Da li smo mi građani drugog ili čak trećeg reda, pitaju se žitelji jednog dela Kajmakčalanske ulice u Vranju, pokazujući reporteru Vranje news-a blato i neasfaltirani, nepopločani, praktično zemljani trotoar tik ispred svojih kuća.
To je potez koji je po svom položaju deo civilizacije (više deluje kao relikt istorije), što se ne bi moglo reći kad se pogledate u cipele i ono ispod njh kad pređete ivičnjak i kročite na nešto što bi trebalo da bude trotoar - osećaj ispod đona primereniji je ruralnom ambijentu.
A, samo stotinak metara odatle stoji kultni Trg Bakije Bakića ili Belo jagnje; na drugom kraju, na samo par metara od tog parčeta “ničije zemlje” je dečji vrtić.
U prevodu, ljudi tu često hodaju tamo-amo.
Problem je čisto komunalno-infrastrukturne prirode i s njim se direktno suočava nekoliko kuća i njihovih dvadesetak stanara na tom potezu, a posredno svi koji prolaze.
Kažu da su zbog nečega, ne mogu da dokuče razlog, u očima donosilaca odluka diskriminisani u odnosu na sve ostale u toj ulici, naselju i šire.
Samo bi hteli ono što im po propisima, redu i civilizacijskom momentumu, kao ljudskim bićima pripada.
A, šta je to - pita reporter Vranje news-a Vladimira Mladenovića, jednog od žitelja koji sa komšijama vodi borbu za dostojan život.
“Asfalt, behaton ploče, štagod, samo da ne gazimo više blato u 21. veku”, uzvraća Mladenović.
Posledice kuliranja ovog parčeta zemlje od nadležnih su sledeće: ambijent ispred stambenih objekata nedostojan čoveka u 21. veku, nezbednost po stanare, građane, a prvenstveno decu koja tuda prolaze bilo sa roditeljima ili sama put obližnjeg vrtića ili obližnje Dositejeve škole. Tu su blatnjave cipele i večiti kal kad je kiša, a kad upekne zvezda i užari leto, svakodnevno gutanje prašine, i tako godinama.
Kad padne vellika kiša, javlja se taj pomenuti bezbednosni problem. Zbog blata i stvaranja bara pešaci često moraju na kolovoz, a Kajmakčalanska je jedna od najdužih, ali i vrlo frekventnih gradskih ulica, jer od Gornje čaršije vodi ka Rudini i dalje ka Balinovcu, Mečkovcu i selima na toj transferzali. U suprotnom smeru vodi ka svemu, a prvenstveno ka centru.
“Vidite ovaj deo trotoara, ovih pedesetak metara na početku Kajmakčalanske, kao da je odsečen od sveta.
Ispred ovog poteza i iza je sve normalno i postoji ili asfalt, kao što je to prema Belom jagnjetu, ili behaton ploče, koje su postavljene kod vrtića Zvončica (kojeg je grad pre nekoliko godina otkupio od privatnika, p.a).
Pre desetak godina našom ulicom prošla je nova vodovodna mreža.
Njena gradnja u to vreme je bio izgovor na naše pitanje zašto ne može da se asfaltira naša strana trotoara, već samo suprotna.
Od tada do danas se ništa nije promenilo po nas u vezi s tim problemom”, kaže Mladenović.
Dodaje da su stanari imali više inicijativa da im se ovaj problem reši i deo pločnika od pedesetak metara asfaltira ili poploča, ali su sve prošle bez reakcije nadležnih.
Na kraju, poručuju da je za to što traže potrebno samo malo volje i iskrenosti.
Bez valjanja u blatu i bacanja prašine u oči...
