Priča: Podslikane duše, Žikica Dimitrijević

Crtež, akt, koji sam kupio na moru pre mnogo godina, je uvek na istom mestu, naspram fotelje za odmor i užitak.

U njemu je odslikana mladost lepe devojke.

Lepota i sklad ženskog tela. Naviru mi misli i prisetim se kako sam došao do akta.

Šetao sam sigurnim korakom pored mora, sam. Nisam bio spreman za letnje avanture.

Mnogi na moru dobiju posebnu snagu i samopouzdanje da jure za ženskim suknjicama i mirisnim lepoticama.

Vraćajući se u stan ili sobu, zastajao sam ispred prodajne izložbe slika, poređanih na skromnoj povećoj kutiji i kartonu, improvizovanoj tezgi.

Duže vreme merkam ovaj predivan crtež, gvaš, na kome je žena, devojka koja sedi, desnom nogom savijenom u koleno i prikriva biserni deo svog nagog tela.

Čini mi se da iz kog ugla da je posmatram ona me sitnim, prodornim očima prati i posmatra.

Ne dozvoljava mi iz svog vidokruga. Plete mrežu oko mene.

Na momente, čini se, pokrene svoje koleno i izaziva me svojim međunožjem.

Željno iščekuje i golim rukama priziva u ustreptali zagrljaj. Kosa mokra, do ramena rasuta, neočešljana. Čelo bez bora.

Ponosno sa nabubrelim grudima isplovila iz hladnog mora.Sve prepone i lepote tela na svom mestu. Svaka čast crtaču.

Jugo svija eho modrih dubina i pretvara u morsku penu talase koji udaraju o obale u ritmu i donose mir.

Kad čovek ide na počinak, u smiraj dana, telo traži odmor i milovanje.

Ne mogu da zaspim ako ne obiđem izlog slika i napunim dušu uživajući u umetnosti i njenoj duhovnoj moći.

Moć kao mogućnost nekog da te potčini i osvoji.

U ovom slučaju mogućnost da vlada tobom i da ti probudi najfinija osećanja. Ako to ne čini nešto nije u redu sa posmatračem, sa slušaocem, sa čitaocem.

Ovu lepoticu je oslikao, kaže za sebe. Najlepša je u ovoj kolekciji. Mali inicijali na dnu slike daju autorski pečat.

Ona nema cenu. Toliko je izazov bio veći. Osvojila me. Kupila na prvi pogled i ja sam morao da je pazarim.

- Kupljeno – bio sam siguran.

Teška srca slikar se je odrekao.

Poneo sam je. Pošla je ćutke.

Otrgao sam je iz njenog magičnog sveta.

Sve vreme sam joj šaputao.

- Probudila si u meni umetnika, pokrenula moje talente.

Umetnost je zamena za ljubav.

- Ti ćeš biti moja slika.

Dok sedim na fotelji, obe su preko puta mene.

Posmatram izvajana tela.

Krišom, znam, posmatraju i one mene. Prate me. Mame. Dozivaju. Uživam u mislima.

Onoj na zidu ram ne dozvoljava da ode od mene. Njime sam je zarobio.

Ovoj pored mene ne dam da ode. Kad govorim stihove , govorim njoj. Kad sviram, sviram njoj. Kad zapisujem, pišem o njoj.

Zagledan, zažmurim da ih bolje sagledam i zadržim što duže u tamnini.

I uvek saznam nešto novo. Uvek vidim neke nove boje i sakrivene lepote.

Otkrivam deo po deo njihovih duša. U istoj pozi. Primećujem sličnost. Identičnost. Imaginacija i ona. San na javi.

- Umetnik je imao tebe na umu kad je stvarao ovo delo - prozborio sam.

Shvatam da je nepoznati crtač odredio moju sudbinu.

On je podario predskazanje.

- Ne samo da ličite, vi ste naime, iste podslikane duše.