Dva dugogodišnja konzularna činovnika, ujedno vanredna pregaoca na polju nacionalno-kulturnog rada među Srbima krajem XIXi početkom XX veka u tadašnjoj Turskoj bili su Vranjanac Jovan Hadži-Vasiljević i Milojko V. Veselinović. Oni su, za to doba modernim metodološkim pristupom i požrtvovanim terenskim radom, ostavili veliki broj značajnih radova iz etnologije, istorije i geografije. Obojica su bila inspirisana monahinjom Teofanijom te su i ostavili svedočanstva o njenom životu. Teofanijini biografi, predstavljajući njenu neobičnu ali i paradigmatičnu životnu priču, svedoče i o tadašnjim društvenim okolnostima, mentalitetu i običajima. Ovaj rad je nastao na osnovu objavljenih tekstova dva pomenuta autora i neobjavljenih rukopisa koji se čuvaju u Narodnoj biblioteci Srbije, u zbirci arhivalija i drugih rukopisa, u posebnoj zbirci Arhiva Jovana Hadži-Vasiljevića.
Autor Jovan Simijanović
Krajem XIX veka u srpskoj javnosti oživelo je interesovanje za poreklom, tradicijom i verom istorodi življa koji se tada nalazio u okviru turske carevine. Istovremeno, i državna politika je nastojala da im poboljša kulturne, prosvetne, crkvene, bezbednosne i ekonomske uslove. Nakon sklapanja privremene konzulske konvencije sa Turskom 1886. godine, Srbija je dobila pravo da otvara konzulate u Turskoj, a time i mogućnost da aktivnije pomaže i utiče na poboljšanje položaja svojih sunarodnika.
Kao konzuli i konzularni činovnici u mnoga mesta u Turskoj, uglavnom tamo gde je srpski narod bio brojan, dolaze već afirmisani književnici, naučnici, istaknute ličnosti: Ivan Ivanić, Branislav Nušić, Vladimir Karić, Milan Rakić, Milojko V. Veselinović, Jovan Hadži-Vasiljević i drugi. Mnogi od njih bili su članovi i osnivači raznih humanitarno-rodoljubivih organizacija poput Društva Svetog Save, Srpske braće, Kola srpskih sestara i dr. I pored službenih obaveza, oni su nastojali da, često vrlo požrtvovanim terenskim radom, samoinicijativno i ogromnim entuzijazmom istraže, pribeleže i sačuvaju tadašnje kulturno, prosvetno, političko, ekonomsko i bezbednosno stanje u kojem je živeo srpski narod.
Dvojica pomenutih autora, Milojko V. Veselinović i Jovan Hadži-Vasiljević , u svojim delima prevazilaze publicističke standarde i metodološkim pristupom zadovoljavaju nivo ozbiljnih naučnih radova. Iz njihovog bogatog opusa svakako nisu beznačajni i tekstovi objavljeni u "Vardaru". Neretko su se bavili istom temom, radovi im se često tematski prepliću i nadovezuju. Zato se, bar sa našeg stanovišta, njihova dela posmatraju paralelno.
Monahinja Teofanija, njen životni put bio je predmet pisanja oba autora. Ona nije bila učesnik u nekom značajnom istorijskom događaju. Nije bila u prilici da svojim odlukama, ili na bilo koji način kao pojedinac direktno utiče na istorijske procese, makar i na lokalnom nivou. Pa, ipak, inspirisala je Veselinovića i Hadži-Vasiljevića da, ne štedeći najlepše izraze, ostave svedočanstva o njoj. Prvo je Veselinović u svom delu „Srpske kaluđerice“, objavljenom 1909. godine, na sedam strana pisao o Teofaniji, a Hadži-Vasiljević kasnije 1933. u Vardaru na deset strana donosi njen životopis.
Teofanija je rođena u Vranju 1820. godine, krštena je imenom Teodosija. Otac Cvetan je bio kuvar kod Husejin paše, majka joj se zvala Gajtana. Imala je i mlađu sestru Anastasiju (Tašu). Kuća im se nalazila u turskoj mahali Rudini. Još u ranoj mladosti, njena lepota i držanje izazvali su pažnju Said bega, koji je javno iznosio pretnje da će je oteti i odvesti u svoj harem. Zato Dolju (Teodosijin nadimak po Hadži-Vasiljeviću, dok Veselinović upotrebljava Dona) krišom odvode u Štip (po Veselinoviću oko 1840. godine), a potom je živela u Velesu, u porodici jednog Grka lekara i sa njima provela nekoliko godina živeći neko vreme i u Prilepu, Seru i Solunu. U tom periodu svog života Teofanija je naučila dobro turski, a prilično je dobro naučila i grčki jezik.
