milković.

Nenad Mitrović, narodni poslanik SNS iz Bujanovca, poziva lokalne Srbe da budu spokojni.

„Albanski lideri podgrevaju priče o razmeni teritorija zarad svoje lične promocije iako dobro znaju da Bujanovac i Preševo nemaju nikakve veze sa pregovorima o Kosovu. Oni odlično znaju da nema povezanosti i da za to nemaju podršku međunarodnog faktora“, istakao je Mitrović.

Uprkos umirujućim tonovima političara, lokalni Srbi zadržavaju dozu sumnje jer, kako naglašavaju, „ko zna šta sve političarima može da padne na pamet“.

Sagovornik zaposlen u lokalnoj samoupravi najviše strepi zbog toga što o pričama o razgraničenju i razmeni teritorija nema zvaničnih potvrda.

„Ko zna šta će da ispadne od toga jer srpska javnost zna samo ono što joj političari serviraju preko medija“, kaže ovaj sagovornik.

On dodaje da ne bi imao ništa protiv kada bi Kosovu bila pripojena sela uz kosovsku granicu u kojima žive Albanci.

„Ljudi iz većine sela su otišli na Kosovo, tamo žive, ali uredno dolaze da glasaju na izborima, pa tako albanske stranke imaju većinu u parlamentu. Kada bi se albanska sela pripojila Kosovu, Srbi bi dobili vlast“, kaže nam jedan lokalni Srbin.

A na pitanje šta bi učinio kada bi čitav Bujanovac pripao Kosovu, ovaj sagovornik samo nemoćno sleže ramenima.

„Ja ne bih ostao da živim na Kosovu ni po koju cenu. Pokušao bih da prodam svoju kuću i otišao bih negde prema Beogradu“, kaže on, a njegov stav deli ogromna većina bujanovačkih Srba.

Nikola Lazić (BIRN)