Reč selektora Borinih pozorišnih dana: Od Sofke do Nejre

"Posle velike i značajne godišnjice, posle pandemije koja je pokorila svet bez trunke baruta, i još uvek u sred žestoke i neizvesne borbe s protejskom prirodom virusa Kovid-19, Borini pozorišni dani ulaze u petu deceniju obogaćeni novim iskustvima i zdravim ambicijama.

Te ambicije su realne i ostvarive, a temelje se na onim postulatima koje sam apostrofirao prošle godine kada sam se prihvatio odgovorne dužnosti selektora, a koja se ne sastoji samo u tome da odaberete predviđeni broj predstava i time smatrate posao završenim.

Naime, relevantan pozorišni festival nije tek revija nasumično odabranih predstava, nego je uloga pozorišnog festivala da proširuje vidike i obrazuje publiku, da je upoznaje sa savremenim pozorišnim praksama, da prikazuje predstave koje se hrabro hvataju u koštac s problemima i dilemama savremenog čoveka, pritisnutog i obezglavljenog mukama i iskušenjima nevesele svakodnevice.

Uprkos neveselim okolnostima, pandemiji koja je otvarala i zatvarala pozorišta, uprkos smanjenoj produkciji, predstave nisu izabrane nasumično, nego su odraz jasnog tematskog, estetskog i poetičkog koncepta koji nije unapred i napamet zadat, nego je proistekao iz predstava koje sam gledao, a nametnuo se kao tematski, estetski, poetički, društveno i socijalno relevantan, recentan i aktuelan.

Zlatna nit, ili najmanji zajednički imenitelji koji povezuju izabrane predstave nedvosmisleni su i jasno vidljivi: pozorišno angažovana, savremenim pozorišnim praksama posvećena tematizacija, estetizacija i promišljanje muško-ženskih odnosa unutar i izvan braka, preispitivanje uloge porodice u društvu, kritičko-fenomenološko preispitivanje položaja žene (od Sofke do njene dvadesetprvovekovne posestrime i bliznakinje po staradanju, „nečistoj krvi“ i usudu Nejre), tematizovanje osnovnih osećanja ljubavi i empatije kao potisnutih, uniženih, zaboravljenih kategorija ljudskosti i čovečnosti, nadnetost nad smislom uboge ljudske egzistencije, kontekstualizacija i rekontekstualizacija svih ovih, i drugih, pitanja u svetlu socijalne i rodne neravnopravnosti, nakaradnog društvenog i političkog sistema vrednosti, karijerizma, novog kapitalizma i neorobovlasništva.

Kao da se, od Sofke do Nejre, ništa nije promenilo u položaju i statusu žene u porodici i društvu, a tolike ih decenije dele, više od jednog veka. Kao da su društveni i socijalni razvoj ostali na istom stupnju kao u vreme Borisava Stankovića, s primetnom tendencijom regresije. U dve predstave koje opkružuju ovogodišnju selekciju (Nečista krv i Ako dugo gledaš u ponor) u prvom planu je nasilje nad ženama u svim pojavnim oblicima: od psihološkog do fizičkog, od nasilja u porodici i braku do nasilja izvan braka, na radnom mestu na primer, i zloupotrebe pozicije moći.

Ako je Stankovićeva Nečista krv studija slučaja Sofke, odnosno priča o suspregnutoj, neoslobođenoj strasti, prkosu i ponosu, snatrenju o slobodi i visokim idealima, predavanju i prepuštanju tragičnoj liniji života, onda je predstava Ako dugo gledaš u ponor studija slučaja Nejre, koju kao i Sofku prati „porodična kletva“, i njene tragične sudbine od detinjstva do rane mladosti.

A, opet, obe su predstave ogledalo društva i njegovih naopakih normi koje se ogledaju u socijalnoj, ekonomskoj i klasnoj raslojenosti.

Kao da je Tolstojeva rečenica s početka Ane Karenjine, napisana pre bezmalo 150 godina (“Sve srećne porodice nalik su jedna drugoj, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.”), i danas paradigma i neoborivi pustulat vremena i društva u kojem živimo, u kojem je porodica kao osnovna ćelija devastirana i ugrožena do krajnjih granica. I ovu predstavu možemo razumeti kao studiju slučaja Karenjinove supruge Ane čija pojedinačna sudbina implicira čitav niz društvenih i socijalnih pitanja.

Nagriženost i ugroženost porodice, braka, ljubavi, emaptije, ali i egzistencije kao takve prepoznajemo i u predstavama Pučina, 64 i Ivanovo samoubistvo, naravno u kontekstu različitih motivacijskih i tematskih čvorišta.

Pored brakolomstva, karijerizma, sveopšteg nemorala, socijalnog raslojavanja i trivija u kojima se kupa takozvano javno mnenje, ovo čitanje Pučine, decentno i nenametljivo, ukazuje i na ono čega u originalnom dramskom predlošku nema: na sveopštu korupciju i partokratiju u kojima je ogrezlo građansko društvo u povoju.

Komadom 64 Tena Štivičić se zapravo „vraća“ jednoj od dominantnijih tema svog dramskog pisma – preispitivanju muško-ženskih odnosa u kontekstu ustaljenih stereotipa o braku, ljubavi, društvenom i socijalnom statusu, karijeri, prijateljstvu, slobodi, emancipaciji, odnosu roditelja i dece, sukobu generacija...

Radikalna, u ovom slučaju i legitimna adaptacija prvog Čehovljevog komada Ivanov, predstava Ivanovo samoubistvo, studija je slučaja beznadežne egzistencijalne praznine i čemera naslovnog junaka iza koje zjapi jedan neuspeli, promašeni brak, jedna neostvarena, nesrećna ljubav i neizbežni splin malograđanske, palanačke sredine.

Najzad, ni predstava u čast nagrađenih, Placebo, nije nasumično izabrana. Njen reski, crnohumorni prosede u formi gorke komedije nudi pročišćenje od svih afekata s kojima ćemo se sresti u predstavama Glavnog programa.

To pročišćenje priziva i preko potrebno oslobađanje od svih mentalitetskih zabluda i atavističkog nasleđa čemu smo, i kao narod i kao ljudi, skloni i prijemčivi.

Političnost svih izabranih predstava ogleda se pre svega u načinu pristupa, tretmana i scenske eksplikacije svih ovih, i drugih, kompleksnih pitanja i tema što na sceni rezultira upotrebom iskustava modernih, savremenih pozorišnih praksi.

Da biste jedan pozorišni festival ustoličili na dolično mesto, da biste ga učinili referentnim za lokalnu, ali i za širu pozorišnu zajednicu, da biste ga pozicionirali u pozorišne i kulturne okvire matične države, ali i šire, potrebna su odgovarajuća materijalna podrška, jasna vizija i čvrst koncept.

Festival od ove godine ima odlučnu finansijsku podršku Gradske uprave i Ministarstva kulture, domaćini su voljni i odlučni da sprovedu sve predložene promene, a moj koncept je uvek jasan i nepokolebljiv: visoki umetnički standardi u slavu estetski, poetički i tematski sofisticiranog pozorišta.

Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, zahvaljujem svim članovima Organizacionog odbora jer su prihvatili sve moje ideje i inicijative za unapređenje Festivala: uvedene su nagrade Stručnog žirija, unapređeni su i obogaćeni katalog i promotivni materijal, urađen je novi vizuelni identitet Festivala.

Sve to doprinosi visokom pozicioniranju i učvršćivanju „Borinih pozorišnih dana“ u zajednici najznačajnijih pozorišnih festivala u Srbiji i regionu".