U trideset prvoj godini života, nakon jedanaest godina, Teodosija se vratila u rodno Vranje, nadajući se da je vreme učinilo svoje, da je opasnost od Said begovih pretnji prošla. Međutim, godine ne samo što nisu omekšale Said bega nego su i podojile njegovu sujetu. Teodosija je ponovo bila izložena pretnjama. Znajući da udaja za bilo kog hrišćanina po njenoj volji ne bi otklonila opasnost, Dolja je odlučila da se zakaluđeri. Veselinović navodi da ju je zakaluđerio vranjski episkop Pajsije u Sobinskoj Crkvi blizu Vranja 1851. godine. Hadži-Vasiljević negira tvrdnju prethodnog biografa, navodeći da se Teodosija zamonašila u Manastiru Prohor Pčinjski, dajući i precizan datum – 19. oktobar 1852. godine. Njeni biografi ne govore o kompleksnijim motivima, mada sudeći po karakteru njene ličnosti, samo oslobađanje od obesnog Said bega nije bio jedini razlog. Teodosija je na izvorištu duhovnosti, sa novim imenom Teofanija (Fanija), pronašla svoj životni smisao pomažući bolesne i nemoćne; ubrzo je postala naširoko poznata po veštini lečenja i vidanja.
Upravo u vreme kada je boravila u sv. Prohoru Pčinjskom, manastir je doživljavao preporod. Tadašnji iguman manastira bio je pop Anta iz sela Starca u okolini Vranja, a epitrop ugledni Hadži Mihajlo Pogačarević. Ponajviše njihovom zaslugom povećao se broj monaha, a imanje je prošireno. Teofanijinom zaslugom obnovljena je i proširena manastirska trpezarija, promenjen je zastareli, neefikasan tretman prema „umobolnima“ koji su nalazili utočište u manastiru. Pre njenog dolaska, bila je ukorenjena praksa po kojoj se kao vid terapije štićenici čak i nemilosrdno tuku. Na Teofanijino zalaganje sa tom praksom se prestalo, a uvedene su humanije metode i topliji pristup, koji je dao bolje rezultate. Uspešno se bavila lečenjem glavobolje, okobolje i vidanjem rana. Ubrzo je njen talenat u manastir počeo dovoditi mnogobrojne sa nekom boljkom i nadom u izlečenje. Ljubav prema lečenju se kod Teofanije verovatno i razvila u vreme dok je živela sa lekarskom porodicom, kada je i prikupila korisno znanje. Zbog svojih veština bila je vrlo poznata i u kumanovskom kraju, gde je kasnije živela i provela najveći deo svog života. Štaviše, zbog svojih veština dolazila je u kontakt i sa ozloglašenim haramijama (odmetnicima) Hasanom Potkom i Šestoprstim, Selmanom Rogačicom, Deli-Agušom i drugima, u tim prilikama. Uticala je na njih, sugerisala im je da u svojim aktivnostima poštede sirotinju. Teofanija je uživala poštovanje i od strane turskih vlasti, posebno je bila cenjena zbog izuzetno dobrog znanja turskog jezika što je imponovalo turcima koji su dolazili u kontakt sa njom. Po Veselinoviću, zbog mnogobrojnih poznanstava sa Albancima i Turcima, izazivala je čak i nepoverenje kod hrišćanskog stanovništva. Firmilijan, potonji mitropolit skopski, u jednom pismu upućenom Hadži-Vasiljeviću iz 14. oktobra 1899. god. raspitujući se o Teofanijinom slučaju upotrebljava nadimak Fanija.
Ovako je Veselinović opisao Fanijin odnos sa odmetnicima: „Čuvene turske haramije onoga vremena: Asan–Potka, Šestoprst, Deli-Aguš i drugi, kako se priča, bili su pod njenim utecajem; i o tome se znalo u svim okolnim gradovima, te su je mnoge čorbadžije prvenci – prvi ljudi u varoši poštovali a u nekoliko i zazirali od nje. Ipak, nakon smrti epitropa Hadži Mihajla, Teofanija je odlučila da pređe iz Prohora Pčinjskog u Berovski manastir. Veselinović je kao razlog njenog prelaska navodio Said begove pretnje da će je oteti iz manastira, kao i težnje Teofanijine majke da se raskaluđeri, dok je po Hadži-Vasiljeviću jedini razlog njenog odlaska bilo neslaganje sa novom upravom manastira. Međutim, njih dvojica se ne slažu ni oko vremena kada je Teofanija došla u Berovski manastir, ni kada ga je napustila. Veselinović navodi da je u Berovu boravila oko pet godina, od 1853. do 1858, dok Hadži-Vasiljević kao vreme Fanijinog dolaska u Berovski manastir navodi1858. godinu i tvrdi da je u njemu provela tri godine.
