Momčilo Zlatanović na stazama kojima Vuk Karadžić nije prošao

Vranje - Zaboravili smo da je jedan francuski naučni časopis pre skoro dve decenije baš njega uvrstio u dvadeset evropskih etnologa prošloga veka.

Zaboravili smo da je baš on u osmoj deceniji života odbio da postane član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Za života je imao želju da ga javnost u rodnom kraju upamti „samo po tome da je zapisao i spasio od zaborava najlepše srpske lirske narodne pesme“.

Univerzitetski profesor, izvanrednog terenskog čula, fanatične posvećenosti i upornosti, otvorenog i poštenog pristupa kazivačima, obazriv i precizan u klasifikaciji, to su odlike naučnog rada, ali i života profesora dr Momčila Zlatanovića (Rataje 1934 - Vranje 2022).

„U drugoj polovini prošlog veka ispostavilo se da je najraskošnija narodna lirska riznica upravo tamo gde Vuk Karadžić nije imao sreće da prođe. Njegova prva zbirka iz 1967, prekretnica je u poimanju narodne lirske poezije, koja je, kao i sve naredno, zapravo, antologijski izbor, jer je istraživač zapisivao i po desetak varijanti jedne pesme i onda birao najautentičniju za objavljivanje“, opisuje stvaralački rad profesora Zlatanovića urednik njegovih Izabranih dela u deset tomova (Vranjske knjige, 2007), Zoran S. Nikolić, književni delatnik iz Vranja.

U autorskom predgovoru za svoj kapitalni rad Rečnik govora juga Srbije (Aurora, Vranje, 2011) Zlatanović će terenski rad ovako opisati: „Za vreme višegodišnjeg istraživanja leksičkog gradiva na terenu, često sam se sećao reči mudraca, prote Dragutina Đorđevića iz Leskovca: Samo nemoj da žuriš. Vreme najviše pomaže. Strmom stazom se ne žuri.“

Periferni položaj juga, dijalekatski govori i usporeniji ekonomski razvoj tokom dvadesetog veka ulovili su da ova oblast ne naiđe na odgovarajući naučni tretman. Sa druge strane, to je profesoru Zlatanoviću omogućilo da se živi primeri tematskog miljea duže održe za razliku od sredina bližih kulturnom centru i standardnom jeziku.

Južno narodno lirsko pevanje, čiji primeri nadmašuju ekvivalent u Vukovima zbirkama, otvara novu riznicu narodnog duha i postaje ono što je narodna epika za zapadne srpske krajeve“, pojašnjava Nikolić važnost misije profesora Zlatanovića.

Lirska pesma je najstarija slika narodnog duha, milenijumska ustaljena praktična alatka u svim oblastima narodnog života, odbrana i lek, tumačenje duše ili okoline, afirmacija ili podrivanje ustaljenih normi.

U takvoj raskoši profesor Momčilo Zlatanović bio je areholog nacionalnog duha, marljiv i istrajan u epici koja nije bila naklonjena narodnom izrazu, ali svakako ubeđen u značaj misije, pa zbog toga i sveobuhvatan u poslu koji bi bio primereniji čitavim instutucijama, a takođe i sa svešću o ubrzanom nestajanju ili preobražaju oblika usmenog narodnog stvaralaštva.

Tokom svoje profesorske karijere na Učiteljskom fakultetu retko je bilo knjige u čijem nastajanju od rukopisa do štampe nije učestvovao profesor Zlatanović, bilo kao lektor, recenzent ili urednik. I sâm je puno pisao.

Imao sam čast da lektor moje knjige kratkih priča Bajke za sva godišnja doba (Aurora, Vranje - Vranje Press print, Vranje - Udruženje književika Vranje - UKV, 2012) bude baš prfesor Zlatanović koji se prihvatio ovoga posla iako nije bio sledbenik žanra kojem pripada ova knjiga.

„Od Vas očekujem da se u narednim knjigama više bavite našom autentičnom realnošću, sa ovim modernim jezičkim materijalom koji koristite i u ovom rukopisu“, zapisao sam više savet, a možda i molbu profesora.

Poslednjih godina svoje duboke starosti profesor je provodio u svojoj kući. Retko smo se viđali u gradu. Sećam se da je i usred leta po najvećoj vrućini nosio „jaku garderobu“, govoreći da je „njemu uvek hladno“.

Najbliži do poslednjih dana sa Zlatanovićem bio je Zoran S. Nikolić, koji je snimio više sati razgovora, neku vrstu ispovedne istraživačke memoaristike.

„Moje lično iskustvo govori da je Zlatanović i kao prijatelj bio čovek koga je krasilo ono što je ispoljavao baveći se naukom: privrženost, iskrenost, posvećenost i poštenje. I izrazita skromnost. Izbegavanje počasti i hvale, priznanja, pa čak i same pomisli na nekakvu slavu“, podsetio me Nikolić.

O Zlatanovićevom odbijanju da bude član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Nikolić svedoči: „U vreme kada smo objavili prvi tom Izabranih dela, jedne večeri telefonom me pozvao akademik Vladimir Stojančević i pitao da li mogu da utičem da Zlatanović prihvati kandidaturu za članstvo u SANU. Neobično pitanje za urednika, ali sam u trenutku pomislio da je to prilika da se olakša zahtevan i skup izdavački poduhvat. Obećao sam da ću razgovarati sa profesorom. Hej, sa budućim akademikom, i rekao da smatram da neće biti prepreka.“

Epilog ponude bio je svojstven ličnosti profesora Momčila Zlatanovića. Ovako je odgovorio: „Ma, ne mogu ja to... Oni imaju neke glupe sastanke, a ja da putujem stalno do Beograda... Već su jednom, još ranije, pisali referat i odbio sam... Ne mogu... Ako mogu da poradim još malo...“

U vremenima pred nama tek treba očekivati da naučni rad profesora Momčila Zlatanovića, pre svega u Vranju, a sasvim sigurno i na nivou države, dobije svoj trajni pečat u etnografiji i jezičkoj teoriji.