Spasovdanske pesme: Sveti Spasa konja sedla, u tamninu bez borinu FELJTON (13)

Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.

Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović

Spasovdan je od davnina značajan prolećni praznik stočara i zemljoradnika. U njegovim obrednim igrama mogu se uočiti ostaci paganskih javnih kultova. Prema Zečeviću, Spasovdan „ima izvesnih tragova Perunova kulta koji su se nekim slučajem vezali za taj praznik“.

Znatan broj toponima i mikrotoponima (poglavito oronima) u vezi je s ovim praznikom: Spas, Spasovica, Spasenica, Spasovac i dr. U Rusiji je više naselja s imenom Спасское. Na tim mestima su, dakako, obavljani paganski obredi o Spasovdanu ili su pak bili posvećeni svetom Spasu.

Spasovdanski običaji su se gubili u mnogim krajevima još u prvim decenijama XIX stoleća. „Do prije neko dvadeset godina bio je u Budvi običaj da svake godine na Spasovdan rano ujutro iziđe mnoštvo ženskinja i muškinja na brdo koje se zove Spas. Svi koji su tamo izlazili bili su obučeni u stajaće haljine, a osim toga momci i djevojke s vijencima na glavi od različitog cvijeća“, pisao je Vuk Karadžić. Ovaj naš najveći folklorist je objavio i tri pesme koje je 1840. godine dobio od Vuka Vrčevića, a koje je pevala mladež u Budvi. To su ujedno najlepši primerci spasovdanske lirike. Drugu i treću pesmu Vladan Nedić uneo je u Antologiju jugoslovenske narodne lirike. Strogi antologičar je s malo reči rekao tako mnogo o pesmi Pala magla u primorje (Vuk I, br. 272): „Ona dočarava, s retkom snagom, devojačko priželjkivanje u magli, njeno treperenje između jave i sna“. Prva, međutim, sadrži najviše starih crta (Vuk I, br. 270). Plahi zmaj grabi devojčicu – drevni je motiv. Pominju se, zatim, Spasovdan i spasovdanski venci.

U Timočkoj Krajini, Lužnici, Leskovačkoj Moravi, Vranjskom Pomoravlju, Vranjskoj Pčinji i drugde slavio se Spasovdan i u XX veku i pevane su obredne pesme.

U naseljima u slivu Kleničke reke (u Baraljevcu i Brnjaru) neposredno posle Drugog svetskog rata tri do pet devojaka, nakićene cvećem i raznim biljem, ophodile su seoske mahale i pevale o svetom Spasu.

U Barbacu (Vranjska Pčinja) devojke i momci su pre izlaska sunca brali u polju i šumi mirišljavu travu rusen i to pevajući. Ubrani rusen devojke su stavljale u kovčege u kojima su čuvale devojačke darove. Zanimljivo je da su u ovom selu održavane i konjske trke i da su svi konji tom prilikom o vratu imali venčiće od raznovrsnog bilja.

Uoči Spasovdana ili na sam praznik ujutro žene na vranjsku pijacu i dalje donose spasovo cveće, koje ljudi kupuju, pletu venčiće i stavljaju ih iznad ulaznih vrata svojih domova.

Među spasovdanskim običajima u južnom delu Srbije tri se izdvajaju po svojoj drevnosti.

Više godina posle Drugog svetskog rata u Solačkoj Seni (Inogošte) na Spasovdan je jedna kuća mesila seoski kolač od brašna koje su davala sva domaćinstva, a što je relikt iz stare zadružne zajednice.

U selu Bresnica (Vranjsko Pomoravlje), kod mesta Presvete, postavljala se takođe dugačka sofra, oko koje je igralo kolo, a kolovođa je bila trudna žena. Zašto upravo ona? „Da se rodi beriket, da su teški snoplja“. Pesma koja je u kolu pevana bliska je dodolskim:

Sveti Spasa konja vodi,
konja vodi boga moli:
„Daj mi Bože, sitnu rosu,
da zarosi po svo polje,
po svo polje i po naše!“

U Novom Glogu (Vranjska Pčinja) za vreme ovog praznika, čak i u poratnom periodu, seljani su se skupljali na Selištu i postavljali dugačku sofru. Jedan dečak je na glavi nosio zajednički kolač, koji su devojke rukama pridržavale. Tako su se kretali oko sofre i pevali uzvikujući:

Sveti Spasa konja vodi.
U sredu je rano potkovaja, u četvrtak rano ujašeja.
Svo je polje rano prošetaja,
sve je cveće rano izvideja.
Koje cveće najubavo c'vti?
Perunika najubavo c'vti.
Jesenjina sve je izlebila,
proletnjina sve je isklasala.

Nije u ovoj pesmi iz arhaične Pčinje slučajno što najlepše cveta paganska perunika.