U Berovskom manastiru Fanija je veoma brzo postala pomoćnica igumanije, bila je omiljena i poštovana među monahinjama, a po svojim vrlinama poznata u štipskom kraju. Uprkos svemu, Fanija je ipak na kraju odlučila da ode iz Berova. (Po Vasiljeviću 1858, a po Hadži-Vasiljeviću 1862. god.) Glavni razlog je bio taj, slažu se obojica, što se među sestrinstvom pojavila podela na pristalice patrijaršije i pristalice egzarhije, a po rečima Fanijinih biografa, kod nje je preovladala i nostalgija za rodnim krajem. Imala je nameru da ode u Pećku patrijaršiju ili Visoke Dečane, međutim, sticajem okolnosti, neplanirano se našla u Kumanovu. Prihvatila je poziv Dimitrija ikonoma, da živi na njegovom imanju i da se brine o domaćinstvu i porodici.
Sve do 1884. godine, monahinja je boravila u Kumanovu, gde je postala veoma poštovana, kako zbog svoje plemenitosti tako i veštine. Dolazili su joj i Albanci i Turci, pomagala je svakom, svuda i koliko je mogla, svoje usluge nije naplaćivala, ali je poklone od izlečenih primala. Recept za spravljanje melema za rane javno je govorila, dok je recept za spravljanje leka za okobolju ljubomorno čuvala. Niko nije uspeo da odgonetne koja je to biljka koju je monahinja brala oko Đurđevdana od koje je spravljala lek za oči. Zbog svega toga, po rečima Hadži-Vasiljevića, Teofanija je navukla surevnjivost Kumanovskog lekara Đorđa Dimitrijadesa.
MIR I LJUBAV BLIŽNJEGA
Hadži-Vasiljević, pak drugačijim tonom, više hagiografski govori o prirodi Teofanijinih poznanstava s Albancima i Turcima: „Pomenuti Teofanijin biograf (Milojko V. Veselinović) pogrešno je bio obavešten da su hrišćani prezali od njenog poznanstva sa Arnautima i Turcima; da je ona to poznanstvo mogla i na zlo upotrebiti. Međutim, ona se nije ni poznavala sa rđavim ljudima ni od Arnauta i Turaka. Kad je gde, i na takve, neželjeno naišla, i prema njima je bila kaćiperna i odlučna, kao što je bila i u mlađim svojim godinama. Ona je svuda, pa i među Arnautima i Turcima propovedala samo mir i ljubav bližnjega. Mnogi su je i od njih respektovali i kao žensku stranu i kao crkveno-versko lice. Njena jaka sposobnost ubeđivanja o dobrom i primećivala se kod mnogih nemirnih Arnauta i Turaka; i od njih su neki, posredno, i bili pod njenom sugestijom, ali samo za dobro i plemenito.“
Početkom 1876. godine egzarhijski agenti, kako ih naziva Veselinović, pokušali su da obiju crkvu u Kumanovu i odnesu razne crkvene dragocenosti. Iako je spavala sama u ikonimovoj kući, pošto je on otišao u Prizren, Teofanija je bila prisebna, pripucala je u vis iz puške i time alarmirala policiju i uplašila provalnike, te su oni pobegli bez plena. U Kumanovu se sedamdesetih godina XIX veka okolnosti i mentalitet nisu mnogo razlikovali od onih u Vranju pedeset godina ranije. Mnoge lepe devojke su i tada bile izložene opasnosti da na silu budu otete. Naime, još jedna anegdota koju je opisao Hadži-Vasiljević vrlo je slična Teofanijinoj iz njene mladosti. Jelisaveta – Feta, inače unuka starog kumanovskog sveštenika Jovana, zapala je za oko ondašnjem kumanovskom kajmakamuturskom sreskom načelniku. Kao Teofanija nekada i Feta je bila prinuđena da se krije, kako eventualno ne bi bila i na silu oteta. Neko vreme, 1876. godine, oko četiri meseca, skrivala se u kući prote Dimitrija, gde je tada živela i Teofanija. Ova joj je mnogo pomogla i kasnije kada je Feta krišom išla za Skoplje da se uda. Nakon oslobođenja Vranja, Feta je zajedno sa svojim mužem živela u Vranju.
