Znameniti Vranjanci: Janja Vlajinac (1817 – 1902) PRVI DEO

Janja Vlajinac bio je nadaleko čuveni industrijalac i trgovac iz Vranja. U prvoj polovini 19. veka ime Vranja proneo je po celom Balkanskom poluostrvu i dalje. Na Londonskoj izložbi 1871. godine odlikovani su bili vranjski mutavdžijski radovi. Tekst čuvenog Vranjanca Jovana Hadži Vasiljevića o Janji, Vranje News objavljuje u dva dela, ove i sledeće nedelje.

Autor: Jovan Hadži Vasiljević

Od glasovitih vranjskih industrijalaca i trgovaca koji su još u prvoj polovini XIX veka ime Vranja proneli po celom Balkanskom poluostrvu i daljem svetu, oslobođenje Vranja od Turaka 1878. godine zateklo je, može se reći, još jedinog Janju Vlajinca. Mnogi ljudi, takođe izraziti trgovci posle oslobođenja Vranja, po godinama rođenja bili su Vlajincu kao daleko mlađa braća, pa i kao sinovi. I ako jedini i najmlađi iz pomenutoga kola vranjskih trgovaca, Janja Vlajinac je celog svog veka, još kao mlađi čovek, lepim svojim osobinama počeo praviti značajnu figuru. Takav je Janja Vlajinac ostao sve do svoje smrti. Posle oslobođenja Vranja on je bio prototip vranjskih istaknutih ljudi ranijih godina.

U Vranje se u drugoj polovini XVIII veka iz Crvenog Grada naselila porodica Stošinci. Po udovi Vlajinki, potonjoj Baba Vlajinki, koja je posle smrti svog muža Dimitrija vodila kuću, Stošince su u Vranju počeli nazivati Vlajinci. Iz bratstva Vlajinaca već početkom XIX veka počeo se isticati Vlajinkin sin Stoša Vlajinče. Sinovi Stošini, Janko-Janja i Dimitrije, još kao dečaci počeli su se odvajati od svojih vršnjaka iz mnogih prvih porodica u Vranju. Kao sva deca onoga vremena iz osrednjih kuća, i Janja Vlajinac je školu učio samo u Vranju. Učitelji su mu bili Martirije Hilendarac i Nikola Ristić, potonji mitropolitski namesnik u Vranju, poznati vranjski Stari pop Nikola. Od tuđih jezika Janja Vlajinac je docnije naučio turski i arnautski. Iako je, za vranjske prilike, još kao mlad dosta putovao, grčki nije naučio; Grke nije trpeo, pa ni jezik im nije zavoleo.

Stoše Vlajinca kuća još većma je procveala otkako se, ženidbom svojih sinova, orodila sa dvema porodicama u Vranju: Hadži-Mihajla Pogačarevića i Nikole Lukara. Koliko je ova rodbinska veza bila cenjena u bratstvu Vlajinaca, vidi se i po izreci samog Stoše Vlajinca koju je imao običaj ponavljati prilikom svakog lepog raspoloženja, prilikom slava i gizbi:

Dva sina imam, dva anđela,
Dva sveta imam, dva kralja,
A ja, sam, vla-beg.

A imao je rašta Stoša Vlajinac da ovako visoko ceni svoje prijateljstvo s pomenutim „svatovima“. Obe njegove snaje bile su uzorite supruge i domaćice. Janja Vlajinac je svoju Milicu izgubio kad je njemu bilo 60 godina i do smrti je žalio za njom. Često je govorio da je od smrti Milice on polučovek, a njegova kuća polukuća.

Stari, istorijski grad Vranje, u prvoj polovini XIX veka, po stanovništvu je dostigao razmere većeg grada, a po industriji i trgovini zauzeo je prvo mesto među gradovima od Niša i Sofije do Prizrena, Prilepa i Sera. To je doba kada su se vranjski trgovci razvijali i usavršavali; kada su im se na čvrstu patrijarhalnu zdravicu nakalemljivali novi, viši nazori i razne nove potrebe. Po vremenu svoga rođenja i duhovnog razvijanja, i Janja Vlajinac je prošao kroz svu skalu industrijske i trgovačke karijere. On je i do oslobođenja Vranja bio veran otisak svoje sredine; a od oslobođenja je i prototip vranjskih industrijalaca i trgovaca ranijih godina. Po temperamentnim, duhovnim i karakternim osobinama, po vrednoći i umerenoj štedljivosti, po odlučnosti i aktivnosti, po pravičnosti i postojanstvu, teško da je ko od Vranjanaca bio ravan Janji posle oslobođenja Vranja.

