Teško da može biti boljeg pokazatelja o tome kako Srbija ispunjava preporuke međunarodnih organizacija od slučaja usvajanja Zakona o lobiranju početkom novembra 2018, a na preporuku GRECO-a (grupe zemalja za borbu protiv korupcije) iz 2015.
Preporuka za povećanje uticaja javnosti na donošenje zakona u Srbiji „ispunjena“ je tako što je ovaj zakon donet bez ijedne reči rasprave o stotinu predloženih amandmana.
Opšte ocene zakona
Medijski servisi vlasti prikrivaju ceđenje suve drenovine preko uspavanke o doznakama. Naš najstariji dnevni list Politika tako u tekstu „Odliv mozgova, priliv doznaka“ od 4.11.2018. zaključuje tri stvari:
1. Ljudi koji napuštaju Srbiju su naša najbolja investicija jer oni u proseku kroz doznake transferišu 3 mlrd. evra, odnosno 3,5 mlrd. USD godišnje, što je oko 8% srpskog BDP-a.
Država je tri godine najavljivala početak rada posebnih odeljenja za suzbijanje korupcije.
Ređali su se naslovi: „Udar na korupciju“, „50 srpskih nesalomivih“, „Novi udar na korupciju i privredni kriminal na svim nivoima“, „Deset nesalomivih protiv korupcije“, „Pregrupisanje tužilaštva pred napad na korupciju“, „Korupciji u Srbiji bačena rukavica u lice“.
Usvojeni su strategija, nacrt zakona se „kiselio“ dve godine, konačno je usvojen u martu 2017, a primena je počela 1. marta 2018.
Političko nasilje, ono koje političari sprovode jedni nad drugima, u ovdašnjem društvu nije ništa novo.
U današnje vreme se samo poentira.
Mi ovde odavno imamo kruženje nasilja.
Verbalno nasilje je, takođe, ekstremno nasilje, odnosno, ono predstavlja samo korak ka fizičkom nasilju.
A fizičko nasilje je korak ka ubistvu.
Zapravo, fizičko nasilje jeste ubistvo.
Politička pripadnost daleko je od građanske normalnosti, jer biti pripadnik stranke, pre svih, vladajuće, predstavlja prednost, izuzeće od zakona.
Moram da priznam da se u moru novinarskog sivila odavno nisam smejao zbog jedne vesti.
I da priznam, bez protesta, da se odavno nisam toliko puta zvao međusobno s kolegom da se toliko iskreno „cepamo od smeha“ i doživljavamo upalu trbušnjaka zbog te iste genijalno budalaste vesti.
U mom novinarskom spomenaru ostaće na duže vreme zabeležno, citiram: „Trojica, navodno sportska radnika, kupali su se nagi na bazenu u Vranjskoj Banji, pred nekoliko kupača“.
Nije da imam nihilistički pogled prema sceni, ali kupači su se, paz' sad, „odmah razbežali“.
Hahahah...
U subotu 25. avgusta u Domu kulture u Bosilegradu održan je hardkor pank koncert, na kome su svirali Redound iz Sofije, Blankfile iz Beograda i Mud Factory iz Vranja.
Svirka kao svaka druga, pomisliće neko, ali ipak nije tako.
Prvi razlog je taj što je svirci prisustvovao Vladimir Zaharijev, predsednik opštine Bosilegrad.
To je možda i jedini hardkor koncert ikad na kome je prisustvovao prvi čovek lokalne samouprave, ne samo kod nas već i u svetu.
U Srbiji trenutno postoje tri vrste medija. Prvi koji dobijaju bezobrazno velike pare iz budžeta; Drugi koji su do juče bili na mestu Prvih i dobijali (prošlo vreme) kamare para, takođe iz budžeta; i Treći koji nikad neće dobiti velike novce, pogotovo ne iz budžeta, a po kojima se, Prvi i Drugi, alavi kakvi jesu, besprizorno popišavaju, jer bi da uzmu za sebe i to malo što Treći iskamče od države da prežive.
Nedavna poseta predsednika Bugarske Rumena Radeva Srbiji, završena je postavljanjem dobre osnove za unapređenje naših odnosa.
Predsednik Radev je pružio punu podršku pridruživanju Srbije Evropskoj uniji i istakao da je postavljeni rok (2025. godina) abmiciozan, ali ne i nedostižan cilj Srbije da se pridruži evropskoj porodici.
Što se tiče kosovskog pitanja, Radev je izneo iskren stav Bugarske, a to je da se po pitanju Kosova moraju čuti i argumenti Srbije, što je pozdravljeno od strane predsednika Vučića.
Problemi vezani za natalitet relativno su naglo postali fokus vlasti. „Relativno“ – zato što se to nije baš dogodilo bez ikakvih najava (setimo se samo jezivih slogana…), ali je ipak „naglo“, budući da smo pre godinu i po dana od predsednika čuli dijametralno drugačije stavove o roditeljima, deci i socijalnoj pomoći.
Petnaestak godina radim kao novinar u Vranju i ne mogu da pobrojim slučajeve nesavesnog lečenja kojima sam se bavila.
Nažalost, mnogi od njih imali su smrtni ishod, ali ne i sudski epilog.
Ove godine, što bi se u Vranju reklo, baš nas je „poteralo“. Tri medijski eksponirana slučaja nesavesnog odnosa medicinskih radnika su samo delić onoga što se svakodnevno dešava u ozloglašenom Zdravstvenom centru.
Kažu, ima ih više, sigurna sam da ih ima, ali oni nisu prijavljeni, nisu zavedeni i o njima se nije govorilo.