Teofaniju u životnom veku nisu zaobilazile ni opasnosti i poniženja. U toku rata 1878. godine, nakon pada Vranja, neki delovi jedinice dobrovoljca Jasad paše dospeli su u Kumanovo, počeli su da pljačkaju i na grub način iskaljuju gnev prema nedužnima. Tada je monahinja bila i pretučena u svojoj kući. Jovan Hadži-Vasiljević navodi jedan Teofanijin recept za spravljanje melema za lečenje rana: „Čista žuta voska, parče čista sapuna, dosta puhara sa živa ugljena i čista zejtina... Sve je to dugo mesila nožem, pa stavljala na ranu, pošto bi je najpre dobro oprala mlakom vodom: Između mnogih slučajeva, ne može se zaboraviti jedan nem svetogorski iskušenik. Na njegovom listu je bila toliko duboka i široka rana, da mnogi nisu mogli ni gledati u nju. Za dve nedelje je Teofanija izlečila i tu ranu.“
Od godine 1884. Teofanija ponovo živi u sv. Prohoru Pčinjskom. Pred kraj života 1899. godine doživela je ponovo poniženja i traume. Tada biva optužena za vrlo ozbiljno delo, pokušaj trovanja manastirskog epitropa Nedeljka. Arhimandrit Firmilijan je, ne znajući ništa o njoj, naredio da se Teofanija protera i preda sudu u Preševu. Tek kada je Hadži-Vasiljević, koji je tada bio službenik u skopskom Generalnom konzulatu, urgirao kod Firmilijana i jamčio svojim autoritetom za Teofanijinu nevinost, ona biva vraćena i oslobođena svih optužbi. Nedugo potom, 1901. godine, umrla je u svojoj ćeliji u manastiru Prohor Pčinjski.
Teofanija je bila jedna od tzv. „malih ljudi“, čija se sudbina pojedinačno ulivala u reku krupnih istorijskih tokova. Nije prisustvovala nekom važnom istorijskom događaju, nije bila velika istorijska ličnost, pa ipak bila je poznata u svim krajevima gde je boravila. Postala je mit još za života, a ipak je doživela da bude oklevetana i ponižena pred kraj života. U periodu svakako bogatom istorijskim dešavanjima i na prostoru prepunom značajnih ličnosti, Veselinović i Hadži-Vasiljević svoju pažnju posvećuju baš Teofaniji. Svakako da svedočanstva ovakve vrste mogu biti neizostavan činilac prilikom rekonstrukcije tog doba; važan ilustrator svakodnevice i duha vremena prilikom stvaranja širih istorijskih sinteza. A sačuvana svedočanstva o sudbini monahinje Teofanije predstavljaju paradigmu života jedne žene, monahinje, Srpkinje u tadašnjoj Turskoj u XIX veku.
Izvor: Baština, Priština - Leposavić, sv. 27 (2009)
O HADŽI-VASILJEVIĆU
Jovan Hadži-Vasiljević (1866–1948) je bio rodom iz Vranja, diplomirao je na istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu, a potom je u Beču 1898. postao doktor filozofije. Kao činovnik Ministarstva inostranih poslova službovao je od 1898. do 1904. u Bitolju, Skoplju i Beogradu. Dok je bio u službi imao je prilike da se na terenu vrlo dobro upozna sa tadašnjim uslovima u kojima je živeo srpski narod u Bitoljskom i Kosovskom vilajetu. Bio je i višegodišnji sekretar Društva Svetog Save (1904–1940). Uređivao je njihovo glasilo Bratstvo, u kome je i objavio mnogobrojne tekstove. Bio je saradnik Srpske Kraljevske Akademije, a objavljivao je i zapažene radove u Godišnjici Nikole Čupića, biografiju i bibliografiju Jovana Hadži-Vasiljevića.
O AUTORU
Autor ovog članka dr Jovan Simijanović rođen je u Kraljevu 1981. godine, gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje, potom je 2000. godine upisao Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini na kojem je 2006. godine diplomirao. Diplomski rad Vizantija i Južni Sloveni u VI i VII veku odbranio je 12. maja 2006. na Katedri za istoriju kod mentora prof. dr Radivoja Radića ocenom deset. Od 2006. godine zaposlen je u Institutu za srpsku kulturu Priština – Leposavić i angažovan na na projektu: Duhovne pojave i stvaralaštvo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji od 15 do 20. veka. Pred odbranom je doktorskog rada na odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod mentora prof. dr Mire Radojević. Trenutno je angažovan na aktuelnom projektu Instituta za srpsku kulturu: Materijalna i duhovna kultura Kosova i Metohije. Rukovodilac projekta je prof. dr Dragana Janjić. Do sada je u okviru projekta objavio preko dvadeset naučnoistraživačkih radova.
