Profesorka književnosti, Vranjanka Branka Marković, autorka je knjige Hronika jedne nostalgije, koja govori o ljudima i događajima Vranja kakvog smo pomalo zaboravili. Brankinom predusretljivošću, i uz njenu saglasnost, Vranje news povremeno objavljuje priče iz ove knjige. Jedna o njih, o čuvenom vranjskom fotografu Svetislavu Kostiću poznatijem po nadimku Satelit, je pred vama.
Piše: Branka Marković
Vranje - 'Aj, 'aj....će dadete pare k'd imate! Namestite se ubavo, tuj, do drvo, ponatam...takoj! More, s's tej li đačke torbe da ve slikam? Frljite gi! Osmeeeeh!"- viče pod vedrim vranjskim nebom ili gustim prolećnim krošnjama a sa kicoškim šeširom na glavi, naš tadašnji dobar znanac i dobrotvor srednjoškolskih fotografija Svetislav Kostić - Satelit, pali cigaru i smeška se pod uredno podšišanim brčićima, u sakou iz čijeg je džepa uvek virio po koji cvet, u evropejskom stilu.
Jer, kažu da nije bilo mesta u Evropi gde Satelit nije bio. I po dva meseca bi odsedao u Sofiji, vodio i porodicu (koja je za njega bila svetinja) sa sobom, bio Evropljanin širokih shvatanja i kad su mnogi prvi put slušali o čudesima evropskim. Među prvima u Vranju imao je profesionalni fotoaparat i prvi Tomos - bicikl, prestižne marke za to vreme.
Pa se prisećam...
Dok koračamo kroz čaršiju, mi, skromni srednjoškolci u uvoznim farmerkama kupljenih u Gornjoj Čaršiji gde smo satima „isprobavali“ modele tih popularnih teksas pantalona uskih ili zvonastih nogavica, dok jedva čekamo veče i korzo, diskoteku u Domu kulture ili Ćošku, blagi vetrić sa Borinog brda i Pljačkovice lagano nas opija. Bezbrižno udišemo zelenilo parka, vozimo rolšue a neko svira i na gitari, stvarajući istoriju jednog divnog vremena klik-klaka i obruča za mršavljenje, gramofonskih ploča i TDK kasetica, dok svi zajedno činimo generaciju divnog prijateljstva i jednostavnih želja i ciljeva. I dana još uvek crno-belih i sa Polaroid – fotografijama na kojima je blistala naša mladost. Razdragano se šalimo, uz smeh i grimase - čekajući na čaroban zvuk školskog zvona. Pa da pojurimo kud koji, najpre na šampitu u "Koštani", na kamiončiki, klupe u parku, flipere i stoni fudbal, u bioskop...
Vidim ga i sad: mog komšiju, čika Satelita, kako stoji u sokaku, avliji prostranoj gde sam odrasla, naslonjenog nonšalantno na kameni stub kapije u Zagrebačkoj. A tog letnjeg dana, pojurilo me bilo kuče iz Rakine automehaničarske radnje u mojoj Tekija maali, u ulici Koste Abraševića. Trčim, onako mala, zajapurena i uplašena sa dve crne pletenice koje poskakuju od brzine atomskog mrava! Bilo mi je oko četiri godine i moja najveća noćna mora beše upravo ogromno crno kuče iz komšiluka. Obično su ga druga deca "s's raklice" gađala, "od podaleko", dok su dečaci igrali pajčiki. Ko mi je bio kriv što sam posle toga, nekako ja prva imala običaj da naletim na baš to kuče! Pa - teško trčanje bi mi sledilo! Tog dana, sećam se, zamalka noge teše da iskršim od beganje, al' me ufati čika Satelit, pa me podigna ispred onoj ulavo kuče bez ak'l! „Kakvo je toj kuče k'd neje moglo da laje salte na onija što ga satanosujev i č'čkav se s's njega. Što ‘oće od malečko dete?", i sad čujem komšijine reči.
"Mrš, od komšiče! Će ga utepam Raku što te odvrzaja! I nema da te slikam, nema da te zapamti ovaj maala, k'd si takvo kučište, besno, ualeno...mrš!", viče uzjogunjeno Satelit, pa levom rukom otresa prašinu sa desne nogavice ispod koje blješti lepo izglancana cipela, kao u Al Kaponea.
Rakino kuče ga tužno gleda, pa mu prosto žao, kao da razume to silno grđenje! I samo što ne progovori i izvini se! Pa da ga zamoli da ga ipak slika! I on je Tekijin stanovnik... Sećate li se, dragi moji Vranjanci, tih vremena, godišnjih doba, onog zlatnog lišća, mirisa lipa kod Duvanske i čudesne atmosfere spokoja u nekadašnjem parku gde su u Borinom mermernom krilu sedeli mnogi a Satelit ih unosio u nezaborav!
