Tri prve decenije najstarije škole u Vranju: Gimnazija Nemanjina FELJTON (5)

Povodom 90. godišnjice osnivanja Gimnazije Bora Stanković u Vranju, godine 1971. objavljen je rad Radoša Trebješanina koji predstavlja hroniku o prve tri decenija postojanja jedne od najstarijih škola u Srbiji. Vranje News će u narednim mesecima, svakog četvrtka, kao feljton objavljivati Trebješaninov rukopis o školi koja je u svom pionirskom prosvetnom radu odigrala značajnu ulogu na jugu Srbije. Najpre od 1881. do 1892. godine kao četvororazredna, potom od 1892. do 1898. kao sedmorazredna i na kraju od 1898. do 1914. godine kao šestorazredna škola. Trebješaninov naučno istraživački rad predstavlja sistematizovan i kompleksan način sagledavanja najvažnijih problema „narodne srednje škole“, kakva je u osnovi bila Vranjska gimnazija u svoje prve tri decenije, tačnije do početka Prvog svetskog rata.

Autor: Radoš Trebješanin

Godine 1882. aktom P. br.558 od 9. avgusta ministar prosvete Srbije otvorio je i treći razred Gimnazije u Vranju.

„Po odluci Vlade njegovog veličanstva kralja ima se otvoriti u Vranju ove godine, pored dva, još i III razred. Načelnik će o tome izvestiti opštinu vranjsku, a i dotične đačke roditelje iz okoline koji bi slali svoju decu u treći razred gimnazije. Opština vranjska postaraće se sa zastupnikom direktora da se na vreme spremi stan, školski nameštaj i sve što je potrebno za taj razred."

Drugim aktom ministar je o ovome obavestio zastupnika direktora.

„Ovo Vam se javlja da je preko načelnika opštini vranjskoj preporučeno da u dogovoru sa Vama nađe stan za novi razred, spremi školski nameštaj i sve drugo što je potrebno za ovaj razred. Vi ćete se sporazumeti sa opštinom i o tome ćete mi javiti, kao i to koliko će učenika stupiti u ovaj razred“.

Gimnazija u Vranju dobila je i IV razred avgusta 1883. godine. Molbe za otvaranje viših razreda podnosile su neprestano sve tri gimnazije u novooslobođenim krajevima – leskovačka, vranjska i pirotska. Jedan od glavnih razloga zbog koga ministar prosvete nije izlazio u susret ovim molbama bio je mali broj đaka. Školske 1884/1885. bilo je u Leskovcu upisanih 145, u Vranju 82, a u Pirotu
97 gimnazijalaca. Toplički okrug nije imao gimnaziju. Tek 1892. godine Vranje dobija V, a u dvema narednim godinama VI i VII razred. Tako je rasla i Gimnazija u Pirotu, dok je Gimnazija u Leskovcu ostala sve do početka XX veka sa IV razreda.

Trinaestog jula 1895. godine tražio je direktor škole otvaranje VIII razreda motivišući svoj zahtev političkim razlozima i siromaštvom roditelja, koji iz ovih krajeva ne mogu poslati decu na školovanje u gimnazijama van Vranja. Uz svoj zahtev Simić Milivoje je priložio i pismeni pristanak opštine da će naći nužni smeštaj za za VIII razred, nabaviti nameštaj i još popraviti „sve što bude trebalo u gimnazijskoj zgradi“. Odgovor ministra prosvete bio je kategoričan „da se ne može otvoriti VIII razred jer po školskim propisima nema dovoljan broj učenika za njegovo formiranje.“

Devetnaestog januara 1898. godine u Vranje dolazi ministar prosvete Andra Đorđević i obilazi časove i učionice u školu. To je učinio i u Pirotu i Leskovcu. Bila su to ispitivanja izrade i sprovođenja novog zakona o srednjim školama, koji će ove godine biti objavljen. Po njemu su ustanovljene niže, nepotpune i potpune gimnazije. Gimnazije u Pirotu i Vranju ostale su bez sedmih razreda i proglašene nepotpunim gimnazijama, dok je gimnazija u Leskovcu ukinuta. Vranje zamalo nije sada ostalo bez gimnazije. Ministar Đorđević je planirao da je ukine pošto nema doličnu zgradu, a da ostavi Gimnaziju u Leskovcu za ceo vranjski okrug pošto ova ima modernu gimnazijsku zgradu. Od ove odluke se odustalo pošto je vojska iz Niša uzela gimnazijsku zgradu u Leskovcu i u njoj stacionirala neke svoje bataljone.

