Piše: Branka Marković
Vranje - Kad me sećanja preplave i setim se svih proteklih godina i nekadašnjeg 1. maja - nekako mi ta crvena boja, ko zna otkud pridošla, oboji misli trobojkom Jugoslavije i mirnijim vremenom izleta i iskrenijih osmeha i druženja.
Preda mnom iskrsne i raširi se u zelenilu, sjaju i plavetnilu šareno platno jednog sunčanog dana, oslikano zlatnim bojama našeg Vranja: karirana ćebad po livadama i šumarcima pričaju svoje porodične priče, pored njih deca nestašno trče za loptom, mladi igraju badminton, pevaju uz gitaru ili se ljube iza breza na obroncima izletišta.
I svud okolo - tafre se korpe prepune voća i prvomajskih đakonija.
Kroz prvomajski uranak i to posebno jutro, protežu se, čas bela, čas crna "lakovana" boja tog prohujalog detinjstva, poput mojih svečanih sandalica na belim soknama ili dokolenicama.
Njih mi je majka uvek oblačila za prvomajski izlazak u svečanu gužvu, dok smo je nestrpljivo čekali da u korpu od pruća lepo složi tek ispržene krofne prekrivene šećerom u prahu i vanilom: meke i spremne, kao da su čekale da ih neko u slast zgrabi i osladi se.
Pored krofni, bilo je tu raznog voća, pretežno jabuka, a mirisali su i propeć, tek izvađen iz rerne i hrskav i vruć hleb iz radnjiče iznad Ramizove automehaničarske radnje. Žute "Bekove" paštetice, kiselo mleko "od čika Krstu, ubavo i taze", euro-krem kupljen kod Bokčana, sok-sirup od višnje koji je moja majka redovno spremala, vino - sve je to strpljivo čekalo svoj trenutak na livadi ili pored reke.
Naravno, dan pre 1. maja obavezno sam svraćala u moju divnu riznicu slatkiša, mirisnih lula, kišobrana od marcipana, smole, šarenih bombona - a gde drugde, nego kod Baba Dike!
Sve sam ja to brižno "skladištarila" u moju specijalnu kutijicu od lima išaranoj cvetićima i sa motivom belog mosta: uz salvete sa bubamarama, pažljivo sam spuštala svoj slatki plen u već prepunu korpu za izlet. Išlo se bilo gde, samo da je zeleno i mirno a Vranje i okolina mirisali su na praznik, radost, drugarstvo, porodicu.
Otac je stalno požurivao majku:
"Će zakasnimo, požuri, s'd si našla stolnjak da peglaš! Ajd', koj će ti ga gleda na travu k'd ga staviš? Će pođemo li, il' cel d'n u avliju zjala će fatamo ?"
A nana i deda samo nas gledaju. Deda samo što se ne uguši od duvanskog dima, što bi baba rekla: "od tej cigarke, puste ostale, što gi mota s's duvan iz Kumanovo, kak'v li je, za džabe li ga prodavav?"
Pravi se kao i da nije...tamo neki praznik 1. maj, oni si i onako imaju svoju slavu i danas " će si radiv po avliju, arno si je takoj, s's motiče po bašču, maje gi se pamet na ovija naši Vranjanci, nemav rabotu pa će dangubiv po Ćošku i Devotin". A dan - prelep! Pa i u mom dvorištu u Tekija - maali, u mojoj Zagrebačkoj 47.
Sećam se tih mirisa i blagih vetrova sa Krstilovice, Pljačkovice, brda i dolina. Kao da su se baš na taj dan, svi sjatili u naše toplo i nasmejano, ozelenelo Vranje, pa mame i diraju nam čula, zovu u prirodu, park, Borino brdo, kraj izvora, potoka, pored Morave ili na Markovo kale, na vašar, na petličiki i šećernu penu, ringišpil i "konjčiki" u Ćošku.
"Ludnica" je tamo danas: samo što ljudi, deca - ne "počnev da se trkaljav vrz onuj kosu livadu pokraj Sobinsku reku"!