Odrasli smo, krenuli u škole, na fakultete, ali smo se uvek družili i vraćali na omiljena čaršijska mesta, na kaldrmu gde smo koračali bezbrižni, išli na slave, krštenja, rođendane i bankete.
A ovaj čovek nas je mirno posmatrao, poput lisca koji je prošao kroz puno toga. Sigurno smo mu izgledali tako naivni u svojoj mladosti ali i divni baš zbog nje. Zato nas je uvek rado i nerado slikao, nekad dobre volje nekad i ne. Ovaj vredan čovek išao je često od škole do škole i beležio naše obesne, tužne ili radosne trenutke, školske dane i zelenila sedamdesetih i osamdesetih godina, godišnja doba u vranjskom parku, skromne svečanosti, Titove sletove, priredbe. I sve to - ako ga sretnemo, vidimo u datom trenutku, bez posebnog dogovora. Ma kakvi mejlovi i telefoni! Kasnije bi jedva od nas "iskukao" novac za fotografije, bežali bi kad ga vidimo jer .... potrošili bi i zadnji dinar za užinu ili za baklavu u "Koštani"i kad bi ga sreli, kad bi nas "uhvatio"na ulici ili u školskom dvorištu - pokazivali bismo mu prazne džepove zbog kojih je nekad bio ljut a nekad i ne! Ipisivao je čika Satelit fotografijama mnoga detinjstva i dogodovštine u školskim dvorištima, pretvarajući u crno-bele košnice generacije koje su, sasvim lepo i bez mobilnih ludorija - bile zadovoljne onim što imaju.
Bar su se gledali u oči i razgovarali međusobno bez tastatura, otuđenosti i praznog pogleda, psovki, nasilja, vređanja. A da nije bilo Satelitovog brižnog fotoaparata - Vranje bi bilo siromašnije za mnogo, mnogo fotografija manje, nekako okrnjeno uspomenama i lepotom jedne drugačije mladosti, opuštenije i vedrije. Bez brzog klika na fotoaparat mobilnog telefona, često bez boje, podešavanja, korekcija, moderne tehnologije, g-din Kostić je ispisivao vreme kroz objektiv starog fotoaparata a u izradi fotografija pomagale su mu i ćerke i sin, a on ih je obasipao neizmernom ljubavlju, pažnjom, učio ih dostojanstvu: da budu jaki i veruju u snagu porodice.
"Tata nije imao stida, kretao se, šetao sa aparatom oko vrata, često i na biciklu, jer... voleo je on ljude! Želeo je da zabeleži i ovekoveči trenutak, izraz lica, da ostavi zapise koji su večni. Kada bi izrađivali slike, govorio nam je da dobro podesimo oštrinu, da bi se oči tih ljudi verno videle, jasno. Oči su ogledalo duše, govorio je.
Kažu i da im je kuća uvek bila prepuna ljudi, prijatelja sa svih strana. Da je mnogo voleo svoju suprugu Oliveru, za koju je često govorio da je njegova Žaklina Kenedi ili Vila Ravijojla! A kad je bio u vojsci, koja je nekada trajala četiri godine, namerno je dobro posekao jedan prst na ruci - samo da bi mogao da dođe kući i vidi svoju, tek rođenu ćerku!
Rođen 1929. god. i sin bogatog trgovca iz Crnog Luga, Sretka Kostića, boem, uvek lep, nasmejan, veliki čovek često i neshvaćen zbog svojih nesvakidašnjih razmišljanja, inteligentan, on je rano postao otac, sa dvadeset godina.
Radio je i na železnici u Skoplju, maloletan. Ali je sve to ostavio i posvetio se svojoj porodici, uspevši da prevaziđe i najteže trenutke, piće i gorčinu, kad mu se, kasnije, razbolela jedna od ćerki.
Ispao je veliki otac dozvolivši joj, s blagoslovom - nezamislivo u to vreme, da mu ćerka, koja je bila vezana za invalidska kolica – rodi unuče, pa i vanbračno (oni koji ga poznaju, znaju o čemu govorim). Kad mu se rodio sin, bio je presrećan, opet smo gledali u dobroćudnog čoveka koji je često dolazio u našu avliju i s mojim stricem i ocem ćeretao do kasno. Kažu da je bio protiv komunizma, i to baš, baš. Imao je on puno problema oko toga, oduzeto mu je i mnogo imovine! Uostalom, mnogi su tada doživeli slične nepravde.
