Melos i melanholija – od Vana do Vranja

Piše: Edward Tawil / Montreal, Kanada

Vranje - U Srbiju, preciznije na Novo Brdo, na Kosovu i Metohiji, stigao sam u avgustu 2000. godine, kao mlad čovek prepun ideala, spreman da radi na ostvarenju ciljeva Ujedinjenih nacija, nakon konflikta na Kosovu 1999. Već nakon kratkog vremena provedenog u misiji izgubio sam iluzije o pravdi i ljudskim pravima, međutim neočekivano sam zauzvrat dobio nešto drugo, nešto tako bogato i neuništivo, nešto što ću nositi sa sobom dok sam živ – muziku juga Srbije.

Važno je istaći da je u meni već postojalo plodno tlo za prihvatanje ove muzičke tradicije. Na Kosovo sam stigao noseći duboko u sebi muzičku tradiciju jermenskog naroda. Nisam rođen u današnjoj Republici Jermeniji (jedva 10 procenata teritorije onoga što je nekada bila Jermenija). Rođen sam u Egiptu, kao unuk predaka koji su preživeli genocid, čija su zemlja, dom, crkve i manastiri na drevnoj Jermenskoj visoravni, na kojoj se formirala hiljadugodišnja jermenska kultura, ostavljeni u ruševinama, u današnjoj Turskoj.

Ono što je čudom ostalo, osim našeg prastarog jezika, je jedna od najstarijih, kontinuiranih muzičkih tradicija na svetu. Tradicija narodnih pesama, narodnih pesnika, klasične i religiozne muzike, od kojih neke prethode hrišćanstvu. Ako se uzme u obzir da su hrišćanstvo na Jermensku visoravan doneli Hristovi apostolik, Vartolomej i Tadija, onda je jasno da su pesme koje prethode hrišćanstvu zaista stare i doista vrlo paganske. Muzika prožima svaki deo života jermenskog naroda. Ona lebdi nad nama poput platna nekakvog nomadskog šatora, snažno zategnutog, štiteći nas ujedno otporno, nežno i zaštitnički. Ona opeva naše i živote naših predaka, čineći to sa strašću i lepotom.

Stoga sam već bio "naštimovan" na moć i lepotu muzike kada sam prvi put čuo melodiju i ritmove muzike juga Srbije. U ranu jesen 2000. godine upoznao sam se sa novim prijateljem, Srbinom iz Gnjilana, jednim od nekolicine preostalih Srba u ovom gradu. Mrak je vladao i stvarno i figurativno. Pijući tursku kafu, sedeli smo u tami oko sveće, nadajući se da će uskoro doći struja. Kada je došla, moj prijatelj je pustio neku pesmu. Čula se lagana, mekana melodija, koja je klizila poput čamca na mirnoj jezerskoj vodi, a iznad te melodije lebdeo je jedan visok, nezaboravan glas. Taj trenutak mi se poput nepomične skulpture urezao u sećanje.

Osetio se trenutak prepoznavanja, kada vas obuzme i preplavi želja da nešto ili nekoga prigrlite, instiktivno, bez želje ili sklonosti ka suvišnom razmišljanju. To je bio glas Staniše Stošića koji je pevao pesmu "Džam Stojanke". Onda nisam razumeo reči, ali mi je nešto govorilo da mi je ova muzika draga i da je blizu mog srca. Ton je bio veseo, ali istovremeno melanholičan. Kao da je govorio:

"Uživaj u životu, ali nikada ne zaboravi da je on uvek pun bola, slatkog bola”. Prepustio sam se muzici i ona me je potpuno obuzela, ispunjujući me spokojnom radošću i osećanjem sreće.

Mislio sam tada "mogla bi biti dobro platno za šator ispod koga bih mogao pronaći sklonište, toplotu i zaštitu". Potpuno me je osvojila. Krenuo sam da učim jezik kako bih mogao da pevam ove pesme! Pustiti pesmu u svoj život, prihvatiti jednu muzičku tradiciju, znači potvrditi veru u nedokučivu lepotu i misteriju života. Verovatno zbog toga nikada nije bilo nijedne religije bez muzike? I tako sam zaronio u avanturu...

Dve decenije kasnije sa nostalgijom se osvrćem na to vreme, ali i zahvalnošću zbog toga što sam imao prilike da čujem Stanišu Stošića kako peva tu staru vranjsku pesmu o tragediji, dostojanstvu i snazi lepe Vranjanke, koja je odbila ljubavni poziv turskog age i platila to svojim životom. U međuvremenu sam naučio da tečno govorim srpski jezik i proputovao sam uzduž i popreko Kosovo i Metohiju, Makedoniju, južnu Srbiju, upijajući muzičku tradiciju svakog mesta. Slušao sam pesme iz Sirinićke župe, sa Šar planine, iz Kosovskog Pomoravlja, i naravno bogatu i raznoliku vranjsku muziku. Na radost stanovnika Kosova organizovao sam koncerte braće Teofilović, Belog Platna i grupe Izvor. Sa svakim novim iskustvom rasla je moja ljubav za muziku, a platno mog šatora je postajalo toplije. I premda sam se uvek osećao kao lutajući nomad u večnom progonstvu, počeo sam da južnu Srbiju osećam kao svoj dom.

Ja nisam muzikolog, niti sam istoričar muzike ili profesionalni muzičar. Teško je porediti muzičku tradiciju Jermenije i juga Srbije. Razlike mogu biti velike kao i razdaljina u vremenu i prostoru između Vana (istorijski centar jermenske kulture) i Vranja. Srbija je npr. imala srednjovekovnu guslarsku tradiciju, koja je nažalost nestala sa krajem srednjovekovne države i kasnijom petstogodišnjom otomanskom vladavinom. Jermenija je međutim sačuvala svoje ašage (ashough), narodne pesnike i njihovu tradiciju (nazvanu "gusan" muzika) do današnjih dana.