Janja Vlajinac je i po opštoj svojoj pojavi, po spoljašnosti, po nošnji i držanju podsećao na vranjske trgovce ranijih godina. Red u kući Janje Vlajinca i u njegovim poslovima, tačnost i preciznost njegova u trgovačkim odnosima i u društvu, može se reći, da je u mlađih od njegove generacije još samo podsećala na izrazite Vranjance ranijih godina. Kao Janja Vlajinac retko je još ko u Vranju posle oslobođenje čvrsto držao svoju pravu liniju. On nije ni u kom poslu i ni u kojoj prilici išao po krajevima. Ono što je Vlajinac, jednom, ocenio za najbolje, onoga se držao do krajnje mogućnosti i po cenu ma kakvih materijalnih država. A surevnjivo je pratio sve novine i prihvatao ih rado. I u tom pogledu je Vlajinac bio jedan od najnaprednijih Vranjanaca i posle oslobođenja Vranja. Inače, u Vlajinca nije bilo može-ne može, i jedno i drugo. Takav je Janja Vlajinac bio u ličnim odnosima. Redak je bio čovek u Vranju posle oslobođenja koji je kao Vlajinac mogao pažljivo i sigurno da pozna tačnu vrednost ljudi, njihov karakter i njihovu sposobnost. Zbog toga je Vlajinac samo odabrane ljude cenio i poštovao. Međutim, koga bi on cenio za valjana čoveka, odano bi ga voleo i umeo mu je biti i pouzdan prijatelj. Koga nije tako cenio, prema njemu je bio vidno indiferentan. Samo se za pravicu i pravu sirotinju bez izuzetka zauzimao.

Kad je vranjski okružni načelnik, brzo po oslobođenju Vranja, pritvorio jednog viđenog vranjskog građanina zbog neke greške pre oslobođenja, Janja Vlajinac je, u znak protesta, prvi radnju zatvorio i načelniku poslao ključeve. Koju je parnicu Janja Vlajinac, kao kmet i član izbornog suda, raspravljao, opšte je uverenje bilo u Vranju da će ta parnica biti pravedno raspravljena. Kad se Vlajincu učinilo da je tast mu, Hadži Mihajlo, bio nepravičan u rasporedu nasleđa svojim sinovima i kćerima, ni za pogreb mu nije došao u kuću ni doneo sveću, i samo opelu je prisustvovao, iako je tast mu nepodeljeno bio uvažen i poštovan kao niko u Vranju, ni ranije ni posle toga. U tom pogledu je Vlajinac toliko daleko išao da je, u toku vremena, i sa mlađim sinovima prestao opštiti.

Sama pojava Janje Vlajinca odavala je čoveka postojanoga i punoga takta i poverenja. Upadljiva izgleda, jake muške krepkosti, krupan kao retko ko u Vranju, Vlajinac je bio, uopšte, i zdrav čovek. Po tome je i doživeo svoju 84. godinu.

Janja Vlajinac je, i po svom odelu, posle oslobođenja jedini predstavljao vranjske trgovce ranijih godina. Do oslobođenja Vranja bilo je dosta uglednih Vranjanaca koji su, povrh komotnih čojanih čakšira, nosili i do kolena dugačku dolamu od ugasite zelene čoje, optočenu svilenim gajtanima i po prsima svilenim dugmadima višnjeve boje. O velikim praznicima u Vranju su, oko oslobođenja, pored Janje Vlajinca nosili dolamu i Hadži Rista Tasić, sva tri brata Pogačarevića, Stojan Mašutković i mnogi drugi. Posle oslobođenja, jedini je Janja Vlajinac nosio dolamu od zelen čohe i nosio je gotovo do kraja života. A glavu je pokrivao škodranskim (skadarskim) fesom plićakom oko koga je zimi zavijao turban. Zimi je oblačio i čohano džube postavljeno tahtom, potpuno onako kako su nosili svi viđeni ljudi u Vranju ranijih godina.

Teško da je u Vranju bilo industrijalaca i trgovca koji je od Vlajinca ranije s večeri ležao i ranije ujutro ustajao. Prvi je bio Janja Vlajinac koji bi jutrom, ako ne i zorom, i u julu mesecu pod džubetom prošetao po vranjskoj pijaci i kad nikoga tamo nije tražio.Janja Vlajinac je bio strogo moralan. Nikoga nikada u tom pogledu nije kritkovao, ali od svakoga takvog na svagda bi odvratio svoj pogled. Imao je i humora dosta. To se stalno pokazivalo u prilikama dobrog raspoloženja i veselja u krugu njegovih srodnika i prijatelja. Važio je i kao jak podsmevdžija. Umeren u svemu, nepoznat je slučaj da se Janja Vlajinac zaboravio u jelu ili piću, ili da je ikada prekoračio granicu učtivosti i pristojnosti.

