Lavirint zaborava: Đorđe Tasić ili zašto nije uspela misija profesora Karla Šmita

Kada je Velibor Jonić, ministar prosvete u kvinsliškoj Vladi Milana Aćimovića, napisao dokument Apel srpskom narodu, koji je objavljen u listu Novo vreme 13. avgusta 1941. godine, na spisku intelektualaca koji su pozvani da potpišu apel našlo se i ime tada smenjenog dekana Pravnog fakulteta u Beogradu, profesora Đorđa Tasića iz Vranja.

Spisak političkih i javnih ličnosti, koje bi trebalo da potpišu Apel, predat je policiji i upravniku grada Beograda Dragu Jovanoviću. On je pojedince sa spiska, među kojima je bio i profesor Tasić, pozivao u zgradu Opštine i objašnjavao im „ratnu situaciju, posledice nemira, upozoravao na represalije koje će zadesiti Srbe ako ne pruže pomoć...“ Oni koji posle razgovora sa Jovanovićem nisu pristali da potpišu bili su izloženi psihološkom pritisku, strahu od posledica i direktnoj prinudi.

Ideju za pisanje Apela dali su Nemci u okupiranoj Srbiji, odmah po izbijanju ustanka krajem jula 1941. godine. Oni su na taj način pokušavali da u javnosti stvore utisak kako je srpska inteligencija protiv ustanka. U Apelu se srpski narod poziva da se „svim snagama zalaže za red i mir, jer se samo na taj način može uspešno ostvariti nacionalna obnova otadžbine“.

Rođen je 1892. godine. Skromna višečlana vranjanska porodica. Talentovan đak. U školskoj 1911–1912. postaje student prava Univerziteta u Beogradu. Diplomirao je 1919. Kao učenik, a kasnije student usavršio je maksimalno francuski, nemački, potom i italijanski jezik. Sa 28 godina doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu pred komisijom u kojoj su bili Živojin Perić, Slobodan Jovanović, Toma Živanović. Tema disertacije - Problem opravdanja države.

Predavao je u Subotici i Ljubljani. Posle 1930. postaje predavač na Pravnom fakultetu u Beogradu. Sredinom tridestih godina postaje jedan od osnivača Društva za sociologiju i društvene nauke. Od 1939. do okupacije dekan je Pravnog fakulteta.

Vredan. Posvećen meri ljudske humanosti, obrazovanja i stalnog promišljanja na tragu levičarskih ideja. Otimao se ličnim stavom, plimi nadolazećeg nivoa fašizma. Osećao je to bolje od onih koje je podržavao, držeći govore povodom obaranja Trojnog pakta nakon puča 27. marta. Govorio je studentima u amfiteatru fakulteta racionalno i bez komunističke ostrašćenosti, duboko osećajući šta se sprema.

Veran svojim idealima, ravnodušno je pristao da bude smenjen sa mesta dekana Pravnog fakulteta porobljene Kraljevine Jugoslavije. Kvislinška vlast u Srbiji traži od profesora Tasića da drži i dalje predavanja na fakultetu. On to odbija.

Više puta biva pozivan na „prijateljske razgovore“, koji kod Draga Jovanovića, šefa beogradske policije, postaju neprijateljski i preteći. Uhapšen je 4. novembra 1941. Po nalogu beogradske policije postao je logoraš u getu Banjice. Beogradska policija o hapšenjima uredno obaveštava okupacionu nemačku vlast i Gestapo.

Tasić, koji je prefektno govorio i pisao na nemačkom jeziku, bio je predratni prijatelj profesora Karla Šmita iz Berlina. Profesor Šmit je izuzetno cenio rad profesora iz Vranja. Bilo je toliko poštovanja da je jednom beogradskom doktorandu kao doktorsku tezu, uoči rata, zadao temu: Naučno delo Đorđa Tasića.

Nema istorijskih podataka kako je vest o hapšenju Tasića stigla do Karla Šmita, ali se zna da je on lično reagovao kod tadašnje nemačke okupatorske vlasti da Đorđe bude oslobođen iz logora na Banjici. Karl je to obrazložio „velikim intelektualnim potencijalom koji je iskazao Đorđe Tasić pišući radove na rodnom jeziku Getea“.

Profesor Đorđe Tasić biva pušten na slobodu januara 1942. godine. Vratiće se u svoj stan povređen i ćutljiv. Nije govorio o svojim stavovima. Izbegavao je javnost, novinare i bliske saradnike. I posle puštanja iz logora na Banjici, bio je pod stalnom prismotrom beogradske kvinsliške policije i Gestapoa. Redovno se javljao u policiju na obaveštajne razgovore.

„Ćutite, ćutite, profesore. Ćutanje može da prekine samo kuršum metka u vaše čelo prepametno. Jedan metak i večni kraj vašim idejama i idealima“, govorio je, insistirajući na susretu sa Tasićem, nakon policijske obrade, načelnik beogradske policije Dragi Jovanović.

Po prijavi beogradske policije, za „podršku i saradnju sa komunistima“, profesor Đorđe Tasić uhapšen je od strane Gestapoa 25. avgusta 1943. Nema zvaničnh podataka gde je ubijen znameniti Vranjanac. Da li je streljan u Logoru Sajmište ili je izgubio život u „motorizovanoj dušegupki“ nemačkog kamiona koji je tutnjao u to vreme beogradskim ulicama ubijajući ljude otrovnim gasovima? Možda je Tasić streljan, zajedno sa logorašima iz Banjičkog logora?

O sudbini profesora Đorđa Tasića (1892–1943) danas konačne istine nema. Postoji spomen-obeležje na zgradi Višeg suda u Vranju. Održan je i naučni skup o njegovom akademskom radu. Subjektivni stav: Minimalno malo se borimo i još manje naše mlade generacije znaju o rodonačelniku sociologije u Jugoslaviji. I Srbiji i Vranju! Zašto?