Priče iz Ristićevog Lavirinta zaborava: Sima Pogačarević - Heroj i njegov izdajnik

Funkcioner Komunističke partije Jugoslavije i jedan od vođa partizanskog pokreta otpora na jugu Srbije, stolarski majstor Sima Pogačarević, poginuo je 21. decembra 1941. sa još dvojicom saboraca na mestu „Dve česme“. Stradali su u neravnopravoj borbi sa većom grupom bugarskih vojnika.

Za Narodnog heroja Sima Pogačarević proglašen je 20. decembra 1951. godine, Ukazom Prezidijuma Skupštine FNRJ.

Zašto je smrt Pogačarevića i danas misteriozna tajna koja se krije u prašnjavim papirima srpskih arhiva. Ta misterija je ušla u devetu deceniju svoga trajanja.

"Pitanje stradanja Sime Pogačarevića i drugih partizanskih boraca i rukovodilaca treba posmatrati u sklopu političkih i vojnih akcija različitih grupa i pokreta na jugu Srbije. U bugarskoj okupacionoj zoni usled pamćenja na zločine iz Prvog svetskog rata i Topličkog ustanka, i ponovnih represija, razvijao se otpor u narodu", kaže u razgovoru za ovu knjigu istoričar Momčilo Pavlović.

Po njegovom mišljenju „većina formiranih partizanskih odreda, među kojima i vranjski, pretrpeli su velike gubitke ili su uništeni u akcijama bugarskih okupatora krajem 1941. godine.“

„Vranjski partizanski odred, opkoljen od Bugara, postradao je 21. decembra. Tada su poginula 22 pripadnika odreda. Ova vojna formacija svedena je na jednu četu koja se pripojila Kukavičkom partizanskom odredu. Sima Pogačarević je pokušao da se prebaci na planinu Kukavicu. Zbog velikog snega i jake zime, on se vraća u istu zemunicu na Dobrim vodama – Krstilovica, odakle je i pošao. Na ovom mestu je stradao u neravnopravnoj borbi. O okolnostima pogibije i izdaji povedena je polemika nakon izjava nekih aktera događaja još 1973. godine. Za konačan odgovor potrebna su temeljna istraživanja kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj. Prosto je neverovatno da su iz arhiva nestali sudski spisi za jedan ovakav slučaj“, navodi Pavlović.

Da je Pogačarević izgubio život „usled izdaje iz redova KPJ“, svojom presudom potvrdio je i Vojni sud 13. Korpusne oblasti u Vranju 26. juna 1945. godine. Tokom suđenja saslušano je 15 svedoka. Na „smrt streljanjem“, zato što je u dva slučaja „izvršio krivično delo iz člana 14. Uredbe o vojnim sudovima“ osuđen je Dragutin Nikolić (rođen 1912. u selu Rusce, opština Vranje, otac troje dece). Ovom presudom Vojnog suda zapravo je otvoren tajni lavirint u kome se mnogo toga zagubilo, nestalo, namerno ili se prećutalo.

Krajem pedesetih godina Fabrika nameštaja u Vranju dobija ime po Simi Pogačareviću. Kroz vreme, njegovo ime se pretvorilo u akronim „SIMPO“, kako se i danas zove. "Omaž ratu na jugu Srbije"

Dostupni istorijski materijali doveli su nas do navoda Riste Simonovića i knjige „Društvena istorija Vranja“ (Istorijski arhiv „31. januar“, Vranje, 2013) u kojoj navodi da su „sve izrečene smrtne presude po dužnosti slate Vojnom sudu pri Glavnom štabu Srbije u Kragujevac na uvid. Kako je okrivljeni uložio žalbu na presudu prvoga suda u Vranju, ceo predmet sa svim spisima bio je dostavljen Višem vojnom sudu na konačnu odluku.“ Drugostepenom presudom, kako navodi Simonović, „odbijena je optužnica i okrivljeni je oslobođen svake kazne“. U verodostojnost ovoga što navodi Simonović ne treba sumnjati jer je i sam bio član sudskog veća koje je Nikolića osudilo na smrt streljanjem. Usledile su godine ćutanja i potpune nezainteresovanosti za „slučaj Pogačarević“. Došlo je do potpunog ignorisanja. Zaćutalo se u slavu heroja, koji je godinama oličavao „hrabrost i herojstvo partizana“ u drugom zemaljskom ratu.