Ipak, ono Vranje, oni đaci - imali su sreću što je tu bio neko ko je mislio na njih, nebitno zbog kojih razloga. Među takvim ljudima bio je i čovek sa fotografskim aparatom u rukama, uvek!
Znam da se sećate tih vremena pod loznicama, kraj saksija sa raskošnim cvećem, pored kapija i kapidžika, basamaka i starih bunara i česmi kada se i slavilo drugačije, kako je i red, skromno, sa najbližima, uz nekoliko kvalitetnih vrsta kolača prepunih oraha i lešnika. Dočekivani smo u u kuću slatkom od šljiva, dunja ili smokvi, po pola sata ostajali na slavi, pa išli dalje. Na uštirkanom belom stolnjaku sa divnom čipkom, svečano su u nas gledali slavski kolač, žito, vino. Pita, lučen pasulj i riba - sasvim dovoljno da se obeleži krsna slava! Pošteđeni buke, terevenki, duvanskog dima, psovki. Znao se red, sa zida nas je strogo posmatrao kućni svetitelj. I sve se to beležilo fotoaparatom, često baš Satelitovim!
Svugde ga je bilo! Nailazio bi odnekud, baš kad smo pomislili na njega, da trenutku, danu i godišnjem dobu da smisao, crno-beli ili u boji, kako kad! I bili smo zadovoljni, skromni, mada... mnogo je trenutaka koje Svetislav nije stigao da sakupi, sažme u svoj objektiv i prostre ih na svetlo dana. Verovatno se danas, baš zato, toliko puno fotografišemo! Kao da želimo da nadoknadimo propuštene sekunde, nedelje, mesece, godine. Kad nije bilo više takvih "satelita" koji su šetali gradom i školskim dvorištima i činili da skamenimo emocije u slikovit prizor zabeležen foto-snimkom.
Ti nekadašnji trenuci, uramljeni ili bez rama - u svojoj hartiji pod razvijačem... nose toliku toplinu, toliku radost, neizmerno spokojstvo, iskrena druženja i svetost porodice. Pred očima su mi moja stara ulica, ljudi iz tog kraja, kafane, komšijska "Tri lista duvana" na Duška Zajka, Ramizova vulkanizerska radnja na ćošku gde sam se igrala kao dete, kuća na Mlinarci preko puta moje, vila "Slavka", Rakino kafanče i automehaničarska radnja, frizernica moje tetka Dušanke, i atmosfera jednog Vranja za koju ne postoji cena! Jer je bogatstvo.
Naš trenutak pribežišta, zagrljaj, doba za koje je stari Čuklja iz moje Zagrebačke govorio:
"E, mori , komšike! Povampirujev se ljudi, će vidiš, za nekol'ko godine - će ripav po svadbe kako ludaci! Će se ckapev od spijenje, azdisl'k i katil'k. Će mrejev, će pocrcav od pijenje i lopovl'k, nakradoše se, a pošteni ne će arno proodiv! Ne će ima domaćini, oganj ne će znajev da nakladiv, suknjičiki sve pokratki po sokaci, vidiš li! Ovej devojke ne umev 'leb da omesiv, ne znajev sukaljka što je, tarana! Drugo vreme se primica, stupke će ni ljubiv, mrzešljivi će se rađav i sve mal'ka će gi bude! Će glumiv da verujev u Boga, a rupe će ni kopav poza grbine! I s'd počeli od slave svadbe da praviv, tej rabote nesu arne, omladina ne će je arna ako roditelji nesu arni!"
Zato, sećajmo se lepih dana, naših najbližih, čuvajmo tradiciju, podsetimo se koliko je lepo biti skroman i boriti se za sreću sitnicama i dobrotom u srcu. Svi imamo neko drvo, klupu, prozor, neke stepenice ili kapiju - pored kojih nas je "uslikao" ili nas je bar nekad spazio, g-din Kostić, onako lepo odeven, sa tregerima kad nije imao kaiš, sa boemskim pogledom i mislima kod svoje Olivere koju je često zvao svojim srcem, sa svojom decom, unukama. Njima danas zahvaljujem od srca na informacijama, oduševljena sam njihovom ljubavlju prema ocu, dedi.
Družile smo se u detinjstvu koje je bilo čarobno, povezano fotoaparatom našeg jedinstvenog slikara emocije i platna koje je sada oslikano šarenilom boja. Ipak, i onakvog, crno-belog - sećaćemo ga se s nostalgijom u duši, ponosni što smo deo njega.
Zajedno sa našim Vranjem.