Narodni poslanik i direktor Gimnazije u Vranju Janićije Popović, pokrenuo je 1890. godine pitanje otvaranja potpune tj. osmorazredne Gimnazije u Vranju. Popoviće je tražio: „Da se u Vranju otvori potpuna gimnazija što pre. Kada se uzme na um da Vranje leži prema Staroj Srbiji i Bugarskoj i da je blizu Makedonije, da je ovaj kraj Srbije do sada bio najzapušteniji i skoro zaboravljen, onda mislim da protiv ove zamisli neće niko ništa imati da reče“, dodajući još motivisanije, kao i Simić 1895. godine: „Gimnazija u Vranju je i za turske predele jer njeni učenici odlaze tamo da učiteljuju.“

Svi pokušaji činjeni kasnije da se u Vranju otvori potpuna gimnazija ostali su bez rezultata sve do 1921. godine.

Zakon o srednjim školama iz 1898. godine napali su radikali, kao akt onemogućavanja školovanja seljačke dece. Ovakvu kritiku podržalo je i Profesorsko društvo, pa je ministar prosvete, bez izuzetka, stavio na raspoloženje sve njegove članove. U Vranju su tada stavljeni na raspoloženje: Vučko Joksimović, Jovan Milenković, Matija Stanojlović, Bogoljub Premović, Danilo Katić, Jovan Nikolić, Dragutin Kostić i Aleksa Kuzmanović. Tada je ukinut i Pododbor Profesorskog društva koji je ovde bio osnovan 1897. godine povodom proslave stogodišnjice rođenja Vuka Karadžića u Vranju, i prenosa njegovih posmrtnih ostataka iz Beča u Beograd gde su sahranjeni kod Saborne crkve. Njih 8 članova ovog Pododbora, sada stavljenih na raspoloženje u većem broju su premešteni, Jovan Milenković je i dalje ostao u Vranju, a Vučko Joksimović je otišao u resor Ministarstva finansija. Ova smena predavačkog kadra u Vranju ostavila je teške posledice u nastavi, ali i crno sećanje na progon ljudi koji su se usudili da misle.

Smena i progon predavača neće se ovim završiti. Toga je bilo i ranije. Uzimajući vlast u svoje ruke Aleksandar Obrenović je 1893. godine poverio Vladu radikalima. Oni su započeli progon predavača koji nisu bili radikali. Među njima je bio i prvi direktor Gimnazije u Vranju Đorđe Ničić, koji je u Pirotu bio liberalni poslanik. A kasnije, smenivši s vlasti radikale, liberali su nastavili progon radikala, koji je kulminirao 1989-1903. godine. Koliko su bile nestabilne političke prilike u Srbiji i koliko je službenička samostalnost bila nesigurna potvrđuje vreme između 1893. i 1894. u kome se promenilo, ni manje ni više, devet ministara prosvete. Prilike u prosveti su se smirile posle 1903. godine, ali ne i toliko da se moglo razmišljati i raditi na uvođenju republikanskog državnog uređenja, a radikalnom rešenju socijalnih pitanja oduševljavati se materijalističkom filozofijom, kritikovati nacionalni romantizam i osporavati religiozni misticizam. Premeštanje predavača „po potrebi službe“ značilo je progon, a njih je bilo i posle 1903. godine.