Baloni lete na sve strane, miris pečenja se oseća na daleko, "čuriv" se prženije i roštilji, važno - svi te vidiv dok odiš prema Ćošku i dok se rashlađuješ na onoj gore česmi, visoko.
A na tebe ti ubavo u dušu, da imaš krila - more, će poletiš odma'!
Lopte na sve strane. Muzika, trubači, graja, prašina, vrućina, na češmu ljudi u "red stojiv, pocrcali žedni!" More, pilo se i iz kanačiki!
A Vranjanci?! Eeeeh, mi, Vranjanci! Znate i sami kakvi smo si mi , sa ovom našom velikom dušom, merakdžije i tafrenjaci!
Gledam majku: pomislih koliko je lepa. Jer, komšika Jelče, što vu je saksija s's karanfilčiki pala na glavu od treći sprat u Češalj i ništa vu neje, sašila joj bila za tu priliku plavu haljinu sa belim cvetovima i "ovoliiik" karner! Sada je blistala radošću i koračala je kroz Ćošku kao - po vazduhu!
"Lepa je moja majka", pomislih s nekom milinom u sebi, kao da tek tada, na taj prvomajski dan, nađemo vreme da primetimo ko je kakav i kako izgleda! I da ga mnogo volimo.
Da ih vidite samo danas, jutros.... kako su lepi, doterani i nasmejani momci, devojke, dečurlija, babe i dede!
Svi u prazničnim odelima, haljinama, nešto novo obukli, pa šetaju, razgovaraju , rukuju se, uz klaker, kabezu, sladoled. Neki su doneli i malo vina i rakije, lom!
Dečaci vuku devojčice za kike i gađaju ih raklicama , neki se i na drvo popeli i sakrili i odatle vrebaju neku maminu mazu u haljinici, da je rasplaču " s's praćku". Ali, i to je postalo ritual i ništa neviđeno, da i ne spominjem "pajčiki" (klikere) , klik-klak i konopce za preskakanje, pa one obruče oko struka - sve se to moglo videti i pronaći na jednom mestu, dok su ulični prodavci veselo trljali ruke: Vranjančiki su tog dana bili neumoljivi, jer su glasnim plačem nekako uvek iznuđivali da im kupe ovo ili ono!
A eto...toliko godina posle, i danas će Vranjanci potražiti neki kutak zelenila, tradicionalno, za merak, ne toliko zbog 1.maja, koliko zbog običaja i uspomena, predaha od kompjutera i brzih dana na asfaltu i u kancelarijama, zbog sećanja na neka jednostavnija okupljanja , porodične trenutke sa najdražima, atmosfere kojom odiše ovaj datum. Ipak, mislim da njihovu decu više ne zanimaju ni klik-klak ni badminton, a još manje - pajčiki!
Ove skromne nekadašnje prohteve, zamenile su mnogo skuplje želje, često bez mašte i smisla, ali eto - zar se protiv vremena može?
Pa zato, znam da svako od njih ima u duši neku svoju Ćošku ili bilo koje drugo zeleno mesto, neko karirano ćebe, kornete sladoleda" kude Pelivana", termos sa kafom, miris proleća, leptiriće, hladnu vodu sa neke vranjske česme, kaldrmu ili travu ispod koraka.
Da imamo samo svoj dan, trenutak, svoje tajno mestašce u našoj limenoj kutijici sećanja.
I taj se kutak rascveta svakog prvog maja.
Znam i to, da će u našem Vranju osvanuti još mnogo ovakvih dana, neke ćemo doživeti a neke i ne. Ali sam sigurna da ćemo ih zauvek čuvati u srcu kao trag na vreme kada smo bili srećni s tim što imamo, sa manje želja nego danas a više radosti u srcu.
I iskreno verujem da će neko staro Vranje opet oživeti u novoj nošnji, nikad ne zaboravljajući vreme sa više plavetnila i sjaja u očima, izlete sa nasmejanim roditeljima koje smo čvrsto držali za ruku šetajući prazničnim koracima kroz gužvu, graju i sunčane ulice učestvujući u stvaranju platna vremena, uramljenog u najveselije boje detinjstva i mladosti.
Nek smo samo živi i zdravi i još dugo proslavljali praznike!
