“I ja, dok pišem, poput nekih drugih pisaca, imam ideju da čitalac bude taj koji će da dovrši priču onako kako on misli da treba i donekle imam utisak da dajem smernice, uz to da naravno priča mora da ima fokus i zaokruženje, ali postoje svari na emotivnom planu koje su ostale dovoljno otvorene da onaj sa druge strane može da ponudi romanu nešto zauzvrat i da se ceo taj proces završi na taj način”, rekao je u Vranju Darko Tuševljaković, poslednji dobitnik NIN-ove nagrade, na promociji svog romana “Karota” u sklopu 60. Borine nedelje.
On je dodao kako smatra da njegov roma nema neku jasnu i naglašenu katarzu.
“Iako se bavi mračnim i škakljivim temama za nas, jer se dotiče te neke bliske istorije, kojom smo svi pogođeni, svesno ne nudim crno-beli odgovor na neka pitanja, već te odgovore ostavljam u raznim nijansama sive, prvo zato što mislim da je tako najrealnije, najbliže životu, a s druge strane ostavljam čitaocu da sam to izvede onako kako misli da treba”, rekao je Tuševljaković.
Naveo je da se njegov roman Karota bavi devedesetim godinama prošlog veka.
“Priča i ne bi mogla biti ispričana da je smeštena u neko drugo vreme i neki drugi prostor.
Ja ovaj svoj roman ne posmatram ni kao ratni, ni kao politički, meni su te devedesete kao neka pozadina, zavesa, pozornica na kojo se dešava nešto što je u suštini kamerna drama između likova, gde se opisuje to vreme gde se običan čovek, koji u životu možda nije bio opterećen nekim stvarima, doživljava nekakav presek života i biva nateran da završi nasilno i bez neke velike volje da završi život koji je nekada živeo i istovremeno da započne neki novi život.
I taj odnos između novog života i onog prethodnog, koji je prekinut bez njegove namere, jeste trenutak kojim sam želeo da se bavim na nivou male grupe ljudi, kojima se dešava neugodna sudbina zbog toga što ih preplavljuju neki širi događaji”, kazao je Tuševljaković.
Karota, međutim, ne razrešava misteriju devedesetih.
“Ona to suštinski ne nudi, ili makar neće na taj način da forsira faktografiju ili razlučuje istoriju.
Meni je namera bila da se bavim emotivnom stranom svega toga, kako je prošao mali čovek, nebitno sa koje strane je bio.
Važno mi je bilo da uhvatim emociju koja ga je pratila u trenutku dok se to dešavalo, i emociju koja ga prati danas kada se seća tih događaja.
Sećanje je važna tema u knjizi, jer to je nešto što vučem iz sebe”, rekao je Tuševljaković.
Govoreći o romanu, književni kritičar, istoričar i teoretičar knjižvnosti Aleksandar Jerkov rekao je da čitaoci u Tuševljakovićevoj knjizi mogu pronaći “savremeni odgovor na jednu od najvećih tajni Borinog pripovedanja”.
Zadar, grad u kome se dešava dobar deo romana, istakao je Jerkov, bio je tačka na kojoj se pitanje naše narodnosti odlučivalo decenijama.
“U Zadru je bio dalmatinski parlament, u njemu su sedeli naši predstavnici Srbi, primorci.
Osim toga, postoji duga, lepa linija - od Stefana (Stjepan) Mitrova Ljubiše , jednog izuzetnog pisca, kojeg takođe nismo dovolno integrisali u našu književnu istoriju, potom Iva Ćipika, koji je tu neka granica i već polako bledi na moje veliko nezadovoljstvo, potom Nika Bartulovića, koga bi svaki dan trebalo da pominjemo i da mu kapu skidamo koliko je on značajan za našu kulturu, Sima Matavulja, verovatno celinom svoga opusa našeg najznačajnijeg prozaiste 19. veka.
Znači, svi su oni pre pojave Vladana Desnice, kojeg sam ja 1986. godine vratio u program srpske književnosti.
Prema tome, taj grad je tačka gde se oni susreću, u Zadru u kome za dvadesetak godina naših ljudi verovatno više biti neće, ostaće samo Kula Jankovića, Pakračka biblioteka i dvor kao dva znaka našeg zapadnog plasiranja, ničeg drugog više biti neće.
I onda dođe ovakva knjiga poput Karote, koja vam pruža priliku da se začitate o tom podneblju”, kazao je Jerkov.
On je dodao da Tuševljakovićev roman “dolazi u jednoj važnoj kulturno-istorijskoj horizontali” i donosi nam “nešto o čemu treba da vodimo dijalog u momentu kada gubimo sebe na tom prostoru”.
“Zadarsku ulicu smo izbrisali iz Beograda, bila je u Skadarliji.
E, u ovoj knjizi postoji ta neka tajna povratka.
Knjiga ima izuzetno važan izvor, ličan, intiman, iz koga se razvija imaginacija, izvor koji proističe iz ličnog iskustva, važan, istorijski kao velika trauma i teško pitanje, izvor koji ima kulturno-istorijsku dimenziju koju sam pokušao da vam dočaram.
Darko je dodao jednu psihološku dimenziju, jer njegov junak krene u svet kao junak dobra i umalo ne ubije dete i ode.
I tu počne intriga da se raspliće.
Kako je to moguće da isti čovek ima dve strane ličnosti - što nije pogrešno u slikanju našeg odnosa prema devedesetim i prema kulturi - da isti narod, isti svet ima dve strane odnosa prema istoj vrsti izazova i na drugoj strani pronalazi strahovitu traumu”, rekao je Jerkov.
Šezdeseta Borina nedelja u Vranju nastaviće se u nedelju (Galerija Narodnog muzeja, 19 časova) kada će biti održan program pod nazivom “Moj Bora”.
O Borisavu Stankoviću tom prigodom govoriće književnici Sunčica Denić, Milisav Savić i Mihajlo Pantić.
Tekst i foto: D. Dimić
Profil
Darko Tuševljaković rođen je 1978. u Zenici, u BiH. Prvu priču objavio 2002. godine u regionalnoj antologiji priređenoj u saradnji s Uneskom i od tada objavljuje kraću i dužu prozu u raznim časopisima i antologijama u zemlji i regionu. Godine 2004. dobio je nagradu „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu. Dosad je objavio tri zbirke priča (Ljudske vibracije, Naknadne istine, Hangar za snove), kao i pet romana (Senka naše želje, Jaz, Jegermajster, Uzvišenost, Karota). Dela su mu se našla u užim i najužim izborima za relevantne književne nagrade u zemlji i regionu. Za roman Jaz dobio je 2017. Evropsku nagradu za književnost, a 2023. je za zbirku priča Hangar za snove dobio Andrićevu nagradu. Dela su mu dosad prevedena na osam evropskih jezika. Živi u Beogradu i radi kao urednik i prevodilac.