Dr Josif Trajković u knjizi „Sima Pogačarević – prilozi o liku i delu“ (Narodni muzej Vranje, Vranje, 1988) pominje „izdajnika“ Dragutina Nikolića, navodeći da je prethodno bio stavljen „na teške muke i da je posle toga pristao da odvede bugarske vojnike na položaje starih zemunica, a ne u onu u kojoj je u to vreme boravio Pogačarević sa još dvoje saboraca“. Autor takođe navodi da je „bugarska operacija počela 22. januara“, dan kasnije, od stvarnog dana pogibije, te da su se „čuli pucnji iz pušaka i odjeci eksplozija bombi i mitraljeski rafali“. „Grupa oko Pogačarevića u kojoj je bilo deset partizana razdvojila se na dve grupe kako bi se spasili“. Trajković piše da se prilikom pogibije „na Siminom čelu videla rascvetana crvena ruža“.

Autor u svojoj knjizi opisuje osuđenog Dragutina Nikolića kao „člana Oblasnog komiteta KPJ“ i „stabilnog komunistu“. Četvrt veka kasnije u već pomenutoj knjizi „Društvena istorija Vranja“, nalazi se i tekst Riste Simonovića u kojoj on precizno navodi čitav spisak netačnosti koje je o Pogačareviću izneo Josif Trajković kritikujući „literarnu glorifikaciju samog Pogačarevića, kao funkcionera KPJ na području Vranja i juga Srbije“.

„Izdaja je posledica smrti Sime Pogačarevića i još dvoje partizana u zemunici na „Dobrim vodama“, navodi se u foto-monografiji „Duboke brazde“ o Narodnooslobodilačkoj borbi na jugu Srbije autora Aleksandra Trajkovića i Dobrivoja Jovanovića („Sloboda“, Beograd, 1977). Autori u opskurnom opisu pogibije narodnog heroja ne pominju nigde ime osuđenog Nikolića.

Usavršeni sistem vladavine Josipa Broza u SFRJ nije davao previše prostora istoričarima da se bave revolucionarnom prošlošću. Tako je i u malim sredinama poput Vranja. Gotovo nezapaženo je prošlo objavljivanje knjige dr Vukašina Antića, hirurga iz Vranja „Novi prilozi za biografiju Narodnog heroja Sime Pogačarevića“ (Književna zajednica „Borisav Stanković“, SUBNOR Vranje, 2014).

Navodeći iskaz Kostadina R. Balkanskog, načelnika sekcije agenata bugarske policije, koji je saslušan pred sudom u Vranju 22. januara 1945. godine, Antić piše da je „početkom decembra bugarska policija u Vranju uhapsila Dragutina Nikolića, zidara po zanimanju”. On je na osnovu istražnih dokumenata prethodno „izgradio zemunicu na Dobrim vodama koja je korišćena za ilegalni boravak vranjskih partizana“, čime je ovo bio krunski dokaz za presudu koju je doneo Vojni sud protiv optuženog Nikolića.

Autor iznosi i zanimljivi detalj o tome zašto je fabrički list „Simpo novine“ odbio da objavi „feljton u pet nastavaka o manje poznatim detaljima iz života i revolucionarnog rada Sime Pogačarevića“. Autor feljtona je spomenuti Rista Simonović, koji je u to vreme obavljaož funkciju direktora Istorijskog arhiva u Vranju. U pismu Simonoviću od 23. januara 1987. godine tadašnji urednik „Simpo novina“ Radoman Irić navodi zašto je feljton odbijen za štampu u listu preduzeća koje nosi ime Sime Pogačarevića. Ističe da se detaljno raspravljalo o sadržaju feljtona i precizira: „Svima koji su o tome raspravljali smetali su podaci iz petog poglavlja feljtona: Suđenje Dragutinu Nikoliću za smrt Sime Pogačarevića i drugova... List će otvoriti bespotrebnu polemiku sa rodbinom Nikolića, a to ipak nije naš posao...“

Antić navodi da su činjenice o izdaji Sime Pogačarevića „kontinuirano ignorisane“, uz sumnju da su mnoge i „nestale pod nerazjašnjenim okolnostima“.

„Nisam uspeo da dođem do krunskog dokumenta, a to je Zapisnik sa suđenja Dragutinu Nikoliću. U Istorijskom arhivu u Vranju njih nema. Navodno ih je uzeo za pisanje istorijske monografije Miodrag Mitrović, tada na funkciji direktora arhiva“, naveo je Antić.

Nakon oslobađajuće presude sudbina Dragutina Nikolića je za javnost nepoznata. Nije poznato takođe da li postoji sačuvan zapisnik sa njegovog suđenja jer je Miodrag Mitrović u međuvremenu preminuo.

Još jednom smo se našli u lavirintu istorije. Raspolućene između tajni i spekulacija na štetu sećanja. Kao da smo odavno u stanju svesnog zaborava. Jer, koga danas interesuje da li je narodni heroj Sima Pogačarević poginuo od „izdajnika“ u komunističkim redovima ili „herojskom“ smrću?

I da ne postoji interesovanje, ostaje dug prema istoriji sećanja.

Za neka nova vremena.