U selu Gornovcu, u Vranjskoj Pčinji, još se svetkuje Spasovdan. Čovek koji je određene godine „kum“ obiđe sve kuće u selu i od svakog domaćinstva uzme malo brašna i soli. Njegova žena od toga mesi seoski kolač. Na zajedničkom ručku, na sofri, svako od toga kolača dobije po jedno parče. Ali pre nego što se kolač seče, domaćinova kćer (devojka) ili njegova rođaka (devojka) nosi ga na glavi, a na njemu je čaša vina. Igra se kolo na čijem je čelu devojka sa kolačem. Ona prva otpeva svaki stih „spasovske pesme“, a potom nastavljaju devojke i mlađe žene u kolu. Posle svakog stiha javlja se pripev „Gospode pomiluj, gospode pomiluj!“, a to je u pesmi gotovo jedino što je hrišćansko. Evo te pesme:

Sveti Spasa, konja sprema,
konja sprema, kolan nema;
kolan sprema, uzdu nema.
Pa si pođe sveti Spasa
da si svoje polje zađe.
Pa si sretna staru majku,
pa gu praša sveti Spasa:
„Gde si bila, stara majko?“
„More sinko, sveti Spaso,
ja sam polje prošetala,
naše polje mlogo dobro:
jesenjina klas je isfrljila,
prolećnina u vreteno.
Od dva grozda vedro vino,
od dva klasa šinik žito!“

Spasovdanske pesme su vrlo slične đurđevdanskim.

Biljarice su na đurđevdanski i spasovdanski uranak išle u polje i goru i tada pevale travarske pesme („Sveti Đorđe, kako ti je polje?“ ili „Sveti Spaso, kako ti je polje?“, npr).

U rukopisnoj zbirci Dragutina Đorđevića Narodne pesme leskovačke oblasti, koja se nalazi u SANU, pod br. 156 je skraćena i sažeta varijanta:

„Sveti Spaso, kakvo ti je polje?“
„Moje polje od svem ponajbolje:
sve 'šenice u klas uklasile,
sve livade u cvet ucvetale,
svi r'žovi u zemlju polegli,
sve ječmovi konju do kolena!“

Ova spasovdanska travarska pesma u svemu je bliska npr. đurđevdanskoj iz zbirke Miodraga Vasiljevića, a koja se razlegla „kad se bere cveće po šumi na Đurđevdan“

U starom Vranju bio je omiljen đurđevdanski običaj martifal, kojom prilikom su izgovarane pesme u prozi mantafe. U Arhivu SANU čuva se pod br. 168 etnografska zbirka iz 1907. godine. Govoreći o martifalu zapisivač je napomenuo: „Ovaj običaj vrši se i o Spasovu dne“.

I u pesmama spasovdanskog uranka javlja se ljubavni motiv, kao npr. u ovoj:

Spasovo cveće c'vteše
u gustu goru zelenu,
do bistru vodu studenu.
Ovčar si cveće bereše,
u vodu cveće frljaše.
Oj vodo, vodo, vodice,
odnesi cveće u selo,
da mi se Paska zakiti,
da pesmu Paska zapoje,
da kolo Paska povede!“

U mnogim predelima i mestima bile su organizovane crkvene spasovske procesije – povorke ljudi sa sveštenikom na čelu obilazile su seoski atar.

Crkva je nastojala da hristijanizira pagansku sadržinu spasovdanskih pesama i da ih tako prilagodi svome obredu. Etnomuzikolog Vladimir Đorđević zapisao je u Tibuždu kod Vranja neskladnu krstonošku pesmu u kojoj su drugi i treći stih iz dodolskih, a poslednje dva iz spasovdanskih pesama.

Krsti nosim, boga molim:
od dva klasa šinik žito,
od dva grozda vedro vino.
Sveti Spasa konja sedla,
u tamninu, bez borinu.

Drugi etnomuzikolog Kosta Manojlović uneo je u svoju zbirku i krstonošku pesmu, u kojoj su prvi stihovi iz spasovdanske lirike, a priprev hrišćanski:

Sveti Spasa konja kove
da obiđe ravno polje.
Gospode, pomiluj,
gospode, pomiluj!

Folklorist Ljubiša Rajković objavio je potpuniju spasovdansku pesmu iz Timočke Krajine. Od trinaest stihova samo je jedan krstonoški (hrišćanski). Skupljač je napomenuo: „Pevala se za vreme nošenja litija“.

Spasovdanski običaji održavani su ovde-onde sve do naših dana, a ponegde se još u potpunosti nisu izgubili.

U literaturi, pa i u udžbeničkoj, konstatuje se da su zabeležene „svega tri spasovdanske pesme“. Ako se uzmu u obzir i najnoviji zapisi iz južnog dela Srbije i iz Timočke krajine, njih je znatno više.

Spasovdanskim pesmama srodne su đurđevdanske, koje su sačuvane u neuporedivo većem broju. Travarske pesme mogle su se, s manjim izmenama, pevati i na Biljani petak, i na Đurđevan, i na Spasovdan.

U krstonoškim, pak, pored stihova iz dodolskih nahodi se i izvestan broj stihova iz spasovdanskih pesama.


(Nastaviće se)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

(priredio Dejan Dimić)

PROFIL

Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.

Izvor: Wikipedia

Najnovije vesti