Magdalena Mijatović, mlada novosadska glumica, pojavila se na "Borinim pozorišnim danima" u Vranju, sa ulogom studentkinje Une Vojvodić u predstavi "Una" (režija i adaptacija Dejan Projkovski). Njeno gostovanje sa ovom predstavom u Vranju bio je lep povod za intervju.
Razgovarao: Bojan Tasić, dramaturg
Kao mladoj glumici, koja je završila Akademiju umetnosti u Novom Sadu, koliko ti je teško naći posao danas?
"Uvek sam verovala da čovek mora sam pronaći neki svoj put. Kao i na prijemnom ispitu koji je neizvestan po pitanju upisa, tako i u poslovnom životu sve je u nekom smislu kao klackalica. Prosto, dođu periodi stagnacije, kada nema mnogo posla... i u tim momentima osećam da uvek postoji način da radim na sebi kako bi napredovala.
Kako to?
"Moja životna deviza je kako zračiš tako i privlačiš. Koliko radiš na sebi, toliko ti se vraća. Naravno da ne može sve i odmah da se desi, sve što se ipak desi upravo je po našem kroju i kroz život prolazimo sa zadacima koji nam pomažu da nadogradimo svoju ličnost, veštine i u skladu sa tim odvija se ostatak života".
U tom smislu možemo zaključiti da po sličnom aršinu dolaze određene uloge.
"Dolaze uloge i dolazi razvoj. Meni iskreno posla, hvala Bogu, ne hvali. Naravno, bilo je trenutaka kada ga nije bilo i biće opet takvih trenutaka. Jednostavno, to je priroda posla, samo je važno verovati u ono što želiš i voliš".
Una je jako bitna uloga, noseća uloga predstave koja će ne sumnjam biti tvoja odskočna daska.
"Ta uloga mi jako mnogo znači, ali je upravo i ona došla iz jedne faze kada sam radila dugo na sebi i prevazilazila lične strahove i nesigurnosti. Zato ovu ulogu u Zvezdari smatram nagradom u mom životu, samim tim sve što iz toga proistekne smatraću srećom".
Osim u Uni, igraš u Mister dolaru u režiji Miloša Lolića, uskakala si u predstavu Rat i mir, obe u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu?
"Tako je, u Ratu i miru sam uskakala umesto Kaline Kovačević i umesto Zorane Bećić, nisam ostala u toj podeli, ali igram u predstavi Mister dolar. Za sada je to sve od pozorišnih naslova u kojima igram, volela bi da ih bude više.
Ako je sudeći po Uni, ne sumnjam da će ih biti još više.
"Hvala".
Pošto smo na festivalu koji nosi ime po Bori Stankoviću, koliki značaj za tebe predstavlja njegovo delo?
"Apsolutno mi je značio. Ko god se bavi ovim poslom morala se susresti sa njim. Izdvojila bih Nečistu krv kao njegov magnum opus. Meni je kod njega karakteristično što se njegovi ženski likovi izdvajaju u čitavoj našoj književnosti. Ženski likovi i njihove sudbine su centralni u većini njegovih dela. Uzimajući u obzir da je radnja smeštena na jugu, gde vlada strogi patrijarhat, on na način pun razumevanja donosi snažne ženske figure".
Kako vidiš Borine tekstove u sadašnjem vremenu?
"Kada se i dan danas postavljaju njegovi tekstovi, oni predstavljaju presedan. Neverovatno, pošto bi ljudi očekivali da su se u 21. veku stvari promenile. Izuzetno mi je važan, jer je video stvari koje mnogi nisu videli. Velika mi je želja da igram neki ženski lik iz njegovih dela. Na vašem festivalju je bila predstava Božji ljudi u režiji Vranjanca Juga Đorđevića, koja je primer kako taj tekst živi u današnjem vremenu i kako da se napravi predstava koja je moderna i autentična". Mislim da savršeno komunicira sa publikom, bez obzira što je taj dijalekat publici u Beogradu malo slabije razumljiv. Zbog toga želim da naglasim kako nije kliše reći da su tekstovi Bore Stankovića svevremeni, što se evo dokazuje".
Pomenula si upotrebu dijalekta, da li postoji otklon ka njemu?
"Ne, dijalekt boji karaktere i bez tog dijalekta ne može se raditi bilo koje njegovo delo. Dijalekat je nerazdvojiv od njegovog dela, ali i generalno, dijalekat mora biti priznat kao poetski izraz, a ne kako su na žalost ljudi navikli da ga posmatraju kao izvor niskomimetskog humora".