Poređenja bi se mogla napraviti u narodnoj tradiciji, naročito u pogledu otomanskog uticaja na duboku i moćnu izvornu tradiciju. Tu se međusobno susreću vranjska i jermenska muzička tradicija, na raskršću potrebe okupiranih naroda za dostojanstvom i otpora usred stradanja i ropstva potlačenih. Tu probija ljudski genij. Koliko god bili nepismeni i formalno neobrazovani, spontane pesme koje su stvorili ljudi iz naroda, koje proizlaze iz bezgraničnog, raznovrsnog iskustva svakodnevnog života, podižu otpor kroz moćni glas koji u suštini kaže: "Smejaćemo se, plakaćemo, ali iznad svega bićemo ono što jesmo i nastavićemo da to budemo". Ova vrsta muzike pruža veliko dostojanstvo i utehu inače teškom životu u njegovoj potrazi za nadom. Ona je moćno sredstvo koje omogućava ljudima da se beskrajno reprodukuju u samom aktu sećanja i izvođenju pesama i na taj način sprečavaju brisanje svoje kulture.

Osetio sam ovu moć u starim vranjskim pesmama, i naravno osetio sam je duboko u svojoj duši na osnovu jermenskih pesama koje sam naučio i slušao. Kada tradicija postoji u sećanju (ili bi barem trebalo) pesme nikada nisu stare, uvek su aktuelne, prisutne i transcendentne. One se obraćaju realnom životu ljudi koji žive u sadašnjosti, iako su možda nastale vekovima ranije. Tek onda kada jedna kultura bezglavo uđe u modernizaciju i prihvati svoju fragmentaciju i atomizaciju, narodne pesme postaju "ustajale" i stare poput plesni, te više nemaju moć da pokreću duboka osećanja. One se onda slušaju sa određene distance, kao što se npr. u muzeju posmatra jedno umetničko delo. Međutim, u domu mojih prijatelja, i u kafanama u Vranju i na jugu Srbije, pesme koje sam slušao pevale su se sa emocijom koja je bila iz sadašnjosti. Bilo je prelepo pevati i prepustiti se muzici. Trenutak kada vaše uživanje i emocije dostignu katarzu predstavlja čin potpunog oslobađanja.

Ono što je kod ove muzike bilo najsnažnije je da se pevala upravo tamo gde je nastala i gde je trebalo da se peva. To me je posebno dirnulo. Muzika pripada tamo gde je nastala i upravo tamo vapi da odjekuje prostorom – bilo da posmatramo zalazak sunca nad Šar planinom, tvrđavu na Novom Brdu, šetamo preko Belog Mosta ili kroz romsku mahalu u Vranju. U tome je ogromna razlika sa jermenskom tradicionalnom muzikom, razlika kojom se Srbi mogu tešiti – osim jednog malo ostatka zemlje koji čini današnju Jermeniju, jermenske pesme se ne pevaju tamo gde su nastale i gde bi trebalo da se pevaju. Naše pesme se pevaju, ali zvonko odjekuju odajama praznim poput pećina. Vranje nastavlja da postoji. Uživanje je zastati i slušati vranjsku muziku kako odzvanja ulicama bilo da je u pesmi reč o dubokom patosu karasevdaha ili gradskoj ljubavnoj pesmi.

Počeo sam sa Stanišom Stošićem i završiću sa njim. Jedan od naših najvećih ašaga, narodnih pesnika, Djivani, komponovao je predivnu poemu koja kaže (u Jermeniji se sva poezija peva):

"Zemlja pripada njenim dobro učenim sinovima, uz majčino milovanje,
Ali rodovi dolaze i odlaze poput nomada.
O Djivani, gostinska soba je svet, a narodi su gosti;
Takav je zakon prirode – oni prolaze, dolaze i odlaze".

Na to, s tugom i radošću, gledajući jedan u drugog, dok se uzburkana muzika uzdiže kroz neodoljiv ritam, Staniša Stošić peva:

Volela me jedna Vranjanka/A Vranje beauty once loved me,
Mladost mi je kod nje ostala/ I left my youth behind with her,
Nit’ je Sofka, nit’ je Koštana/She was neither Sofka nor Kostana,
Već najlepša Lela, Jelena/Rather the most beautiful, O Jelena!
Pusto, pusto, pusto mi je sve/All is desolate to me,
Nema, nema moje Jelene!/My Jelena is gone!
Dođi, dođi, Lelo, Jelena/Come, come, O Jelena,
Ti si moju mladost odnela.../You took my youth away...

A ja drmnem svoju rakiju, tresnem čašu o sto i pijem u ime radosti života.


(Preveo Zoran Dimić)

Ovaj autorski tekst objavljen je u sklopu projekta "Vranjski glas daleko se čuje" koji je sufinansiran sredstvima iz budžeta Grada Vranja. Mišljenja, stavovi i zaključci izneti u tekstovima su isključiva odgovornost portala Vranje News i autora i ne odražavaju mišljenja i stavove lokalne samouprave Vranja.

Svako objavljivanje celog ili delova ovog teksta bez objavljivanja izvora i linka sa koga je preuzet, bez obzira na razloge za takav čin, zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava.

Najnovije vesti

Foto ilustracija Vranje News U nedelju ceo dan u minusu »

U Vranju je u nedelju ujutro pretežno vedro i vrlo hladno sa temperaturom od minus 3 stepena celzijusa, izmerenom u 10 č...