Ratovi Srbije ometali su rad i Gimnazije u Vranju. Gimnazija u Vranju nije radila od 25. novembra 1885. do 2. marta 1886. godine. U tom vremenu su u vojsci Đorđe Ničić i još dva predavača. Pored toga čitave školske godine škola nije imala postavljenog predavača nemačkog jezika. Usled ratnih prilika školska godina je produžena do 1. jula, a naredna počela 1. avgusta. I 1912. godine Gimnazija nije radila, pa se posle rata propušteno gradivo obrađivalo neprekidnim radom, čak i u praznične dane, pored toga što se odobrilo sažimanje gradiva i posebnim zakonskim propisima znatno olakšalo prevođenje učenika iz jednog u drugi razred, ukidajući i prijemne i godišnje ispite.

Dolazak za direktora gimnazije Sima Zlatičanina značio je oživljavanje rada u njoj i sredini u kojoj se nalazila posle progona predavača 1898. godine. Zlatičanin je 31. novembra 1902. godine ponovo osnovao Pododbor Profesorskog društva u Vranju u kome je bilo učlanjeno toga dana 8 predavača. U školi se osetio polet u radu, a u varoši prosvetno-kulturna aktivnost nastavničkog kolektiva gimnazije. Imalo je u tom radnom entuzijazmu i patriotskih koncepcija. Aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine izazvala je ovde reagovanje, koje se odrazilo upisom đaka dobrovoljaca za odlazak u Bosnu da se brani narodna sloboda. Oduševljenje padom Skadra 1912. manifestovano je povorkama i manifestacijama svih škola u Vranju. Među dobrovoljcima 1912. za rat protiv Turske bilo je i gimnazijalaca iz Vranja i vranjskog okruga. Katastrofa Srbije 1915. godine bila je i katastrofa ove škole. Njeni profesori su emigrirali, pohapšeni, internirani ili pobijeni. Nisu bolje prošli ni njeni učenici. Neprijatelj je pokušao da otvori svoju gimnaziju u Vranju, ali bez rezultata.

Od značajnih datuma koji su se u ovom vremenu kosnuli Gimnazije u Vranju, i u kojima je i ona učestvovala, treba pomenuti samo njih nekoliko. Za ono vreme dolazak kralja u Vranje 1882, koji se i sam nazivao Oslobodilac, nije prošlo bez sećanja. Videli smo u izveštaju škole 1882. godine da je jedan predavač Vranjske gimnazije učestvovao pet dana u „ulepšavanju varoši za doček kralja“. Godine 1886. gimnazijalci su u vojničkom poretku sa rodoljubivim pesmama sreli prvi voz koji je pored Vranja prošao do Ristovca. Tri proslave koje je Gimnazija uglavnom kreirala bile su znamenite. To je proslava prenosa tela Vuka Karadžića u Beograd, potom 1903. otkrivanje spomenika u Vranju izginulim brcima za oslobođenje Vranja 1878. i proslava stogodišnjice smrti Dositeja Obradovića organizovana 1911. godine.

Godine 1898. sve gimnazije u Srbiji dobile su svoja imena. Gimnazija u Nišu nazvana je Gimnazija Milana I, Gimnazija u Pirotu dobila je ime Sv. Save, a Gimnazija u Vranju Stevana Nemanje. Ukaz kraljev o tome glasi:

„Na predlog našeg ministra prosvete i crkvenih poslova, a u spomen sedamstogodišnjice smrti Nemanje, velikog župana srpskog, naređujem da se Vranjska gimnazija ubuduće naziva Gimnazija Nemanjina.“

Kraljeva odluka svečano je saopštena profesorima i đacima 22. februara 1899. godine.

Ovaj dan, koji se smatrao danom smrti Stevana Nemanje, proglašen je Danom škole i kao takav proslavljan je svake godine sve do 1903, kad su ova imena gimnazija ukinuta.


(nastaviće se)

(Izvor: "Tri prve decenije Gimnazije u Vranju", autor Radoš Trebješanin, Vranjski glasnik br VI, 1970)

Priredio Dejan Dimić

Najnovije vesti

Foto SPC Danas je Blaga Marija »

Srpska pravoslavna crkva (SPC) i pravoslavni vernici u Vranju i Srbiji u utorak slave Blagu Mariju, bivšu grešnicu Marij...