U razgovoru nakon prestave "Una" u izvođenju "Zvezdara teatra" iz Beograda (u režiji Dejana Projkovskog, u dramatizaciji Stevana Koprivice, a po romanu Mome Kapora), koja je odigrana pete takmičarske večeri 46. "Borinih pozorišnih dana", učestvovali su glumci Magdalena Mijatović, Sena Đorović i Nikola Ristanovski. Predstava se bavi ljubavnim odnosom mlade žene i starijeg muškarca, njenog profesora, dok u isto vreme u sebi sadrži teme konformizma, partijskog zapošljavanja i napredovanja. Razgovor je vodio dramaturg Bojan Tasić.
Na početku razgovora Bojan Tasić je izrazio dobrodošlicu ansamblu predstave i najavio da razgovor neće dugo trajati zbog euforične atmosfere nakon proglašenja izbornih rezultata.
Bojan Tasić: Magdalena, od kog trenutka se po Vama odnos Une prema profesoru menja iz nametnute (nepristojne) obaveze u zaljubljenost, ljubav, a potom i toksičan odnos?
Magdalena Mijatović: Rekla bih da se izmešta onog trenutka kada se između njih desi razgovor. Upravo u razgovoru uspevaju da jedno kod drugog izazovu osmeh na licu. To je trenutak kada se desi neki prvi korak ka opuštanju i spoju. Negde je pogled uvek prva veza između dvoje ljudi. Zbog toga ljudi sami nose svoje oklope, svoje traume. Nekada na ne toliko očigledan način, u njima samima dešavaju se promene koje nekome drugom ne bi bile vidljive. Rekla bih da u sceni kada se dešava intervju, već počinje njihova veza koja je više privatna nego poslovna.
Bojan Tasić: Želeo sam da izbegnem opšta pitanja sličnosti između romana, filma i predstave, ko je konzumirao sva tri medija očito će napraviti razliku. Ono što bih izdvojio kao interesantnu razliku jeste odnos između profesora Mišela i njegove supruge, jer je dosta slojevitiji u ovoj inscenaciji.
Sena Đorović: Stevan Koprivica je već ponudio ovo rešenje, čitala sam i roman i gledala film, zato znam koliko je odsutna gospođa u odnosu na ponuđenu dramatizaciju. Jako mi se dopalo jer ovo više nije puka funkcija zarad naše priče. Nemamo izdvojeni par Unu i Babića, nego i druge likove koji pomeraju radnju. Zanimljivo mi je jer je dramaturg osavremenio lik koji tumačim i omogućio joj još jednu dimenziju i mogućnost da se kroz priču izbori za sebe, da se izbori za svoje parče slobode. Ona vrlo svesno, bez nametanja situacije, ona se mnogo bolje razume sa svojim suprugom od svoje mlađe „suparnice“. Meni je bilo jako zanimljivo da baš na taj način predstavim ovaj ženski subjekt koja se bori za svoju slobodu, ljubav i sebe. Opet puna razumevanja i ljubavi za svog supruga i Unu koju apsolutno razume.
Bojan Tasić: Ako smem da primetim, to se od prvog trenutka prosto vidi. Vaš prvi susret sa suprugom, potom i Unom u pokretu, očima... vi tačno stavljate do znanja kako znate šta želite i znate šta će se tu desiti. To očito njmu nije prvi put. Donekle ste žovijalni i harizmatični na sličan način kao Babić kome je to zaštitni znak. Bilo je primetno uklapati slojeve u njihovim odnosima pošto često jedno govorite a treće mislite i na indirektan način pokušavate da uputite tu mladu i neiskusnu ženu.
Sena Đorović: Apsolutno, to radim na jedan jako nežan način prema Uni. Hvala što ste to primetili.
Bojan Tasić: Opet sa druge strane, odnos Babića i prodekana je takođe slobodnije urađen u odnosu na filmski i književni predložak.
Nikola Ristanovski: Slažem se i drago mi je da je to prepoznato. U startu sam insistirao da ovo nije duo drama. Sećam se tačno da sam insistirao na poskupljenju odnosa Babića sa suprugom. Znate, to nije prosta razmena staro za novo. Kako bi napravili dublje stvari, moramo izbegnuti klišee. Mene zanima deo priče iz perspektive moje supruge, radio bih je kako se radi Rozenkranc koja je bila apsolutno i čak validnija. Sa druge strane odnos sa prodekanom Dukićem, mislio sam da je bolje stvari ne držati crno belima. U našem društvu, na žalost, svi smo mi nekakvi drugovi. U okviru tog drugarstva, rasli smo zajedno, stvaraju se animoziteti koji su neverovatni. Možda je to najsimptomatičnije za Balkan. Kao u „Buretu baruta“ svi smo mi dobri ali svak svakome radi iza leđa. Zbog toga je poskupljenje odnosa sa Dukićem još bolje proigralo za priču. Ovo je drama o četvoro ljudi, svako iz svog rakursa ima svoju istinu i nije da je neko negativan ili pozitivan. Kada bi bilio objektivni, što nismo, mogao bih da poverujem i Dukiću. Mislim da je to najdragocenije za ovu predstavu, da svako brani svoju istinu. Nadovezivati sva četiri lika koji su podjednako važni.
Bojan Tasić: Čak se i njihovi odnosi mogu tumačiti kao lica i naličja jedni drugih. Imamo dva profesora koji su dve različite strane istog novčića.
Nikola Ristanovski: Tako je!
Bojan Tasić: Opet je to jedan sistem, najskuplja reč večeras, koji treba da se menja.
Nikola Ristanovski: Ne mogu da opravdam Babića, uglavno se trudim da opravdam lik, ali se više ne radi o tome, moramo ići dublje. Ne sebi suditi, ne pravdati se, ali ne misliti kako je samo moj rakurs ispravan. Vrlo pažljivo sa tim i večeras. Stalno moramo ispitivati svoje rakurse koji su kvarljiva roba. Ja ne žalim Mišela, on ima svoje odgovornosti i grehove koje mora da nosi. Tako i svi drugi.