Kao što je od svih vranjskih viđenih ljudi posle oslobođenja odvajao, tako je i kuća samog Janje Vlajinca, i sve što je bilo njegovo, u lepom smislu, odvajalo od svega i svakoga drugog u Vranju. Od njega je bilo u Vranju i bogatijih ljudi, ali je on bio najuredniji i najnapredniji domaćin. Poznat je jedinstven i ustaljen rad u nejgovoj kući, ne po njegovoj strogosti nego po vaspitanju njegovih ukućana, po ubeđenju koje je on sugerirao svojima. Poznati su osmanluci Vlajinčevi, gotovo preko celog prostranog dvorišta, poznate su prostrane bašte oko njegove kuće ispunjene svim vrstama blagorodnog i za Vranje retkog drveća. Njegov se odbir grožđa s jeseni i duboko u zimu najduže održavao. U njegovoj kući se raznovrsno voće, konzervirano na ondašnji način, u turšiji, preko cele godine održavalo. Poznati su bili i Vlajinčevi podrumi i sudovi u njima. Vlajinac je prvi, još 1858. godine, doneo u Vranje srbijanske bačve s gvozdenim obručima; on je prvi u Vranju, mnogo pre oslobođenja, počeo praviti belo vino. Oko oslobođenja Vranja Vlajinac je još više razvio industriju vina; jedno doba time se najviše i bavio. Zbog toga je i najmlađeg svog sina 1884. godine uputio u Beč da nauči vinarstvo. Ali, ta mu se želja, zbog Srpsko-bugarskog rata, nije ispunila.

Janja Vlajinac je prvi u Vranju načinio bunar sa točkom i dvema kofama za naizmenično spuštanje i vađenje. Šta je u deset, petnaest godina jednom od pokućanstva pritrebalo, samo u Vlajinca se moglo naći. U Vranju je postojalo uverenje da za pedeset godina nijedan klinac u kući i u zgradama Janje Vlajinca nije pomeren s mesta na kojem je jednom ukucan. Vlajinac je prvi u Vranju lojane sveće zamenio stearinskim sparmacetama i lampama s petroleumom; on je prvi u Vranju u svojoj kući postavio peći. Vlajinac je prvi od hrišćana, posle oslobođenja, kupio fijaker za svoje uživanje. Vlajinac je prvi u Vranju zapatio svinje iz Šumadije – „dunavke“. Na brave Vlajinčeve, teške po 200–300 kila, kupio se svet u Vranju kao na čudo. On je zatim prvi zapatio i svinje berkširske rase, a za obradu svoga imanja kupovao je i dovodio u Vranje krupne volove iz Šumadije, te su se Vranjanci divili gledajući kako Vlajinčevi volovi, po prokopanoj vranjskoj čaršiji, vuku teret od 2.000 i više kila.

Dokle je „Kuso blato“, najveći kompleks Vlajinčeve ziratne zemlje bilo svojina Šeh-Suljine tekije u dnu Vranja, niko na nj' nije ni glave okretao; a otkako je, posle oslobođenja Vranja, došao u posed Janje Vlajinca, po uređenju i plodovitosti, postalo je pravo čudo. Vlajinac ga je, delom, odvodnio, a delom podesio za navodnjavanje uz pomoć dolapa; uz to ga je i s potrebne strane ogradio živom ogradom koju je on u Vranju prvi i zasadio. Dok je Vlajinac pritežavao i obrađivao Kuso Blato, postojala je u Vranju o njemu uzrečica: Blato – Zlato. Vlajinac je prvi doneo i razne poljoprivredne moderne sprave i alat, osobito trijer, vetrenjaču, muljaču i dr.

(drugi deo naredne nedelje)

(Izvor: Vranjski glasnik XXIX-XXX, 1996/97)

Priredio Dejan Dimić

O AUTORU

Jovan Hadži-Vasiljević (Vranje, 18. oktobar 1866 — Beograd, 29. mart 1948) je bio srpski istoričar, etnograf i književnik.
Osnovnu školu završio je u Vranju, gimnaziju u Vranju i Nišu, a Veliku školu (istorijsko-filološki odsek) u Beogradu. Doktorat iz filozofije položio je u Beču 1898. Kao činovnik Ministarstva inostranih poslova službovao je od 1898. do 1904. u Bitolju, Skoplju i Beogradu. Državnu službu napustio je 1904. Od tada pa do 1940. godine bio je sekretar Društva Svetog Save. Sve vreme je radio na nacionalnom prosvećivanju Srba u Turskoj. Učesnik je balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Napisao je veliki broj radova iz istorije, geografije i etnologije. Vrednost njegovih radova je u tome što su zasnovani na terenskim istraživanjima, a posebno na prostorima Stare Srbije i Makedonije (Južne Srbije). Bio je urednik časopisa "Brastvo", biltena Društva Svetog Save.

Wikipedia

Najnovije vesti

Foto simpo.rs (klik na fotografiju za puni prikaz) Jesenja akcija u Simpu »

LOYALTY POPUSTIPored navedenih popusta odobravaju se i dodatni popusti kroz program lojalnosti. Svaki kupac – fizičko li...